1986. - GODINA DENNISA HOOPERA: 'JA JESAM FRANK BOOTH!'

- odlomak iz memoara Davida Lyncha 'Room to Dream'

Dennis Hooper je veliki glumac i zaista mi se dopao u 'Giant', 'Rebel Without a Cause' i 'The American Friend'. Rekli su mi: 'Ne, ne smeš to da radiš - sjebaće se i nikad nećeš dobiti šta želiš, ali sam oduvek želeo Dennisa i znao sam da je on savršeni Frank Booth. Razgovarao sam s nekolicinom drugih glumaca o toj ulozi, a onda je negde u to vreme nazvao njegov agent i rekao da je Dennis čist i trezan i da je upravo snimio drugi film i da se tom režiseru dopalo da radi s njim i da bi Dennis bio srećan da razgovara sa mnom.

Zatim je nazvao Dennis i rekao : 'Moram da igram Franka Bootha zato što ja jesam Frank Booth'. i ja sam rekao da je to dobra i loša vest. Nisam imao rezervi u pogledu njegovog angažmana.

Za mene je Dennis najgotivniji lik na svetu. On je buntovnik koji sanja, romantik i grubijan u istom paketu i to je prosto savršeno. A to je stvar karakteristična za pedesete, proistekla iz pedesetih. Ima jedna scena u kojoj Dennis posmatra Dorothy kako peva i u toj sceni Dennis plače i to je bilo totalno savršeno. To je jedna strana tog romantično-buntovničkog iz pedesetih, kada je momak mogao da plače i to je skroz u redu i kul i onda u sledećem minutu ode i prebije nekog namrtvo. Mačo momci sada ne plaču i to je pogrešno, stvarno, ali pedesete su imale tu poeziju koja se kroz njih provlačila.

Kad je Dennis igrao svoju prvu scenu kao Frank Booth sa Dorothy, ja sam se nekontrolisano smejao, delom zato što sam bio veoma srećan. Taj intenzitet, ta opsesivnost, ta prisila u Franku - i tako je i trebalo da bude. Kad ljudi postanu toliko opsednuti, u tome za mene ima humora i meni se to mnogo dopalo. Dennis je bio Frank od prve do poslednje scene.

Prvobitno je on trebalo da peva 'In Dreams' Roya Orbisona , a fantastičan je način na koji se ta uloga prebacila na Deana Stockwella. Dean i Dennis se odavno znaju i prijatelji su i Dean je trebalo da pomogne Dennisu da radi na pesmi i oni su je uvežbavali. Tu je Dean i tu je Dennis i puštamo muziku i Dean je savršen u usnoj sinhronizaciji. Dennisu je u početku išlo dobro, ali je njegov mozak bio previše spržen drogom, pa nije mogao da zapamti reči. Ali ja sam uočio način na koji je Dennis posmatrao Deana i pomislio sam: ovo je tako savršeno, i desio se preokret. Sreća je umešala prste. Zašto se sve odigralo baš tako? Mogli ste da razmišljate o tome milion godina i da ne znate da je to pravi put dok ga ne ugledate direktno pred sobom.

Dakle, sad znamo da će Dean pevati. Frank kaže: 'Candy-colored clown', i pušta kasetu i Dean dohvati svetiljku. Dizajnerka produkcije, Petty, nije tu svetiljku stavila tamo. Ja je nisam stavio tamo. Niko ne zna kako se tu stvorila, ali je Dean mislio da je to za njega. Bilo je to radno osvetljenje i ništa osim mikrofona u toj situaciji ne bi bilo savršenije. Ništa. Mnogo mi se to dopalo.