"3. maj, Bistrica.
Napustio sam Minhen u 8:35, 1. maja uveče, i stigao u Beč rano, sledećeg jutra. Trebalo je da pristignem u 6:46, ali voz je kasnio jedan sat. Izgleda da je Budimpešta divno mesto, bar prema onome što sam uspeo da zapazim iz voza i na osnovu onoga što sam video tokom kratkog vremena koje sam proveo u šetnjim ulicama…"
Ovako počinje najlepši roman strave, "Drakula", Brema Stokera, iz 1897. godine, a 127 godina kasnije, inspirisani ovim izvanrednim delom, italijanski duo - scenarista Marko Kanavo i crtač Korado Roi napravili su svoju strip verziju priče o najpoznatijem vampiru svih vremena - Vladu Tepešu.
Strip se oslanja na opštepoznata mesta u Stokerovom romanu, ali njegovi stvaraoci uzimaju kreativnu slobodu što se tiče detalja vezanih za dramski narativ. Za ključnu, polaznu tačku zapleta u stripu Kanavo koristi uvek interesantan motiv osvete, ali ovog puta, čitaoci neće svedočiti osvetničkoj misiji glavnog junaka, ekscentričnog i krvoločnog bića noći, Grofa Drakule, već njegove prve ljubavi i majke njegovog jedinog potomka - sina kog nije imao sreće da odgaja i uživa u njegovom odrastanju.
Romantizovanu ljubavnu priču Drakule i njegove izabranice, Kanavo je preradio i učinio zlokobnijom, misterioznijom i na kraju - daleko okrutnijom od one prikazane u poznatim ekranizacijama Stokerovog romana. Likovima koje smo dobro upoznali dodelio je drugačiju strukturu ličnosti i izmenio njihovu ličnu istoriju, pa će vam sigurno biti neobično dok budete čitali strip, jer ćete stalno pokušavati da razgraničite dešavanja u originalnoj priči, od ove koju je adaptirao Kanavo. Bar meni je to predstavljalo manji problem, jer sam obožavateljka Stokerovog dela i gotovo svake, dostupne ekranizacije počev od očaravajućeg nemog filma iz 1922. godine "Nosferatu: Eine Symhonie des Grauens", F. W. Murnaua, preko legendarnog "Drakule", Toda Brauninga, manje ili više strašnih verzija iz 30-ih, 40-ih i 50-ih godina XX veka, najvoljenijeg remek-dela "Nosferatu the Vampire" Vernera Hercoga, pa do najpopularnijeg i najsvežijeg u sećanju, filma "Dracula" - Frensisa Forda Kopole koji je snimljen 70 godina nakon Murnauovog.
Teško je izbaciti iz glave lik Drakule koji mi se usadio u sećanje - on je satkan od svih glumaca koji su do sada igrali ovaj kompleksan lik, ali Drakula kog je svojim crtežom oživeo Korado Roi najbliži je viziji ovog strašnog bića koju sam imala kad sam prvi put pročitala Stokerov roman.
Nežnu, osećajnu crtu koju je Kanavo želeo da da stvorenju koje vekovima opstaje zahvaljujući krvi nedužnih, pokušavajući da nam ublaži uzroke njegovog bestijalnog i okrutnog ponašanja, na svu sreću, uspeo je donekle da izbegne sam Korado crtajući stvorenje onakvim kakvo je u originalnoj, pisanoj verziji - zloslutno, prepredeno, podmuklo i okrutno. Htela sam da osetim sažaljenje prema njemu, pokušavala sam da iz scenarija upijem svu dramu koju je za nas pripremio Kanavo, ali nisam uspela - jednostavno - ova verzija Drakule pripremljena je za mnogo brutalniji razvoj priče koji vas prati od polovine stripa pa do samog, intrigantnog kraja koji je, verovatno i nepotrebno nazvati krajem, zato što on ostavlja otvoren put ka nastavku kog bi možda i mogli da očekujemo u skorijoj budućnosti. Kanavov scenario ostavio je mesta za različite, potencijalne smerove u kojima bi mogao ići nastavak, nakon žestokog obračuna bivših ljubavnika, sa uplitanjem poznatog Viteškog Reda Zmaja u priču - upravo onog čijem je uspostavljanju, što se stvarnih činjenica tiče, uz despota Stefana Lazarevića i Žigmunda Luksemburškog, doprineo i Drakulin otac, vlaški vojvoda Vlad II Drakula.
Red Zmaja u stripu ima značajno mesto, pa je važno napomenuti da se on prvi put pominje u povelji objavljenoj 13. decembra 1408. godine i kao svoju osnovnu misiju navodi odbranu krsta od neprijatelja - tada mrskih Turaka. 24 viteza - "drakona", obavezala su se da će do zadnjeg daha braniti hrišćanstvo, što čini i protagonistkinja Kanavoovog stripa, vođena mržnjom prema vampiru koji joj je nekad bio suprug. Tako je mržnja postala okosnica ovog stripa - ona je toliko snažna da ne pita za cenu žrtve potrebne da se prinese da bi se kupila dugovečnost potrebna da bi se ravnomerno rasporedile snage na obe strane - na stranu dobra protiv strane zla.
U crno-belo-sivoj fantaziji od stripa "Drakula: Red Zmaja" čekaju vas zanimljive reference na Stokerovu originalnu priču, a meni je posebno draga ona koju pominje Drakula, na brodu "Demetra" - simbolu smrti koja preko vode dolazi u Englesku. Nakon što su pobili sve ljude koji su se zatekli na brodu, vampiri i njihov gospodar Drakula plove Lamanšom. Drakula preuzima kormilo i izgovara "Promena rute. Pravac Vitbi."
Vitbi je veoma značajno mesto - tu je Brem Stoker dobio ideju kako da proširi priču o stvorenju iz Štajerske, poznatom kao Grof Vampir koju je napisao kao scenski komad "Nemrtvi" dok je, 1890. godine, bio deo škotske pozorišne turneje glumca Henrija Irvinga, kao njegov poslovni menadžer. Nadao se da će Irving pristati da glumi u predstavi, ali je, nakon prve probe, glumac rekao da mu se priča ne dopada, pa je poslovni predlog propao. Stoker je nadalje pisao o vampiru imajući u vidu Irvingovo aristokratsko držanje, te teatralni nastup.
Takođe, Irving je taj koji je setan, misteriozan, istorijskim građevinama bogat gradić predložio kao idealno mesto za odmor.
Ispostavilo se da je Vitbi sa masivnim, usamljenim zamkom, prastarim ruševinama benediktinskog manastira iz 11 veka, srednjovekovnom opatijom, crkvom Svete Marije i starim grobljem na samoj litici koja se s vremena na vreme urušavala i u vodu odnosila ostatke davno zakopanih pokojnika i spomen-obeležja koja su bila jedini svedoci da su postojali.
Stoker je iskoristio blago hororističnu atmosferu Vitbija kao mesto dešavanja novog romana, a knjiga iz 1820. godine, koju je 8. avgusta 1890. uzeo u ruke u vitbijskoj javnoj biblioteci, pomogla je u daljnjoj razradi njegovog romana. U knjizi su bila zabeležena iskustva Vilijama Vilkinsona, britanskog konzula koji je službovao u kneževinama Vlaškoj i Moldaviji. On pominje princa Vlada Tepeša koji je neprijatelje nabijao na drvene kolce. Drakula - Zmajev sin.
U jednoj fusnoti Vilkinson je napisao da na vlaškom Drakula znači Đavo i da su taj naziv Vlasi davali svakoj osobi koja se isticala hrabrošću, okrutnošću ili lukavstvom.
Stoker je tako iskoristio ime stvarne osobe i ono nije jedino - u šetnjama starim grobljem, pisac je beležio imena sa nadgrobnih spomenika, a jedno od njih - Svols, dao je prvoj Drakulinoj žrtvi u Vitbiju.
"Demetra" je inspirisana teretnim brodom "Dmitri" koji je 1885. godine sa još jednim brodom - "Meri i Agnes" isplovio iz Narve (tadašnja Rusija). Razorna oluja dovela je oba broda nadomak Vitbija, a posada "Meri i Agnes" uspešno je, trajektom, prevezena na obalu. Kapetan "Dmitrija" je, naočigled nekoliko stotina okupljenih prestravljenih posmatrača na obali Vitbija, do poslednjeg časa pokušavao da spasi brod od snažnih udara vetra i morskih talasa, usmeravajući ga ka obali, ali kada su se slomili jarboli i pali na jednu stranu broda koji je počeo da se raspada uz strašno škripanje i neopisivu buku, postalo je jasno da je "Dmitri" na putu u plavu grobnicu. Tadašnje novine su pisale da je neobjašnjivo čudo što je svih sedam članova posade broda preživelo ovu strahotu.
U romanu "Drakula", "Demetra" kreće iz Varne (Kneževina Bugarska), a pristaje u Vitbiju, 8. avgusta 1890. na datum kada je Stoker prvi put pročitao Drakulino ime. U stripu je datum 4. avgust 1890.
Atmosfera stripa "Drakula: Red Zmaja" mračna je i zlokobna najviše zbog prepoznatljivog crteža Korada Roija sa kojim smo se već imali prilike sresti u izvanredno nacrtanoj "Apokalipsi" https://carobnaknjiga.rs/apokalipsa
po scenariju Alfreda Kastelija, koju je, takođe, objavila naša "Čarobna knjiga" te u brojnim pričama o Dilanu Dogu, kultnom strip-detektivu, istražitelju noćnih mora i natprirodnih pojava.
Možda ne tako očiglednu i jedinu poveznicu sa Dilanom Dogom naći ćete na naslovnici "Drakule" koja kompozicijom i stilom kojim su nacrtane nage žene neodoljivo podseća na izvanredan kadar na intrigantnoj tabli koju je Roi nacrtao daleke 1990. godine. Tabla je objavljena u majskom, 16. broju italijanskom izdanju internacionalnog magazina "Glamur". Roi je nacrtao četiri kadra, a onaj pri vrhu prikazivao je zanimljivu scenu:
Dilan Dog (kog je umetnik nacrtao tako da mu vidimo gola leđa, dok polu-uspravljen sedi u krevetu, pokriven čaršavom) posmatra ženu u dovratku stana, koja stoji u polumraku susedne prostorije, a njeno telo se belasa pri odsjaju svetlosti iznad njene glave. Baš poput "Miloske Venere", vajara Aleksandra iz Antiohije, ova žena, zbog crnih rukavica koje nosi do mišica, izgleda kao da nema ruke.
Venera od pojasa na dole ima omotano belo platno, a Roijeva crnokosa žena je izazovno "odevena" u crne, samodržeće čarape, do pola butina i minijaturne gaćice koje su tankim nitima bile visoko podignute iznad kukova. Nagost njenih grudi, naglašena erotika, izazovno i samouvereno držanje odlično su predstavili sve ono što je bila žena koja je inspirisala Roija dok je stvarao ovaj prelep crtež. Osoba čije se lice na istom kadru pojavljuje i u dva krupna plana, levo i desno od iste žene, koja stoji ispred Dilana Doga, je najpoznatija glumica nemog filma, prva koja je ponela epitet "wamp", ona koja je raspaljivala maštu svih muškaraca (a verujem i žena) početkom dvadesetog veka - Teda Bara. Ova čudesna žena, koja je glumila u preko trideset izgubljenih, nemih filmova, i u nekoliko čiji su delići jedva sačuvani od zaborava, bila je prva glumica oko koje su se plele neverovatne priče, jer je bila intrigantna, a i gradila je svesno imidž žene koja je "smrt" za muškarce, ona koja ih zavodi i odbacuje.
Evo još jednog poređenja sa crtežom u "Drakuli" i sa ovom tablom. Oprostite na (ne)kvaliteti fotke, nisam mogla izoštriti Tedu sa desne strane...
Korado Roi i ostali crtači Dilana Doga - Anđelo Stano, Bruno Brindizi i Klaudio Kastellini, za "Glamour" su nacrtali najpoznatije zavodnice sedme umetnosti u ljubavi sa "detektivom za onostrano" koje su se našle u 6 unikatnih albuma:
"Incontrarsi!", "L'Orrore", "Witches!", "Femmine Fatali", "Cronologia" i "Horror Fest!".
I još jedna zanimljivost - Teda je glumila netipičnu vampiricu u filmu Frenka Pauela "A Fool There Was", iz 1915. Glavni junak priče sreće je na brodu (ha!), pada pod njene moći i gubi sve do čega mu je stalo…Bila je to njena prva uloga pod umetničkim imenom po kojem je ostala poznata do kraja njenog ekscentričnog, burnog života.
Romanom "Drakula" bio je opčinjen i slavni, već pomenuti režiser Frensis Ford Kopola, a prvi put ga je pročitao u ranom tinejdžerskom dobu. Frensis je još kao klinac sa bratom odlazio u bioskop da bi se divio tajanstvenim stvorenjima noći, vampirima, i nije mu bilo važno da li gleda komediju ili ozbiljan horor film. Ipak, najveći uticaj na njega imao je glumac Džon Karadin i njegova uloga Princa Tame. Filmovi "House of Frankenstein" i "House of Dracula", postali su reference na koje će se osloniti mnogo godina kasnije, kada je odlučio da snimi svog "Drakulu".
Fascinaciju najpoznatijim vampirom na svetu preneo je i na učenike sa kojima je proveo neko vreme kao pomoćnik u kampu. Imao je sedamnaest godina i bio je veoma zaljubljen u devojku koja je bila u kampu do njegovog. Zbog vremena koje je želeo da provodi s njom, a ne sa dečacima od devet godina, koji nikako nisu hteli da odu na spavanje, Frensis je odlučio da im pročita Stokerovu priču o ljubavi kojoj vreme ne može ništa. Stvorio je kontra-efekat, jer posle svega što su čuli, dečaci nisu mogli da spavaju. Ali, tada je shvatio nešto jako važno - snaga koju je ova priča imala nad publikom, bila je ogromna.
Prošlo je trideset i šest godina od te večeri, i Kopola nam je 1992. poklonio svoje remek - delo, u koje je utkao poštovanje i divljenje prema rumunskom Princu, držeći se originalne priče više nego iko pre i posle njega.
Iako je Drakulu u Kopolinom filmu sjajno odglumio Geri Oldmen, mene je ipak, najviše ostavila bez daha gluma Fridriha Gustava Maksimilijana Šreka koji je, u svojoj 43. godini otelotvorio najpoznatijeg krvoloka u Murnauovom blagu od nemačkog ekspresionističkog filma "Nosferatu: Eine Symphonie des Grauens", premijerno prikazanom 4. marta 1922. godine.
Prvi film u kojem se pojavljuje Drakula, bio je "Dracula's Death" mađarskog režisera Karolja Lajthaja, premijerno prikazan u Beču 1921. godine, ali se smatra izgubljenim. Na tom mestu zamenio ga je "Nosferatu" kao prvi dugometražni film o Drakuli. Priče koje su ga pratile bile su zaista zastrašujuće. Prvu buvu o kontrovezama oko samog Maksa pustio je filmski kritičar Ado Kirou, 1953. god. kada je za odlično odigranu ulogu vampira "okrivio" glumca za kog je neutemeljeno tvrdio da niko i ne zna njegovo pravo ime i poreklo. Upitao se da li je iza samog Nosferatua bio pravi Nosferatu. Istina i mit su se izmešali.
Pošto Murnau nije imao prava na Stokerovog "Drakulu" po kom je snimao film, izmenio je neke detalje priče, a glavnom junaku je dao ime grof Orlok. Režiser nije mogao bolje odabrati glumca koji će uteloviti jezivo, prastaro, krvi žedno stvorenje - Šrek je i sam izgledao kao prokleto zastrašujuć lik iz najgorih mora, sa svojim oštrim crtama ispijenog, izduženog, koščatog lica.
Glasine koje je sredinom XX veka pokrenuo Kirou poslužile su kao polaznica za priču o tome kako je ekipa na snimanju filma "Nosferatu" zaista verovala da je Šrek noćna krvopija i to je prikazano u izvanrednom filmu "Shadow of the Vampire" (2000.) režisera Eliasa Merigea, sa JDžonom Malkovičem u ulozi Murnaua, i sa Vilemom Defoom u ulozi Maksa. U filmu je prikazano kako se Maks uverljivo ponašao kao neljudsko biće, čak toliko ekscentrično i upečatljivo, da su njegove kolege glumci između sebe počeli da govore da Maks jeste vampir. Pošto je bio odličan metod glumac, Maks je dozvolio da se raspredaju glasine o njegovoj tajanstvenoj prošlosti i podgrevao ih je svojim čudnim ponašanjem, insistirajući na tome da spava u mrtvačkom kovčegu, da ne jede što i ostali članovi ekipe, pokušavao je da ugrize neke od njih - zapravo, uterao je svima strah u kosti, jer je tokom snimanja živeo i bukvalno kao vampir.
Murnau je Šrekovu posvećenost ulozi i ostajanje u kostimu, pod šminkom, pravdao njegovim praktikovanjem metod glume kojem ga je obučavao sam Konstantin Stanislavski, najpoznatiji učitelj glume.
Tekst ne mogu završiti, a da vas ne podsetim na još jednog slavnog glumca koji je svojom interpretacijom lika transilvanijskog vampira poslužio kao inspiracija mnogim glumcima koji su došli nakon njega…
Uloga Grofa u predstavi "Drakula" bila je prva koju je na engleskom jeziku odigrao Bela Lugoši. Brodvejsku predstavu, po romanu Brema Stokera, adaptirao je Hamilton Din i sa Džonom Balderstonom je postavio na daske koje život znače.
Nakon toga, najpoznatiji mađarski imigrant postao je najpoznatiji vampir svih vremena, u fimu "Drakula" (1931.) režisera Toda Brauninga.
Producent filma Karl Lemli je glavnu ulogu namenio Lonu Čejniju (sigurna sam da bi bio izuzetan u ulozi krvoločnog bića noći), ali je ovaj dragi glumac i režiser preminuo u 47. godini života. Tako se naš dobri čovek Bela raspištoljio u već poznatom miljeu, mada mu je to, vremenom, odredilo karijeru tipskog glumca.
Jednostavno, zauvek je ostao sinonim za oštrozubog Grofa, oličenje horora i noćnih mora, ma šta glumio...
Belinu ulogu popljuvao je Kristofer Li koji je glumio Drakulu u nekoliko filmova, nazivajući ga smešnim, njegov smeh je okarakterisao kao nedovoljno jeziv, držanje marionetskim, a prikaz celog lika blagim i neuverljivim. Na sve to je dodao jednu sasvim nebuloznu, nacionalističku primedbu - da Bela nije bio pravi čovek za ulogu jer je Drakula bio Rumun, a on je bio Mađar iz grada Lugoša!
A ti si. Li, bio baš iz Rumunije, rođen u transilvanskom dvorcu, dojila te mati Rumunka!
Osim toga, Lugoj (ili Lugoš) je grad u zapadnoj regiji Rumunije koji je krajem XIX veka bio u sklopu Kraljevine Mađarske. Ali, nema veze - volimo mi i tvoje očnjake...
Bela je ime svog rodnog grada uzeo za umetničko prezime 1903.
Geri Oldmen je, za razliku od nadobudnog Lija, obožavao Lugošijevog Grofa, njegov glas, kretanje, mimiku, pa je odlučio da u Kopolinoj verziji "Drakule" zvuči baš poput Bele!
Bilo da ste fan filmova o Drakuli, ili Stokerovog romana, strip "Drakula: Red Zmaja" je pravo malo blago koje ćete, sigurna sam, sa velikim užitkom čitati, ali pre svega - gledati, jer je svaki kadar pravo umetničko delo.
Meni je nedostajalo još radnje, još stranica, i kad sam došla do kraja priče, bilo je kao da ste detetu iz ruku oteli lizalicu.
Znam, uvek mogu kupiti novi slatkiš, ali nije svaki slatkiš tako mračan i strašan kao Kanavov i Roijev. Jednostavno - nije.
"Drakula: Red Zmaja" možete kupiti preko sajta "Čarobne knjige"
i u njenim klubovima čitalaca, kao i u svim dobro opremljenim striparnicama i knjižarama.
Još par prekrasnih fotografija iz Hercogovog "Nosferatua" sa sjajnim Klausom Kinskim i Izabelom Ađani u glavnim ulogama i fotografija na kojoj možete videti kako je otprilike izgledao Drakula...
Comentarios