U jednom od najdirljivijih filmova o odnosu majke i ćerke, ikada, "Jesenja sonata", režiser Ingmar Bergman je prikazao koliko je po formiranje ličnosti deteta pogubno odsustvo majke u periodu kada je detetu najpotrebnija, kao oslonac, kao zaštita, kao nepresušan izvor ljubavi. Deca koja su odrastala bez majke ili su, uprkos tome što je u nekom periodu ona bila pored njih, ali ih je potpuno ignorisala, zanemarivala ili, s druge strane, pokušavala od njih napraviti ono što oni nisu - oštećena su bića koja svoje rane i duboke bolne ambise, nose sa sobom celog života, nesposobna da se ostvare, da prožive kvalitetan život ispunjen ljubavlju, uspesima, nagradama i počastima. Zauvek se smatraju nedovoljnima, nedosralima izazovima, neuspešnima i nevoljenima. Samo retki su u stanju da izađu iz te nesretne spirale samoprezira, auto-sabotaže, auto-destrukcije i osiguraju sebi mir sa sobom...
Negde pred kraj ovog divnog filma, ćerka Eva se konačno "otvara" svojoj toksičnoj majci Sharlotte i ibjašnjava joj na koliko načina ju je povredila i kako ju je emotivno, psihički slamala godinama.
Za vas sam ispisala najveći deo njihovog dijaloga...
Charlotte:
- Eva, voliš li ti mene?
Eva:
- Da, mama!
Charlotte:
- Je l' ti stalo do mene?
Eva:
- Pa, majka si mi.
Charlotte:
- Može se i tako reći.
Eva:
- Je li tebi stalo do mene?
Charlotte:
- Ja te volim!
Eva:
- Ne voliš.
Charlotte:
- Ne sećaš se da sam prekinula karijeru i ostala s tobom i tatom?
Eva:
- To je bilo zato što zbog bolova u leđima nisi mogla svirati 6 sati dnevno. Svirala si sve lošije i dobijala loše kritike. To si zaboravila?
Charlotte:
- Eva...
Eva:
- Ne znam da li je bilo gore kad si glumila ženu i majku ili kad si bila na turneji. Tatin i moj život pretvorila si u pakao.
Charlotte:
- Tata i ja smo bili sretni! Voleo me je, a ja bih za njega učinila sve.
Eva:
- A bila si mu neverna.
Charlotte:
- Nisam! Bila sam iskrena prema njemu. Zaljubila sam se u Martina i živela s njim osam meseci. Nije ni meni sve bilo ružičasto.
Eva:
- Ja bih uveče sedela s tatom, tešila ga. Ponavljala sam mu da ga ipak voliš i da ćeš se sigurno vratiti. Čitala sam naglas tvoja pisma koja su odisala ljubavlju i radošću. Opisivala si dogodovštine sa svojih putovanja. Kao dvoje idiota, čitali smo tvoja pisma iznova i iznova. Mislili smo da nema divnije osobe od tebe.
Charlotte:
- Eva…Ti me mrziš.
Eva:
- Ne znam…Tako sam se veselila tvom dolasku, a ne znam šta sam očekivala. Možda sam mislila da si usamljena i tužna. Tako sam zbunjena. Mislila sam da kao odrasla mogu sagledati tebe, sebe, Heleninu bolest i naše detinjstvo. No, vidim samo haos…Tebi sam bila lutka kojom si se igrala kad bi našla vremena. Kad sam bila bolesna ili naporna, ostavila bi me dadilji. Zatvorila bi vrata i svirala. Niko ti nije smeo smetati. Slušala sam pred vratima. Kad bi napravila pauzu, ušla bih u sobu da se uverim da zaista postojiš.
Uvek si bila ljubazna, ali odsutna. Na moja pitanja jedva da bi odgovarila. Bila si ljupka, pa sam i ja htela biti takva. Uvek me zabrinjavalo da ti se ne sviđa kako izgledam. Bila sam ružna. Žgoljava, koščata i izbuljena, debelih usana i tankih obrva, mršavih ruku i prevelikih stopala. Gadila sam se sama sebi. Jednom si rekla da sam trebala biti dečak. Nasmejala si se da ne bih bila tužna, ali bila sam.
A onda si spakovala kofere i telefonirala na stranom jeziku. Molila sam boga da te nekako spreči, no svaki put bi otputovala. Prišla bi mi, zagrlila me i izljubila, pa me opet zagrlila i poljubila. Pogledala bi me i nasmešila se. Mirisala si prijatno, ali strano. I ja sam tebi bila stranac. Misli su ti već bile drugde. Ti bi otišla, a ja sam mislila da će mi srce puknuti. Toliko me bolelo. Mislila sam da nikad više neću biti srećna. Kako izdražati toliki bol dva meseca? Položila bih glavu tati u krilo i plakala, a me je nežno milovao. Sedeo je tako satima i pušio lulu. Sve je bilo zadimljeno. Onda bi me pitao hoćemo li uveče u kino ili želim li sladoled. No, ja sam samo htela umreti. Prolazili su dani i nedelje. Delili smo samoću. Nismo previše razgovarali. Nisam volela gnjaviti tatu. Katkad je izgledalo da je zabrinut. Nisam znala da ima finansijske teškoće. No, kad bih mu prišla, razvedrio bi se. Razgovarali bismo, a on bi mi pomilovao kosu bledom rukom. Nekoliko dana pre tvog povratka bila sam u groznici od uzbuđenja. Bojala sam se da se ne razbolim jer se ti groziš bolesnika. Kad bi došla, bila sam presretna. Nisam mogla govoriti od ushićenja, a ti bi postala nestrpljiva i rekla: “Evi baš nije drago što se mama vratila” A ja bih pocrvenela kao rak i oblio bi me znoj. Nisam ništa rekla, jer sam bila bez reči. Ti si jedina vodila reč u kući.
Sharlotte:
- Eva, preteruješ!
Eva:
- Pusti da kažem. Znam da sam pripita, inače, ovo ne bih ni govorila. Kad od srama umuknem, ti možeš protumačiti moje reči. Ja ću te slušati i imati razumevanja, kao i uvek. Mama, volela sam te više od života. Ali, nisam verovala tvojim rečima. Nisu govorile isto što i tvoje oči. Imaš predivan glas. Kao malena, treperila bih dok si mi govorila. No, osećala sam da ne misliš to što kažeš. Nisam razumela tvoje reči. Najgore je što si se smešila kad se naljutiš. Kad bi bila besna na tatu, zvala si ga “najdraži”. Kad sam te ja nervirala, obraćala si mi se s “dušo moja”...Ćutiš…
Sharlotte:
- Šta bih trebala reći?
Eva:
- Brani se!
Sharlotte:
- Ima li smisla? Prebacuješ mi i što sam putovala i što sam bila kući. U to vreme sam proživljavala pakao. Zbog bola u leđima nisam mogla vežbati, pa sam otkazivala nastupe. Nisam videla smisao u životu, a savest me grizla što vas ostavljam. Smeješ se sarkastično, a ja se trudim biti iskrena. Samo ti govorim kako sam se osećala. Isterajmo sve na čistac jednom zauvek!
Eva:
- Trudim se razumeti.
Sharlotte:
- Bila sam u Hamburgu i svirala Beethovenovu Prvu simfoniju. Nije bilo teško i sve je dobro prošlo. Nakon koncerta išla sam na večeru s dirigentom. To je bio naš običaj. Jeli smo i pili, a ja sam bila zadovoljna. Bol u leđima mi je gotovo popustio, a dirigent je rekao:
“Bolje da si kod kuće s mužem i decom i živiš kako dolikuje, umesto što se neprestano ponižavaš.”
Nasmejala sam se i pitala da li sam svirala toliko loše.
“Nisi” - rekao je, “ali i dalje se sećam 18. avgusta 1934. Izvodili smo Beethovenovu Prvu simfoniju u Linzu. Imala si 20 godina, dvorana je bila krcata, a svirali smo božanstveno. Zaradili smo ovacije, a orkestar se vratio na bis. Imala si jednostavnu crvenu haljinu i kosu do struka.”
Pitala sam ga kako se svega toga seća.
“Zapisao sam na partituru” - rekao je, “zapisujem najlepše doživljaje.”
Te noći nisam mogla zaspati. U tri ujutro nazvala sam tvog tatu i rekla da prekidam s turnejama. Odlučila sam biti s tobom i s njim, da budemo prava porodica. Bio je presretan. Oboje smo plakali od sreće. To smo leto zaista bili srećni, zar ne?
Eva:
- Ne.
Sharlotte:
- Nisi bila srećna?
Eva:
- Nisam.
Sharlotte:
- Pa rekla si da nam nikad nije bilo lepše.
Eva:
- Da…Nisam te htela rastužiti.
Sharlotte:- A tako dakle…Gde sam pogrešila?
Eva:
- Imala sam 14 godina, a ti si svu potisnutu energiju usmerila prema meni. Silom si se htela iskupiti što si me zanemarila. Opirala sam se, ali bezuspešno. Obrušila si se na mene, sva brižna, zabrinutim tonom glasa. Ništa nije moglo izmaći tvojoj energičnoj ljubavi. Bila sam pogrbljena, pa si me terala da vežbamo zajedno. Nije ti se sviđala moja kosa, pa si me ošišala na kratko. Užasno! Zatim si umislila da imam krive zube i naterala me da nosim protezu. Izgledala sam nakazno! Onda si odlučila da više ne mogu nositi pantalone i kupovala si mi haljine, a da nisi ni pitala da li mi se sviđaju! Nisam ništa rekla, samo da te ne rastužim! Donosila si mi knjige koje nisam razumela. Čitala sam ih, a zatim bismo raspravljale. Tumačila si mi ih, a ja nisam shvatala. I bojala sam se da ne uvidiš koliko sam glupa! No, jedno sam i te kako dobro shvatala - ni trunku onoga što je moje nisi mogla ni voleti ni prihvatiti! Ti si bila kao opsednuta, a ja sam propadala! Oponašala sam te u svemu i nisam se usudila biti svoja čak ni nasamo. Prezirala sam sve što je moje! Bilo mi je užasno! Još sva drhtim kad se setim tih godina. Bilo je užasno. Nisam shvatala da te mrzim, zbog uverenja da se volimo. Nisam te mogla mrziti, pa se moja mržnja pretvorila u bolestan strah. Imala sam noćne more! Grizla sam nokte! Čupala kosu! I kad bih pokušala plakati, iz mene bi izašli tek prigušeni krici. To me još više plašilo jer sam mislila da gubim razum. A tada se pojavio Stefan.
Sharlotte:
- Niste bili spremni za dete!
Eva:
- Imala sam 18 godina! On je bio stariji, snašli bismo se!
Sharlotte:
- Ne biste!
Eva:
- Želeli smo dete! Ti si sve upropastila!
Sharlotte:
- Nije istina! Samo sam rekla da treba pripaziti. Nisi shvatala da je Stefan budala!
Eva:
- Zar si slušala naše razgovore? Zar si bila pored nas u krevetu? Znaš li ti o čemu govoriš? Da li te je ikad bilo briga za druge ljude?
Sharlotte:
- Da si htela dete, rodila bi ga!
Eva:
- Nisam ti se mogla suprotstaviti! Trebala mi je pomoć!
Sharlotte:
- Smatrala sam da je pobačaj najbolje rešenje! I dalje to mislim, ali ti sve ove godine gajiš mržnju! Zašto mi nisi rekla?
Eva:
- Zato što nikad ne slušaš! Zato što si eskapista i emocionalna nakaza. Zato što prezireš mene i Helenu. Zato što si zatvorena u sebe i samo u sebe gledaš. Zato što sam te volela, a ti si me smatrala promašenim slučajem. Doživotno sam oštećena, baš kao i ti. Ubijala si moju osećajnost. Svaku moju iskru života si ugasila. Kažeš da ja gajim mržnju, no, tvoja mržnja nije ništa manja. Tvoja mržnja nije ništa manja. Bila sam malena, ranjiva i puna ljubavi koju si ti tražila od mene. Htela si da ti svi poklanjaju ljubav. Bila sam ostavljena tebi na milost. A sve to u ime ljubavi. Ponavljala si da voliš mene, tatu i Helenu. Glasom i pokretima umela si oponašati ljubav. Ljudi poput tebe su pošast. Takve treba zatvoriti da nikome ne naude.
"Majka i ćerka…Strahotnog li spoja raznih osećanja, zbunjenosti i uništenja…Sve je moguće i sve se čini u ime ljubavi i obzira. Ćerka nasleđuje majčine rane. Ćerka plaća majčine neuspehe. Ako je majka nesretna i ćerka mora biti nesretna. Kao da pupčana vrpca nikad nije prekinuta." Mama…Je l' tako? Da li je ćerkina nesreća majčin trijumf? Mama…Pruža li ti moj jad duševnu satisfakciju?
Sharlotte:
- Slabo se sećam svog detinjstva. Ne sećam se da su me roditelji ikada dodirivali, bilo da me miliju ili kažnjavaju.
Potpuno su im bili nepoznati pojmovi ljubavi, nežnosti, bliskosti, pripadnosti i topline. Jedino sam kroz muziku mogla izraziti osećaje. Katkada se u besanim noćima pitam jesam li ikada zaista živela. Pitam se da li je tako svima ili postoje ljudi koji znaju živeti. Ima li ljudi koji nikada ne žive, nego samo postoje? Tada me obuzme…strah. I vidim strašnu sliku sebe. Nikada nisam odrasla. Lice i telo su mi ostarili. Skupila sam sećanja i iskustva, no iznutra se uopšte nisam rodila. Ne pamtim lica…Pa čak ni svoje. Pokušavam se prisetiti majčinog lica, ali ga ne vidim. Sećam se krupne, tamne figure plavih očiju, velikog nosa i punih usana. No, ne mogu povezati te delove u celinu. Ne mogu je videti. Ne vidim ni tvoje, Helenino, ni Leonardovo lice. Sećam se tvog i Heleninog rođenja, ali od svega pamtim samo bol. No, kakva je to bol bila? Ne sećam se…
Leonardo je jedanput rekao:
“Za spoznaju sveta treba imati dar. Većina taj dar nema, a možda je tako i najbolje.” Shvataš li šta je hteo reći?
Eva:
- Shvatam.
Sharlotte:
- Čudno je…Uvek sam te se bojala. Na neki način sam htela da brineš za mene. Da me zagrliš i utešiš.
Eva:
- Ta, bila sam dete!
Sharlotte:
- Menja li to išta?
Eva:
- Ne
Sharlotte:
- Videla sam da me voliš i ja sam htela voleti tebe, ali nisam mogla. Bojala sam se tvojih želja.
Eva:
- Nisam imala želje.
Sharlotte:
- Mislila sam da ih imaš. Nisam ti htela biti majka. Htela sam da vidiš kako sam nemoćna kao i ti…
Eva:
- Pogledaj me, mama! Pogledaj Helenu! Nema opravdanja. Postoji samo jedna istina i jedna laž. Nema oprosta.
Sharlotte:
- Nisam ja kriva za sve.
Eva:
- Večno tražiš izgovore. Cenkaš se sa životom. No, kad-tad ćeš uvideti da samo uzimaš, a nikad ne daješ. I shvatićeš da i ti snosiš krivicu, kao i svi drugi.
Sharlotte:
- Kakvu krivicu? Eva…Dušo…Zar mi ne možeš oprostiti grehe? Pokušaću se popraviti. Nauči me kako. Moramo razgovarati. Ali, moraš mi pomoći. Ne mogu više ovako. Tvoja mržnja me razara. Nisam shvatala da sam bila sebična i detinjasta. Hoćeš li me zagrliti? Dotakni me barem…Pomozi mi…Pomozi mi!
"Autumn Sonata"("Höstsonaten") 1978. Režija: Ingmar Bergman
Uloge:
Sharlotte - Ingrid Bergman
Eva - Liv Ullmann
Helena - Lena Nyman
Comments