"PINGVIN: NEBITAN ČOVEK" – "JEDNO ZNAM - ŽELIM VIŠE!"

Naš strip-crtač, umetnik Stevan Subić, odmah po završetku rada na stripu "Zagonetač" sa scenaristom Polom Dejnom započeo je novo poglavlje u svojoj bogatoj karijeri. Prošle godine, po povratku iz Amerike, sa "Njujorškog Komikona", na kom se sreo sa svojim fanovima, sa Polom, ali i sa uredništvom izdavačke kuće "DC", te mnogim, renomiranim, kolegama i autorima iz sveta devete umetnosti, Stevan je saopštio vesti koje su za sve nas koji obožavamo Betmena i ceo taj univerzum, zaista bile veliko iznenađenje.

Naime, naš i već uveliko svetski proslavljen umetnik prihvatio je ponudu da radi u timu angažovanom na stripu o Pingvinu, i to sa jednim od najboljih strip-scenarista današnjice - Tomom Kingom, dobitnikom Ajznerove nagrade za najboljeg pisca nekoliko priča o Betmenu, 2018. godine.

Po Kingovom scenariju, Stevan je dobio zadatak da nas, u dvema zasebnim epizodama, crtežom uvuče u komplikovan um meni najdražeg negativca iz Gotama, kog su na velikom i malom ekranu do sada maestralno odigrali Deni De Vito, Robin Tejlor, Bardžes Meredit i Kolin Farel.

Osvald Česterfild Koblpot, poznatiji kao Pingvin, prvi put se pojavio u "Detektiv Komiks"-u br. 58, 1941. godine, a stvorili su ga Bob Kejn i Bil Finger. U početku je, poput mnogih likova iz Betmen univerzuma, prikazan poprilično nevino i komično - bio je to debeljuškasti, nosati čovečuljak na kom su pucali šavovi preterano ozbiljnog odela koje ne samo da nije izazivalo poštovanje društva u kom se kretao, nego potpuno suprotno - podsmeh i govorkanja koja su dopirala do njegovih uvek naćuljenih ušiju, smeštajući se u deo uma u kom je skladištio svaku informaciju koju bi mogao iskoristiti onda kada mu to bude bilo potrebno. Monokl, cigaršpic, cilindar i kišobran kao neizostavni detalji, samo su upotpunjavali tu čudnovatu, iskrivljenu ljudsku figuru koja je stupila na gotamsku javnu pozornicu, željna pažnje, odobravanja, aplauza i iznad svega - bogatstva koje bi mu omogućilo dostojanstven život. Podsvesno je znao da nema talenta koji bi mu priuštio poštovanje sugrađana, aplauz, a još manje lovu, pa se okrenuo onome za šta je smatrao da prolazi u ludačkom svetu u kom je živeo, svetu u kom su krimosi prolazili bolje od ljudi zgaženih ambicija, neizgrađenog samopoštovanja i ogromnog prezira prema svemu što ga je dovelo do te tačke u kojoj razmišlja kako ceo život, ličnu istoriju, okrenuti naopačke i pokazati muda za koja je sumnjao da mu se stiskaju u gaćama samo kao deo njegove uobrazilje. Taj Osvald, sa vrlo plitkom pričom o detinjstvu koje je proveo sa svojom preterano zaštitnički nastrojenom majkom, što ga je, navodno, terala da nosi kišobran samo zato što mu je otac pokisnuo i dobio upalu pluća zbog koje je umro - Osvald, izrugivan u školi, u komšiluku, zbog tog prokletog kišobrana, zbog hramanja od neobjašnjivog bola u kuku i velike ljubavi prema pticama koje su mu priheftale podrugljivi nadimak "Pingvin" - taj Osvald je postao jedna od najvećih pretnji sigurnosti Gotamljana, i ne samo to - postao je jedan od najvećih neprijatelja najvoljenijeg gotamskog sina - Betmena. Njegov britak um, logika, sposobnost da isplete najkomplikovanije mreže laži i obmane, pomagali su mu da manipuliše predstavnicima zakona i reda, zbog čega bi se lako izvlačio iz nevolja samo da bi opet upao u nove, očigledno se poigravajući ljudima, ne toliko zbog materijalne koristi, koliko zbog opsesivne potrebe da unizi, da unesreći i uništi svakoga ko bi ignorisao genijalnost njegovog uma ili mu ne bi dao zasluge za koje je smatrao da mu pripadaju.

Bio je Osvald sve što se dalo očekivati od takve persone, pisci su mu uvek dodavali nešto novo, pokušavajući da ga drže ukorak s vremenom, prolazio je kroz zanimljive faze mentalnog i fizičkoj razvoja. Crtali su ga karikaturalno, kao lik iz crtaća, imao je prenaglašene atribute, lice mu se krivilo zbog veličine nosa, bio je nezgrapan, čudovišan, čak i nakazan, ali nikad, nikad nije bio toliko groteskan kao u priči Toma Kinga "Pingvin: Nebitan čovek" koju morate videti. Da, videti - pre svega videti. Ono što je Stevan Subić nacrtao po Kingovom scenariju toliko je zaokrenulo u grotesknost, da je nemoguće odvojiti je od lika kog bismo, u nekom trenutku, kako se priča razvija, možda mogli i razumeti, sažaliti se nad njim. Stevan nam to, verovatno nesvesno i nenamerno, ne dozvoljava. Naučeni smo da ne treba ljude ceniti na osnovu njihovog izgleda, kao ni knjigu po koricama, naučeni smo da ne smemo buljiti u ljude sa hendikepom, niti odvraćati pogled osećajući gađenje (sa osećajem krivice i samoprezira), da nije istina da se lepim ljudima otvaraju sva vrata i pre nego što progovore, ali, dragi moji čitaoci, Oz Kob, koji se osamdeset i tri godine nakon strip-debija, našao između tvrdih korica, u priči o njegovom brzom usponu od šankera do jedne od glavnih figura na šah tabli Betmenovih noćnih mora - monstruozan je u svojoj fizičkoj manifestaciji, toliko monstruozan da ne možete prestati da zagledate svaku crtu njegovog asimetričnog lica, svaki ožiljak, svaki nabor na neočekivanom mestu, njegovu grbu sraslu sa glavom, trbušinu koja se nadvija nad njegovim kratkim, zdepastim nožicama. On je onakakav kakva je njegova spoljašnjost. U to nema nikakve sumnje. I kad ne govori, zloslutnost dolazi iz njegovih sitnih ptičjih okica, kroz pogled zacrnjen mrakom sa najdubljeg mesta u njemu, mesta koje je sakrio od sveta, ćelije koju su izgradili ljudi u čije je šake dopao u svakoj hraniteljskoj porodici koja ga je prihvatila, izlomila, promenila mu oblik i izbacila na ulicu. Iz svakog mirnog pokreta ovog vrlo sabranog, smirenog čoveka, vrišti furiozna mržnja skupljana godinama, sabijana i zauzdavana snagom ogromne volje i samokontrole. Ponižavan, maltretiran, psihički i fizički, on je čovek koji disciplinovano čeka pravi trenutak koji će ga dovesti tamo gde želi da bude - na vrh kriminalističke hijerarhije na kom teku med, mleko i krv. Svestan svojih nedostataka, statusa koji, kao običan šanker u baru Falkonea, glave jedne od najvećih gotamskih mafijaških porodica, ima - status ljigavca koji je tu da uslužuje i uvlači se u dupe svakome ko to traži od njega, Oz kuje zanimljiv plan u koji će uvesti čoveka čija je karijera zaštitnika reda i mira u gradu utopljenom u kriminal i zločin, tek počela.

Dva početnika, svaki sa svojom ambicijom, prvi put će se sresti na krovu zgrade u kojoj Osvald živi sa ženom koju zove majkom i koju će beskrupulozno iskoristiti da bi u čoveku šišmišu izazvao sažaljenje i izgradio o sebi sliku požrtvovanog, brižnog posinka u potrazi za boljim životom koji ona, kao hraniteljka pod čijim je krovom zaštitu našlo nebrojeno mnogo napuštene, nevoljene dece, zaslužuje.

Na tom krovu pakt su sklopila dva potpuno različita čoveka, svako sa svojim ciljem. Obojica su mislila da su pametnija od onog drugoga, svesno pristajući na potencijalnu mogućnost da budu izigrana. Betmen je u pakt ušao oprezno, pronicljivo, a u danima i mesecima koji su dolazili, uporno ga je pritiskao da mu odaje sve više informacija, ali je tražio i greške koje bi eventualno raskrinkale dežmekastog karijeristu koji mu je ponudio da mu pomogne da očisti Gotam od najvećeg šljama što vedri i oblači njegovim ulicama. Bio je na oprezu, sve uvereniji u ispravnost Osvaldovih motiva. S druge strane, Osvald je uvek bio nekoliko koraka ispred Betmena. Vešto manipulišući informacijama koje je, poput svih konobara i šankera, slušao od ljudi koji su zaboravljali da zidovi imaju uši i da preglasna muzika nije nikakva prepreka da ono što neoprezno izgovaraju dođe do njih, slagao je dominu po dominu, strastveno čekajući onu koja će, kad jednom gurne onu prvu, završiti poslednja srušena, u nizu čudesnih, neopisivih događaja koji će zadovoljiti njegovu glad za moći i osigurati mu titulu gospodara krimi podzemlja.

Inteligencija koja krasi ovog antagonistu, udružena sa cinizmom, nihilističkim pogledom na svet, sa dušom gladnom divljenja za koje zna da nikad neće doći osim ako ga sam ne iskamči, ne ukrade i ne podredi sebi pretnjama i nasiljem, zadiviće i samog Betmena i to toliko da će se pitati ko tu koga koristi i ko je koga nadmudrio. Kada u stripu dođe do epizode u kojoj postaje jasno da će doušničke informacije koje deli sa Betmenom, zbog kojih je kao od šale uklanjao najbliže Falkoneove saradnike i sprečavao zločin pre samog izvođenja, okrenuti sumnju u njegovom pravcu, Osvald smišlja zanimljiv plan. On nagovara Betmena da zajedno izvedu akciju u kojoj će biti uhapšen, poput ostalih Falkoneovih ljudi, da bi dalje nesmetano radio svoj posao pomagača u hvatanju zločinaca, kad jednom odsluži kaznu za nedelo za koje će odgovarati. Zauzvrat - očekuje da će mu se to debelo isplatiti, da će mu Betmen sve nadoknaditi, bez ikakve sumnje u njegove dobre namere. Ovaj deo u scenariju je jako, jako zanimljiv, jer je, koliko ja znam, a oprostićete mi ako ovo nije tačno - prvi put pisano o Osvaldu na način da je sam stvorio svoj alter-ego, i svoj nadimak - Pingvin.

U seriji "Gotam", pa čak i u seriji "Pingvin", nadimak koji su mu dali drugi je nešto što Osvald prezire, nešto što ga poistovećuje sa percepcijom koju drugi imaju o njemu - kao o smešnoj, bednoj, beskorisnoj propalici, potrčku koji skuplja mrvice sa stola iza velikih igrača.

Pingvin je ruglo za sve sa kojima ima posla. Iako mu na početku to ne govore u lice, svakodnevnim ponižavanjem, neprirodna uviđavnost njegovih poslodavaca i saradnika, vrlo brzo se gubi i zamenjuje je otvoreno vređanje i nasilje. I dok je u seriji "Gotam", zbog uvek uglađenog, besprekornog odela i kišobrana, te nosa nalik na kljun, kao i u stripu, nadimak dobio od Fiš Muni, za koju je radio, a koja ga je osakatila tako što mu je nogu prebila stolicom, pa je zbog hramanja još više izgledao kao ova teška, nezgrapna, gegava ptica, u seriji "Pingvin" hramanje i nadimak dolaze sa mesta na kom je Osvald od samog rođenja. Njegova majka nikad nije smatrala da je deformitet sa kojim je rođen nešto što je trebalo ispraviti, u čemu je, naravno, jako pogrešila. "Klupsko stopalo", prevelika zategnutost nedovoljno razvijene i nerastegljive Ahilove tetive, iskrivila je bebino stopalo najviše u predelu njegovih prstiju. Osvald je odrastao, verovatno trpeći bolove. Tako hramljući, brzo je postao meta ruganja, koje mu je i kasnije, u zrelim godinama još više smetalo. Da je njegova majka na vreme reagovala, ovakav hendikep mogao je biti ispravljen jednostavnom operacijom. U seriji, u jednoj sceni vidimo kako Oz skida pantalone i gvozdenu protezu koja mu olakšava hodanje, a kad skine čarapu, vidimo užasno prepletene, deformisane prste, koje Oz masira ne bi li smanjio bol. Ta scena nas navodi da razmšljamo o njemu kao o čoveku kog je odredio taj deformitet, i pitamo se da li njegova zloba, njegova krvoločnost, agresija i želja da zgazi svakog ko ga krivo pogleda, rezultat višegodišnjeg maltretiranja zbog tog hendikepa ili je hendikep manifestacija njegove deformisane ličnosti? Tom King nam u stripu daje totalno drugačiju pozadinu ovog nadimka. Osvald sam osmišljava svoj izgled u dogovoru sa Betmenom - naime, pošto ne želi da završi u Blekgejt zatvoru sa opasnim kriminalcima (iako je i on, definitivno, jednako opasan, ako ne i opasniji od mnogih koji tamo gule robiju), smislio je da izvede nešto ludo, neshvatljivo, nešto što će ga, kada ga proglase neuračunljivim, poput Rendala Mekmarfija u "Letu iznad kukavičjeg gnezda" odvesti u ludnicu "Arkam" iz koje će, uz malo sreće ,vrlo brzo izaći. Kod krojača naručuje ljubičasto odelo po meri, stavlja u usta muštiklu, a na oko sad već kultni monokl i smišlja nadimak "Pingvin". Svesno bira nadimak stavljajući sebe iznad onoga što bi ga u svakoj drugoj priči uvredilo. Ako ne umeš da se našališ na svoj račun, ti si nikakva komičar!

Tako Osvald pokazuje da ne postoji ništa što bi moglo poljuljati njegovu rešenost da zauzme poziciju za koju smatra da mu pripada. Gaziće preko mrtvih, ali će ih smatrati stepenicama. Neće ga dodirnuti ništa jer je bilo kakva ljudskost, ako ju je ikada imao, odavno umrla pod batinama koje je dobijao od malih nogu, njegova saosećajnost je nestajala dok mu je lice prekrivala pljuvačka šljama pred kojim je morao da ćuti, dok su mu glavu razbijali čašom i dok su mu mlazovi krvi tekli preko još svežih ožiljaka od stakla ogledala u koje su nabijali njegovo lice.

Stevan Subić u svakom kadru iskrenim, teškim, naoko nezgrapnim, fantastičnim crtežom-savršenom imitacijom stvarnog pokreta tela, prati sjajan tekst, duboko promišljen, ozbiljan, često tragičan u raskrinkavanju unutrašnjih stanja njegovih likova. Uz dužno poštovanje koloristi Majoli, nisam želela da mi se priča raspline u ovim novim, modernim nijansama boja koje su već toliko puta iskorištene u stripu -moj mozak ih sve stopi u masu koja mi odvlači pažnju sa suštine, nagriza perspektivu kiselinom boje petroleja, ciklame i maslinasto zelene…Zato sam presrećna što je strip stigao u dve verzije, od kojih mi je crno-bela došla kao kec na deset, te sam s uživanjem ispratila svaki detalj crteža, svako slovo teksta, bez napora. Stevanove divne, crne linije umetnički su, kako mu i dolikuje, oslikale svaku strepnju koju protagonisti ove mračne priče osećaju, njihovo neprikladno ponašanje, zluradnost, opaku psihozu, uverenost u vlastitu priču, u heroizam gde ga nema ni od korova. Kingov eksplicitan narativ koji je uvezao u neraskidiv čvor Osvalda i njegovu hraniteljku Džordži, nagoveštavajući neprikladnost njihovog odnosa, više puta ponavljanom rečenicom da je Osvald hoće "cokiti tamo gde ne treba", prvi put liku Pingvina stavlja na teret i seksualno zlostavljanje kojem je, najverovatnije, bio izložen u kući ove žene, opsednute pticama. Da li je to razlog što je odlučio da je ukloni iz svog života, sveteći se za traume koje je doživeo, ili jednostavno nije želeo da na putu do vrha nosi sa sobom klupko nesuvislosti, paranoje, bezobrazluka i otvorenog prezira nagomilanog u naizgled krhkoj ženi, ne mogu razlučiti. Jedno je sigurno - epizoda sa tom ženom, bivšom balerinom, pokazala je svu Osvaldovu agresivnost, spremnost da povredi, da uništi, bez trunke kajanja.

Ovaj, očigledno važan lik u Koblpotovom životu miljama je udaljen od onog kakvog smo gledali u "Gotamu" i sad u "Pingvinu" - u obe serije Pingvin je veoma vezan za majku, strepi od njene osude, neprestano joj se dokazuje, iako nijedna nije baš sasvim normalna, niti karakterna. Obe su u svojim deluzijama, obe žmure na očigledno devijantno sinovljevo ponašanje, blagosiljajući ga čak, jer žele udobnost života koju same nisu mogle obezbediti. U obe serije Pingvin sve što radi, radi da bi pokazao da je dostojan sin, neko sa kim se roditelj može ponositi, što verovatno vuče iz detinjstva, prepušten na staranje samohranoj majci bez ikakvog posla. U obe serije prepliće se čudan odnos roditelj-dete u kom je nekad dete roditelj, a roditelj dete. Preterana telesna bliskost, zagrljaji i stiskanje jedno uz drugo, nikad nije otišlo u smeru incestuoznih tendencija, ali je teško gledati koliko se snažno jedan odrastao muškarac svija uz majku, kao da želi da se vrati u nju, u gestacijski period kad nije bio svestan okrutnog sveta koji je zinuo da ga proguta već po rođenju.

Kingova priča bi, takođe, bila sjajan materijal za film ili seriju. Njegov Pingvin je snishodljivo, manipulativno biće željno da bude viđeno, da nekome bude posebno. I bolno je koliko je u stanju toga da podnese, samo čekajući da dođe njegovo vreme. Izvanredno je prikazan razvoj njegove pasivne agresivnosti do strašnog nasilja koje je u stanju da počini. I u tim scenama vidimo da je Osvald ozbiljan igrač koji se kalio poput čelika. Prihvatio je svaku šansu, svaki Betmenov savet kako da bolje proceni kriminalce i njihove namere. Pristao je da bude sjajan parazit na domaćinu koji je, opet, pristao da ga hrani - na obostranu korist, kao nilski konj i ptičica. Moćna životinja dopušta maloj, dosadnoj ptici da se hrani insektima koji ga muče, svrbe, prave mu ranice koje se inficiraju i stvaraju veće probleme. Pingvin je pomogao Betmenu da se reši insekata, neprimetno se i sam gojeći i prerastajaću u jednako veliku životinju - crno belu ptičurinu. Stvorio je sebe. I u tome mu je pomogao najveći junak grada kog je naumio da prisvoji samo za sebe - Betmen. Kako dobar vic.

Pingvinovo uzdizanje i u stripu i u serijama prikazano je sa mnogo truda, iako su uglovi gledanja na ovaj večno intrigantan lik, u sva tri dela, drugačiji, sve tri verzije su nam pokazale koliko je zahvalan za obradu. Maštovitosti ne nedostaje, pogotovo u seriji "Pingvin" u kojoj je, neprepoznatljiv pod maskom, Kolin Farel - znam da će zvučati kao blasfemija fanovima ovog glumca u čijem sam klubu i sama - odigrao ulogu svog života. Znam, znam, sad ćete svi graknuti: A "Briž", a "Jastog", a "Duhovi ostrva Inišerin"? - i bićete delimično u pravu. To jesu neke od njegovih najboljih uloga, jer su i same priče neke od najboljih, ikad snimljenih, u svetu sedme umetnosti, ali u seriji je ne samo fizički potpuno promenio svoj izgled, već je postigao i potpuno neshvatljivu mentalnu metamorfozu, pritom menjajući čak i boju svog glasa. Hramanje koje vidimo dok hoda je toliko autentično, i bolno odglumljeno, da je prosto nemoguće razdvojiti lik od glumca. Toliko je realistično. Što se tiče Pingvina u seriji "Gotam", koja nema veliku bazu fanova koja bi me podržala u sledećoj tvrdnji - mislim da je to najbolje napisan Pingvin ikada. U briljantnoj, prpošnoj, bipolarno-šizofrenoj glumi već pomenutog Robina Tejlora, imali smo prilku da gledamo zabavnog i u isto vreme opakog i opasnog negativca koji je od običnog potrčka prerastao u moćnog kriminalca, a da pritom nijednom nije skrenuo u ludilo poput ostalih iz priča o Betmenu. Inteligentan, šarmantan, komičan, plašljiv i na silu hrabar, to je lik koji drži pažnju od početka do kraja. Toliko je bio zanimljiv, da je "Gotam" serija, osim što je pratila uspon mladog Brusa Vejna pod budnim okom Alfreda i Džima Gordona, slobodno se može reći - i serija o usponu Pingvina.

Kingov i Subićev Pingvin nije zabavan, osim ako izuzmemo Pingvinovo šegačenje sa Betmenovim likom i delom u vidu leptir mašne u obliku šišmiša koju nosi oko vrata, što je baš upečatljiv detalj. Scenarista je ovom početniku, a budućem kingpinu, podario moć kada mu je dozvolio, da uz pomoć novca i sposobnog saradnika, sazna ko stoji iza kupovine bara "Ledeni breg", kog mu je u ruke predao Betmen. Ali, to je nešto što nije fer da otkrijem...

"Pingvin: Nebitan čovek" je pre svega priča o čoveku koji nema ni osnovnu školu, potrčku, šankeru, čistaču wc-a, gubitniku, "zadriglom govnu", "zadriglom govedu", "krmetu", "smušenoj pizdi"...Kingovo i Subićevo delo je priča o čoveku sa rupom u sebi koju ništa ne može ispuniti. Tom čoveku nikad ničega nije dosta. On je crna rupa koja proždire sve na svom putu uništenja neprijatelja. Kad dođe do vrha, pitam se, čime će tad hraniti svoje crnilo? Ko će biti sledeći Bertineli, Falkone ili Maroni? Hoće li na kraju progutati samog sebe, želeći više, više i više?

Videćemo, u nekoj novoj priči…

I za kraj, čestitke našem Stevanu Subiću - za njega je ovo bio još jedan sjajan angažman - njegov talenat, vredan rad i karakterističan umetnički stil nisu mu ni mogli obezbediti ništa manje. Budućnost stripa je lepa, kad ovakvi ljudi rade na njemu. Stevana čekaju novi poslovi iz snova, a na nama je da ga podržavamo i pratimo njegov napredak kao što smo ga ispratili i u ovoj genijalnoj priči o prvom susretu Betmena i Pingvina.