Iako je kao dete uglednih advokata imao sve predispozicije da vodi bezbrižan život, doduše, donekle isplaniran zbog nastavljanja porodične tradicije, Benicio Del Toro je okrenuo leđa tim očekivanjima i izabrao put koji je bio mnogo teži, ali i vredniji truda.
Porodica je napustila Puerto Rico, kada je Benicio napunio 12 godina i ubrzo nakon smrti njegove majke, a zbunjeni dečak se obreo u novoj sredini, u ruralnoj Pennsylvaniji, nespreman za sve izazove koje nudi život na udaljenoj fami. I ne samo na farmi, već i u školi. Njegovo teško sporazumevanje na engleskom jeziku ga je mučilo, ali nikad nije zamrzio školu ili smatrao da je nepotrebna i banalna. Nije imao s kim da se druži i okrenuo se slikanju i muzici. To mu je omogućilo da istraži svoje unutrašnje ja, da bolje upozna svoje sposobnosti i istraži svoje talente. Nikad nije bio ogorčen ili ljut zbog takvog razvoja događaja. Smatrao je da je svako prilagođavanje teško i uložio je zaista veliki trud da promeni situaciju u svoju korist.
Pronašao je način da iskaže svoju strastvenost i upornost igrajući košarku i na taj način povezao se sa svojim vršnjacima. Engleski je učio sve brže i uskoro je postao student kalifornijskog univerziteta na odseku za poslovanje i ekonomiju. Srećom, kako sam kaže, zakačio je virus glume, pa se posvetio toj prelepoj umetnosti.
Njegova autentična, robusna, a u isto vreme pitoma pojava, donela mu je i prve uloge koje su mu u ranim dvadesetima bile omogućene u televizijskim serijama, a potom i u filmovima. Na sebe je skrenuo pažnju ulogom u izvanrednom filmu "The Usual Suspects" i taman kad je pomislio da će mu uloga u filmu "Fear and Loathing in Las Vegas" doneti mnoštvo sjajnih ponuda, desilo se nešto što nije očekivao. Zbog njegove odlične glume, zbog verno prikazanog lika, Dr Gonzoa, zbog specifičnog govora, gestikulacije, mnogi su, po Beniciovim rečima, mislili da je to način na koji inače govori i ponaša se, a mislili su i da koristi narkotike, pa su prestali da mu nude poslove. Autor knjige po kojoj je rađen film, pokretač "gonzo" pravca u novinarstvu, dakle, pisac i novinar Hunter S. Thompson, rekao mu je da će mu karijera biti gotova nakon te uloge i bio je u pravu. Uloga tog uvrnutog, izluđenog čoveka bila je veoma zahtevna. Imao je samo tri meseca da izgubi težinu, što mu je najteže palo. Uverljivost je sastavni deo posla i, paradoksalno, ta uverljivost mu je oduzela posao narednih godinu dana.
Srećom, Benicio se nikad nije povodio novcem, i strpljivo je sačekao novu šansu, a sa svakom novom šansom, dokazivao je da je izuzetan glumac.
Njegova ljubav prema muzici i književnosti, kao i prema fotografiji, objedinjena u filmu, savršeno je ispunila njegovo biće. Skroman i nenametljiv, pažljiv i veoma požrtvovan, nikad nije voleo da se poigrava tuđim osećanjima. U veze je ulazio iskreno, bez foliranja, i nije voleo igrice koje bi povredile partnera. Veoma je oprezan kad je u pitanju neko koga voli i smatra da je teško dugoročno biti u ljubavi s njim.
"Treba mi puno vremena u samoći jer mnogo čitam i pišem. Mnogo razmišljam. A to je teško za drugu osobu, jer je ne mogu pustiti u taj prostor u kom moram biti celim svojim bićem. Nije fer puno vremena provesti u tom intimnom, zapečaćenom svetu, a očekivati da će partnerka jednostavno biti tu i strpljivo čekati da dođe red na nju. Možda ću jednom shvatiti kako da pomirim te dve stvari ili ću se toliko zaljubiti da će mi sve ostalo postati manje važno."
Benicio se na vreme distancirao od svega što su novine pisale o njemu. Rano je odlučio da neće dozvoliti da mu slava udari u glavu. Nije mnogo izlazio sa poznatim glumcima, a nije ni bio fan ludih zabava.
"Volim kad se stvari razvijaju polako. Kako postajete popularna, priznata glumačka zvezda, lako je poverovati u to da ste Superman. To vas može lako zavarati i ne shvatajući to - možete ući u začaran krug, te pomisliti da ste zaista super-heroj! Ne obraćam mnogo pažnju na slavu, čak i ne razmišljam mnogo o njoj. Ne patim od toga, ne kačim svoje fotografije na zid. Gluma mi je donela slobodu. A to je sve što sam želeo od života."
Ne mogu, a da vam ovde ne ostavim i jednu jako lepu fotografiju na kojoj su Benicio i Catherine Deneuve tokom boravka na filmskom festivalu u Kanu.
Beniciove uloge koje su mene "oduvale" bile su one u filmovima "21 Grams", "Things We Lost in the Fire", "Snatch", "The Pledge", "Inherent Vice", "Sin City", u genijalnom "The French Dispatch" i seriji "Escape at Dannemora".
Evo i još jedne slatke stvari vezane za ovog vanserijskog glumca.
Preko sto naslovnica za "Rolling Stone" ukrasile su fotografije Marka Seligera koji je, takođe, sarađivao i sa časopisima "Vanity Fair" i "GQ". Ispred njegovog objektiva našli su se David Byrne, Mick Jagger, Kurt Cobain, Lenny Kravitz...No, jedna fotografija mi je posebna iz jednog jedinog razloga - na njoj je dvoje glumaca koje veoma volim - Benicio del Toro i Parker Posey. Naslov fotografije je "Date Night" i nastala je 1995. Pretpostavljam da je fotograf ovaj zanimljiv "par" pronašao tokom okupljanja oko njihovog zajedničkog glumačkog angažmana u biografskom filmu "Basquiat" (1996) - prvog filma pisca, kompozitora i režisera Juliana Schnabela. Film je baziran na životu intrigantnog postmodernističkog umetnika Jeana-Michela Basquiata.
U filmu Benicio glumi Bennyja Dalmaua, Basquiatovog prijatelja, a Parker glumi vlasnicu galerije Mary Boone.
Na ovoj prekrasnoj fotografiji Benicio zvera nekud, ne baš oduševljeno, kao da se odazvao na nečije dozivanje ili mu je nešto, iznenada, odvuklo pažnju, dok Parker neopisivo uživa u špagetima, usisavajući ih kao da ih uvlači neki tornado u njenom ždrelu.
Parker Posey je toliko lepa, njeno lice je uvek magično u kadru, a te divne, sanjalačke oči - kao da je uvek napola budna i jedva prisutna u stvarnosti. Ona je glumica koju ste mogli da vidite u bezbroj nekih filmova čije biste ime zaboravljali jako brzo, ali nju - nju je nemoguće zaboraviti. Najviše je volim kao Liz, u dve epizode treće sezone serije "Louie" (2012). Ona je eklektična i povremeno manična bibliotekarka koju Louie upoznaje na njenom radnom mestu, dok traži knjigu za svoju ćerku. Liz mu preporučuje knjigu za koju smatra da je važna za tinejdžerku, a on je, ne verujući u pozitivan odgovor, poziva na sastanak. Sastanak se odvija na ulicama New Yorka, u apoteci, u prodavnici vintidž odeće u kojoj uspeva da nagovori Louieja da obuče haljinu. Pokušavajući da otkrije koliko je Louie spreman da prati njeno putovanje prema samospoznaji i ispitujući njegove granice, nasmejana, brbljiva, zabavna, otvorena i neodoljiva, odvlači ga na krov zgrade gde odjednom postaje setna i odsutna dok nagoveštava da postoji mogućnost i da skoči sa zgrade, dok sedi na samoj ivici. Louie shvata da je njegova prijateljica mnogo kompleksnija i mračnija nego što je mislio i odlučuje da u tom trenutku u svom životu ne može da se adekvatno nosi sa tim. Njihov ponovni susret u autobusu je najtužnija scena u celom serijalu (jedina tako dirljiva je ona u kojoj Louie i Robin Williams dolaze na sahranu preminulog stand-up komičara).
Pogledajte samo kako je na ovoj fotki zakovrnula levim okom, hahahahaaha, pa, neverovatna je!
Pogledajte i nezaboravni Beniciov nastup u "21 Grams". Moćno!