scenario i beleške Granta Morisona
- deo scenarija -
1901. god. Arkamova kuća. Mladi Amadeus Arkam ima jedanaest godina i nosi poslužavnik s hranom. Korača stepeništem ka nama, obuzet osećanjem beznačajnosti pred velelepnošću stepeništa i prozora. Od ukrasnih baklji na zidovima njegova senka je ogromna i pada pred njega. ( Ovo je referenca na Jungovu definiciju senke - potisnute i opasne deliće koji vrebaju iz mraka podsvesti. Ova slika proriče trijumf Arkamove senke na završetku priče.)
NATP.: TOKOM MAJČINE DUGE BOLESTI KUĆA JE ČESTO IZGLEDALA TAKO BESKRAJNO VELIKA, TAKO SAMOUVERENO STVARNA DA SAM SE U POREĐENJU S NJOM OSEĆAO TEK KAO NEŠTO VIŠE OD AVETI KOJA POHODI NJENE HODNIKE, JEDVA SVESTAN DA IŠTA MOŽE POSTOJATI IZVAN TIH MELANHOLIČNIH ZIDOVA.
Okruglo ispupčeno ogledalo visi u ćošku na mestu gde se hodnik lomi pod pravim uglom. Arkam nervozno baca kratak pogled ka ogledalu, koje preuzima njegovo lice i deformiše ga u izduženu čudovišnu masku.
NATP.: SVE DO JEDNE NOĆI 1901. GOD. KADA SAM PRVI PUT KRAJIČKOM OKA UHVATIO DELIĆ TOG DRUGOG SVETA.
Arkam kuca na vrata, a zatim zastajkuje, kao da se nada da neće biti odgovora.
NATP:. SVETA S TAMNE STRANE.
ARKAM: MAJKO?
Otvara vrata, oprezno gleda u sobu širom otvorenih očiju. Njegova majka sedi naslonjena na uzglavlje kreveta s baldahinom. Na prekrivaču je otvorena tegla, ali ne možemo da vidimo njen sadržaj.
ARKAM: MAJKO?
ARKAM: JA SAM.
ARKAM: DONEO SAM TI NEŠTO DA POJEDEŠ.
Arkam prolazi kroz sobu. Napetost raste. Njegova majka sedi uzdignuta na krevetu, osmehujući se blago, ali jezivo. Ona nije stara žena - možda je u kasnim tridesetim - ali joj je kosa prerano osedela, a oči su joj upijene. Ruke su joj sakrivene iza leđa. Obrazi su joj blago naduti. Dva irska vučja hrta sede sa obe strane kreveta - identifikujući je kao Hekatu, boginju vradžbina i Meseca. (Žene iz Arkamove najbliže familije formiraju klasičnu trijadu - njegova majka predstavlja karavešticu, žena plodnu suprugu i ćerka devicu.)
ARKAM: MOLIM TE; BAREM POKUŠAJ NEŠTO DA POJEDEŠ.
MAJKA: MMMF.
MAJKA: JELA.
Arkamova majka podiže svoje pipave prste do usana, gurajući nazad telašca koja se migolje u pokušaju da pobegnu iz njenih otvorenih usta. Izraz lica joj je poput izraza lica deteta koje je nešto skrivilo.
MAJKA: JELA SAM.
MAJKA: JELA SAM.
Suze joj teku iz očiju. Izraz bespomoćnosti i užasa ocrtava joj se na licu dok se bujica buba - od kojih su neke zgnječene, neke obogaljene, a neke još uvek žive i vrpolje se - sliva s njenih usana na prekrivač. Jezik joj visi iz usta, lapćući. Prizor je groteskan.
MAJKA: JELA SAM.
Arkam stoji skamenjen. Zuri u bube dok njegova majka grebe prstima po pokrivaču, tražeći pobegulje. Drugom rukom, punom kaše od buba, ponovo puni usta.
MAJKA: MRRRF.
MAJKA: UFFF.
NATP.: TO JE BIO TRENUTAK KADA SAM PRVI PUT OSETIO DA SAM POTPUNO SAM.
Još uvek paralisan, dok mu se šok i užas šire licem, Arkam iz svojih zgnječenih prstiju ispušta poslužavnik s hranom. Njegov sadržaj - činija sa supom, hleb, slanik i bibernik, vazica s crvenom ružom itd. - pada kao u usporenom filmu.
Comments