Bilo je dovoljno nepunih deset minuta da nam se zauvek ureže u pamćenje jedan od najlepših ženskih, fiktivnih likova na filmskom platnu. Mi, koji nismo bili ni rođeni kada se film "The Bride of Frankenstein" prikazivao, 1935. godine, svejedno smo, mnogo godina kasnije, već nakon prvog gledanja, ostali očarani pojavom stvorenja koje je bilo zastrašujuće zbog nekoliko konkretnih činjenica. Ali, da ne bih odmah prelazila na te činjenice, želela bih da vas malo upoznam sa ovim izuzetnim filmom. Pravo je čudo što je film uopšte i snimljen, najviše zbog cenzure koja se polako, ali sigurno kretala u smeru puritanske giljotine zvane "Hays Code". I dok je film "Frankenstein" (1931.) uspeo da se provuče kroz iglene uši i sačuva veliki deo originalnog scenarija, zadržavajući čak i čuvenu rečenicu Henryja Frankensteina: "Za ime božje! Sad znam kako je to biti bog!" koja je neko vreme bila izbačena iz filma i zagubljena i koja je bila "prst u oko" crkvi i njenom strogom stavu po pitanju bogohuljenja - sa njegovim nastavkom situacija se zakomplikovala. Taj kratak period nazvan "pre-Code" trajao je od 1929. godine do polovine 1934. godine, a onda se, svom snagom, obrušio na filmsku i muzičku industriju. Režiser James Whale se brinuo oko toga na šta će ličiti nastavak, kad ne može da prikaže surovi svet Stvorenja koje je trebalo da bude mrtvo, na kraju prvog filma. Uz to, plašila ga je verovatnoća da će scenario biti loš, nelogičan i da će mu pomračiti slavu koju je tek stekao.
Ipak, imao je dovoljno hrabrosti da se upusti u avanturu, a mnogi od nas koji smo obožavatelji nastavka, smatramo da je napravio pravo remek-delo horor žanra. Da bi ublažio udar na film zbog scena koje su vređale verska uverenja, Whale se mudro dosetio da na samom početku filma, razgovor koji vode Mary Shelley, Lord Byron i Percy Shelley bude referenca na to da je priča samo fikcija i samim tim proizvoljni opis onoga ko ju je izmislio. O ovom sastanku snimljen je i odličan film "Gothic" iz 1986. godine sa Natashom Richardson (Mary Shelley), Gabrielom Byrneom (Lord Byron), Julianom Sandsom (Percy Bysshe Shelley) u glavnim ulogama. Film je odličan i moja je velika preporuka za gledanje.
Mary tokom večeri počinje priču o Frankensteinovom Stvorenju za koje su njeni sagovornici mislili da je mrtvo. Ona vešto nastavlja njegovu tužnu odiseju, vraćajući se na sam kraj prvog filma, kada Stvorenje, ipak, preživi veliki požar. Moram napomenuti da je jedan deo razgovora ovo troje likova, u većoj meri, isečen iz filma, jer su pričali o svom nemoralu i preljubama.
U nastavku filma postajemo svedoci strašne sudbine bića koje je uhvaćeno u mrežu ljudske mržnje, nerazumevanja, osude i odbacivanja. Svaka njegova odluka koja je donesena zbog nagona za preživljavanjem, dovodila je do tragedije i pogibije ljudi koji su pokušali da mu naude. Nažalost, kada ga je preuzela žeđ za osvetom, prekoračio je liniju i od ubistava iz nehata, počinio je ubistva s predumišljajem.
Otvorena hajka i poziv na linč započeli su kada je ugledao prelepu pastiricu i pokušao da ostvari kontakt s njom, zbog čega je ona pala u reku, zapomažući, iako je "monstrum" pokušavao da joj pomogne. Nakon borbe sa seljacima, u kojoj je ubio nekoliko ljudi, pobegao je u šumu. Tu se prvi put sreo sa dobrotom i humanošću prvog i jedinog čoveka koji ga je zaštitio i pružio mu utočište. Slepi pustinjak lečio ga je i hranio, učio ga da govori. No, i to je kratko potrajalo, pa je bio prisiljen da opet beži.
Svoju sudbinu zapečatio je odlaskom na groblje, gde je pokušao da se sakrije. Susret sa Dr Septimusom Pretoriusom koji je došao u krađu leševa, bio je fatalan. Pretorius je uspeo da nagovori Henryja Frankensteina da započnu seriju eksperimenata, ne bi li ponovo napravili biće koje će "oživeti" na njihovom stolu. U spletu događaja koji su usledili, ludi doktor je oteo Frankensteinovu verenicu Elizabeth, ne bi li ga prisilio da mu pomogne da stvori ženu monstruma, koja bi sa Monstrumom rađala jedinke nove vrste. Septimus, čije ime znači "sedam smrtnih grehova" i govori dovoljno o njegovom užasnom karakteru, stvara kreaciju koja će biti nevesta Stvorenju. Sa mnogo nade da će napokon imati drugaricu u svojoj usamljenosti, da će imati nekoga ko je poput njega, Frankensteinovo Čudovište sa poverenjem prilazi tek probuđenoj ženi. Ovo je deo sa početka teksta, koji će vam najbolje predočiti zašto je ovaj ženski, fiktivni lik važan za filmsku umetnost, a ujedno i zastrašujuć. Pre svega, glumica koja je glumila neimenovanu kreaciju Dr Pretoriusa, Elsa Lanchester, pojavljuje se i na samom početku filma kao Mary Shelley.
Pošto je neimenovana prva filmska Jane Doe bila visoka 2.13 m, Elsa je zbog svoje visine od 1.70 m, morala da nosi specijalno izrađene štule. Njena fascinantna frizura nije nikakva perika, već Elsina prirodna kosa na koju je stavljen kavez za ptice. Preko tog kaveza su začešljali njenu kosu, učvrstili je i dodali sede umetke koje su držale skrivene šnale. Ovaj izgled bio je nadahnut egipatskom kraljicom Nefertiti. Izražen koren kose u obliku obrnutog trougla na samom vrhu čelu, postao je pravi hit i nazvan je "widows peak" koji je kasnije "nosio" i Bela Lugosi, glumeći Draculu.
Frizura je postala ikonična i jedna je od najupečatljivijih na filmu. Njen izgled, sa ožiljcima na licu, sa užasnim prstima nalik na debele kandže, bio je u potpunoj suprotnosti sa nežnom, belom haljinom, koja je simbolizovala njenu nevinost. Njeni pokreti, unezveren pogled, stanje uma koji ne može da se seti ko je, zbunjenost zbog stranaca koji je okružuju, izazivali su sažaljenje kod gledalaca. Tužna sudbina, nasilno podvođenje nekome ko bi trebalo da bude njen saputnik, najteži su deo filma. Čak i tako, sa razumom koji pokušava da smesti telo u kontekst okruženja, ljudi i dešavanja oko njega, ona primitivno, potpuno instiktivno oseća da je ugrožena, da je napadnuta, zarobljena i da joj je sudbina da postane seksualni rob.
Režiser James Whale odlično je prikazao izmučeno Stvorenje koje oseća usamljenost više od bilo koga na svetu, tugu i razočaranje zbog izolovanosti i odbačenosti, koje neprestano mora da se plaši za život i trpi neverovatno nasilje i psihičko zlostavljanje, koje prvi put oseća sreću kad ugleda ženu sa kojom bi njegovoj usamljenosti došao kraj. Ono čežnjivo gleda šta mu spremaju ti "dobri ljudi", nestrpljivo je i uzbuđeno.
Nakon što su "nevestu" obukli i sredili, i dok je ona posrtala, u strašnom šoku, sa robotizovanim, neprirodnim kretnjama, mogli smo da vidimo njeno mučenje sa percepiranjem stvarnosti. Kad joj se Stvorenje približi i počne da je dodiruje, vidimo stravu na licu te žene koja je samo eksperiment sproveden da bi zaživela izopačena ideja nekog monstruoznog doktora.
Njen očaj rezultira strašnim krikom pri pogledu na ogromno, užasno biće koje je dodiruje i pita da mu bude prijatelj. Ona ništa ne razume. Njena svest nije kadra da shvati njegove namere. Grozničavi krik koji kao da dolazi s drugog sveta, i kroz njega nerazumljiv govor (što je bila Elsina ideja). Elsa je sa svojim mužem često prolazila kroz "Regent's Park", pored jezera na kom su se okupljali labudovi. Nisu joj se dopadale njihovi histerični pokreti, uznemirujuće šištanje i zvuci koji su ih pratili, i te je ptice doživljavala kao izopačene i gnusne. Glumeći biće koje više nije čovek, smatrala je da ne bi trebalo da koristi ljudski govor. Zato je i ona šištala i kričala, a ti zvuci su, u post - produkciji, snimljeni unazad, da bi zvučali još nerazumljivije i strašnije.
Ovo, lepo u svojoj nakaznosti, biće ljudi oko nje predstavili su kao "Frankenštajnovu nevestu". Vidimo ih oboje, prve od svoje vrste, bez imena. Nose ono "Frankenštajnovo" sa sobom, da ni u jednom trenutku ne bi bilo zabune da su samo beživotne stvari koje pripadaju nekome. "Moderni robovi".
Ta depersonalizacija je nešto najgore što možete uraditi nekome. Ukloniti njegov karakter, poništiti njegovu ličnost, izbrisati uspomene, sposobnost da se poveže sa drugima, to je upravo ono što stvara monstruma. Ne delovi mrtvih tela, niti ružni, zastrašujući ožiljci, već brisanje svega što ljudsko biće iskusi za života, što ga oblikuje i daje mu smisao postojanja. Ova dva tužna stvorenja i nisu mogla da završe drugačije. Bilo bi još nehumanije ostaviti ih u životu, da lutaju svetom u kom nema mesta za njih. Ljudi ne mogu da se nose ni sa različitostima u njihovoj vrsti, a kamoli sa nečim toliko drugačijim od njih. Zato je ovaj fiktivni, bezimeni lik izazvao snažnu reakciju kod gledalaca. Izmanipulisana, iskorišćena u najgore svrhe, oskrnavljena u svojoj smrti, ponovo oživljena da bi se suočila sa hororom u koji su se pretvarali prvi trenuci njenog novog postojanja, ova lepa filmska figura za mene će zauvek ostati simbol neuspešnog eksperimenta, naznaka surove budućnosti i genetske manipulacije, čiju zloupotrebu svako, sa iole razigranijom maštom, može lako da zamisli. Koliko je daleko otišlo kloniranje, još uvek ne znamo, a još manje znamo o poboljšavanju ljudskih, što fizičkih, što mentalnih sposobnosti uz pomoć bio-inženjeringa. Sumnjam da su isključivo humane namere u igri.
Film "The Bride of Frankenstein" otvara mnoga pitanja o etici i moralu i jedan je od prvih takve vrste. Mnoge poznate ličnosti, a među njima i Neil Gaimen i Guillermo del Toro, kojima je ovo omiljeni film, mišljenja su da je nastavak filma iz 1931. godine kolosalnije delo od prve priče, jer simbolizuje budućnost na kakvu nas je Mary Shelley upozorila davne 1818. godine kada je napisala svoj roman "Frankenstein: The Modern Prometheus". Zanimljiva je i sama završnica filma u kojoj se bezimenom biću gasi život koji jedva da je počelo da živi. Odbijajući, s gađenjem, Stvorenje i slamajući mu srce, dovodeći ga do bezumlja zbog činjenice da je i drugom stvoru, od njegove vrste, jednako gnusan kao i ljudima, osuđuje i sebe i njega na smrt. U finalnim scenama vidimo kako Elizabeth stoji na ulaznim vratima, dozivajući Henryja, i kako ih Stvorenje pušta da pobegnu, uz kultnu rečenicu - "Idi! Živi!", a odmah zatim se obraća Septimusu i bezimenoj "nevesti": "Vi ostajete! Mi pripadamo mrtvima!".
Pogledajte taj tužan završetak...