BITI JOHN MALKOVICH NA 61 NAČIN

Nešto više od pet godina, u dva zasebna snimanja, 2014. i 2017. trebalo je fotografu Sandru Milleru i glumcu Johnu Malkovichu da stvore 61, sada već kultni, portret. To nisu tek tamo neki portreti, već oni nadaleko poznati i upamćeni kao najinteresantniji u svetu fotografije, umetnosti i opšte kulture.

Sve je počelo kao želja fotografa kojem je 2011.

dijagnostikovan rak grla i kada je, suočen sa teškim periodom koji ga je čekao, pomislio da još uvek nije postigao ono najbolje za šta je znao da je sposoban. Pitao se da li će ikad više biti u stanju napraviti fotografiju koja bi kasnije nekom mladom fotografu bila ono što je on video u delima Newmana, Karsha, Korda...Tako se rodila ideja da bi najbolje bilo kada bi mogao da napravi replike najpoznatijih fotografija onih umetnika koji su na njega uticali da postane to što jeste. Želeo je da ih učini gotovo identičnim. Po njegovim rečima - "zašto bi dirao nešto tako savršeno, ako repliku ne možeš da dovedeš do iste perfekcije?!"

Odlučio se za dela onih fotografa koji su mu bili zvezda vodilja u poslu, a njihova imena moći ćete da pročitate na kraju teksta, sa nazivom originalne fotografije i godine kada je nastala. Fotografija koja ga je, 2013. navela na ovaj projekat bila je ona od Diane Arbus na kojoj su bliznakinje koje se drže za ruke. Diane je bila na zabavi posvećenoj blizancima i trojkama, u New Jerseyu, kada je ugledala Cathleen i Colleen Wade. Zaintrigirale su je jer su se identično kretale, imale istu mimiku lica, nosile identične trake za kosu...

Sandro je pomislio da bi te devojčice mogla da interpretira samo jedna osoba na svetu - njegov prijatelj John Malkovich.

Sa ovim neverovatnim glumcem, Sandro je sarađivao oko 15 godina, a poverenje i uzajamna podrška u radu nisu nikad izbledeli. Smatrao je da je John jedini u stanju posvetiti se srcem, dušom i duhom, ovako zahtevnom, iscrpljujućem zadatku. Samo on i niko više. Iako je i sam znao da nema apsolutno nikakve sličnost između ovih curica i vremešnog glumca, smatrao je da će ista odeća, sjajna šminka i odgovarajuća perika biti dovoljni da se uradi identična replika. Ono što je bio mali problem, u ovom slučaju sa bliznakinjama, bila je činjenica da ih, baš tog dana, majka nije na zabavu poslala u istim čarapama i jedne su se razlikovale po tkanju. S obzirom da nije bilo moguće pronaći materijal za šivenje potpuno istih Johnovih čarapa, a nije više bilo novca da se angažuje neko ko bi izradio specifično tkanje nalik na čipku, Johnove čarape se razlikuju od originala u sitnim nijansama, dok su čarape druge sestre napravljene od istkanog materijala kakav se koristio i te '67.

John je ozbiljno ušao u svaki lik koji je trebalo da oživi pred objektivom. Za svaku fotografiju morao je da menja frizuru i šminku i to je u proseku trajalo između dva i dva i po sata. Za to vreme, proučavao je lice sa originalne fotografije i ulazio u osobenost karaktera kog je trebalo da predstavi. Za njega je to bilo kao da igra u gomili malih predstava u kojoj je samo jedan glumac i tako mnogo uloga...Bilo je veoma teško uneti se u neki lik, a transformacije koje je on postizao pred okupljenim saradnicima, šminkerima, frizerima,kostimografima,

scenografima, bile su neverovatne. Ponekad bi se potpuno isključio i Sandro je kasnije pričao da se tačno mogao videti trenutak kad John postaje neko drugi, ostaje u tom liku dok sevaju blicevi i potom se vraća u samog sebe.

John je ovo shvatio kao jedan veliki eksperiment i priliku da se zapitamo koliko daleko se može otići sa lažiranjem na fotografiji.

"Često sam slušao frazu "kamera ne laže", a glumeći u filmovima, sve češće sam mogao dodati na to i "Ona tome i služi!". Između te dve tačke krajnosti je igra između koncepta i ideje i same realizacije. Na određenom nivou, pomalo je zastrašujuće koliko je "deep fake" jednostavan i mislim da će sve više preovladavati u društvu, te biti korišten u razne svrhe. Nekako možete naterati ljude da veruju u bilo šta, pogotovo ako ne obraćaju pažnju na detalje. Primer je fotografija na kojoj sam ja kao Einstein. Većina ljudi (po mom iskustvu) pogleda i stvarno ne vidi razliku. Neverovatno je šta možete lažirati i bez photoshopa. Ovo što smo radili Sandro i ja je neka vrsta old school F za Fake!"

John je napravio nešto očaravajuće, nešto što pomera granicu kada je fotografija u pitanju. Kad gledate njega u ulogama svih tih muškaraca, žena i dece, nije vam ni malo smešno to što vidite, naprotiv - ostanete u blagoj neverici i šoku, te se pitate kako je to moguće, da mu tako lako poverujete "na prvu"?!

Ovaj veliki glumac svestan je da je kao i mnogi drugi glumci prepušten ocenjivanju javnosti koja je već stekla neki utisak o njemu tokom svih ovih dugih godina koliko traje njegova karijera. Pomalo je sumnjao u to da li će biti u stanju odvojiti se od toga kako ga vide i ući u nešto što nije on, a opet i jeste na neki uvrnut način.

"Javna osoba, ako nije dovoljno snažna da ostane verna sebi, postaje projekcija svoje publike - najviše na vas projektuju ono što oni misle ko ste vi, šta ste vi, šta niste, šta biste mogli da budete, šta bi trebalo da budete, šta ne bi trebalo da budete itd... Tako je ovaj projekat pokazao da možete da budete bilo ko i bilo šta. Fascinantan eksperiment."

Sandro, John i saradnici proveli su u snimanju ukupno oko 6 dana, što je u konačnici bilo 90 sati iscrpljujućeg rada.

Ova dva sjajna umetnika, koja su se upoznala 1999. kada je John počeo da radi u "Steppenwolf Theater", ostavila su nam u amanet briljantan projekat, a ove fotografije bile su izložene u "Fahey/Klein Gallery", Los Angeles, od 12.02.-21.03.2015. pod nazivom "Malkovich, Malkovich, Malkovich: Homage to Photographic Masters".

Objavljena i knjiga fotografija istog naziva.

SPISAK NEKIH OD ORIGINALNIH FOTOGRAFIJA ČIJE SU INTERPRETACIJE NAPRAVILI SANDRO I JOHN...

- Salvador Dali (Philippe Halsman) - Ronald Fischer, Beekeeper, Davis, California, 09.05.1981. (Richard Avedon) - Self Portrait, 1983. (Robert Mapplethorpe) - Orson Wells, 1970. (Victor Skrebneski) - Smoke and Veil, Paris, Vogue, 1958. (William Klein) - Ernest Hemingway, 1957. (Yousuf Karsh) - John Lennon and Yoko Ono, 1980. i Meryl Streep, 1981. (Annie Leibovitz) - Fright Wig, 1986. i Green Marilyn, 1962. (Andy Warhol) - Piss Christ, 1987. (Andres Serrano) - Albert Einstein Sticking Out His Tongue, 1951. (Arthur Sasse) - Marilyn Monroe Crucifix II, 1962. (Bert Stern) - Eyes, 1960. - 1964. (Bill Brandt) - Muhammad Ali, New York, 1967. (Carl Fischer) - Mick Jagger, Fun Hood, 1964. (David Bailey) - A Young Man in Culers at Home on West 20th Street N.Y.C. 1966. Child With Toy Hand Grenade 1962. Identical Tweens, Roselle, New Jersey, 1967. (Diane Arbus) - Migrant Mother, Nipomo, California, 1936. (Dorothea Lange) - Three Horses, 1905. (Edward Sheriff Curtis) - Man and Woman, (Eikoh Hosoe) - American Gothic, Washington D.C. 1942. (Gordon Parks) - Jack Nicholson, London, 1988. (Herb Ritts) - Mainbocher Corset, 1939. (Horst P. Horst) - Pablo Picasso, Cannes, France, 1957. (Irving Penn) ...

autor Tatjana Smiljanić