Kada si rođen u godini Zmaja i u satu Zmaja, ne možeš postati ništa drugo, nego Zmaj. A samo jedan Zmaj je najpoznatiji na svetu i zove se Bruce Lee!
Mislim da nema čoveka koji je u svom odrastanju, u sedamdesetima, mogao promašiti ovog neverovatnog čoveka koji se, kao božanstvo, pojavio na velikom platnu i uneo novu dimenziju u naše dečije živote.
Izlazili smo iz bioskopa bacakujući se sa drugarima, po ulici, kao nenormalni, bez ikakvog osećaja stida zbog toga, jer nam je film još danima i mesecima nakon toga bio živ u mislima, osećali smo ga u našim nejakim mišićima, u nespretnim pokretima za koje smo mislili da su isti kao njegovi.
Kamo sreće da su se ti filmovi prikazivali svakodnevno po školama jer, uprkos nasilju koje je u tim filmovima bilo bezgranično, ono u školama, vršnjačko, bilo je još gore. O njemu se ćutalo, učitelji su okretali glave od maltretirane dece, a oni nisu smeli da kažu roditeljima kroz šta prolaze. Filmovi Brucea Leeja davali su nama, deci, neku vrstu kuraži, kao da je duh tog junaka i borca za pravdu ulazio u nas i davao nam mentalnu snagu.
Gutajući očima Bruceove poteze, nevešto smo ih oponašali i glumili ratoborni duh, glumili smo da se ne bojimo, da možemo da se odbranimo od nekog dripca koji nije štedeo svoje pesnice. Na mestu tog prebijenog deteta sam mogla biti ja, a i neko od vas. Lee nas je naučio da dignemo glavu gore i uzvratimo udarac. Sa Malim Feniksom, kako ga je majka od milja zvala, sa svim onim što je predstavljalo njegov lik i delo, mogli smo se lako poistovetiti. Želeli smo to. I onda se odraslo, pa je bilo prilike da se o našem junaku iz detinjstva sazna i više nego što se znalo o njegovom alter-egu na filmu.
Kao što sam i mogla zamisliti, njegov put nije bio uvek posut ružama. Iako je došao iz dobro situirane porodice u kojoj se negovala umetnost, Bruce je imao dosta problema tokom odrastanja. Njegovo mešano poreklo pokazalo se kao kamen spoticanja i to na mestu na kom biste to najmanje očekivali-u sportu.
Kao tinejdžer, otkrio je veštinu "wing chun" i postao učenik majstora u toj borilačkoj veštini, Yip Mana. Ali, ostali borci u grupi su prezirali Brucea jer nije imao čistu, kinesku krv, čak se govorilo da mu je deda Nemac. Vređalo ih je što pokušava da tu veštinu odnese sa sobom u Ameriku i pokaže je u punom sjaju. Naravno, popularnost je došla upravo zahvaljujući eleganciji ove veštine koju je Bruce donekle i preoblikovao, stvarajući nove pokrete koji su postali njegov zaštitni znak.
Malo je poznato da su upravo prefinjeni, precizni pokreti bili rezultat višegodišnjeg bavljenja plesom, koje mu je donelo i medalje kao državnom prvaku u stilu ča-ča-ča, koji je mnogo voleo.
Kao dete je glumio u dvadesetak filmova, ali pravi uspeh je postigao zahvaljujući iscrpnom radu na sebi. Bio je veoma disciplinovan, mnogo je vežbao, satima, bez pauza. I mnogo, mnogo je čitao.
Njegova lična biblioteka imala je preko dve hiljade naslova, a najviše je čitao filozofska dela, kao i dela Hesea, Šekspira, Getea, te ona koja se bave psihološkim razvojem čoveka, koja je pisao Jung. Filozofija je za njega bila od velike važnosti i pomagala mu je da upozna sebe, da se izgradi kao ličnost, te da zagospodari okolnostima u kojima bi se našao.
Uprkos neverovatnoj popularnosti, upravo zbog samodiscipline, zadržao je skromnost koja ga je krasila i koju je negovao. Iako je mogao sebi da priušti kontaktna sočiva, Bruce je nosio stare, zalepljene naočare, sa debelim staklima, koje su ga neprestano podsećale na detinjstvo, odakle je potekao, te na period nesigurnosti i na razloge koji su ga doveli do tačke na kojoj je tada bio u svojoj najboljoj verziji.
Iako nikada nije krio da mu je prijala popularnost, na samom početku karijere, to se vrlo brzo promenilo i on je žudio za privatnošću i mirom. Odlazio je u restorane samo kad je morao, ulazio je brzo, sa kačketom na glavi i odmah se okretao ka zidu. Jeo je nisko pognute glave, jer bi ga u suprotnom prepoznavali i morao je satima deliti autograme. Nije bio čovek koji bi nekoga tek tako odbio da usreći, pa se to pretvaralo u agoniju bez kraja, jer ljudi nisu imali granice. Mrzio je da nosi uštogljenu odeću koja je posle smrdila na dim cigareta. Nije pio i nije pušio, ali je koristio indijski hašiš, koji mu je pomagao da se opusti nakon gomile povreda koje je zadobijao tokom treninga, ali i pravih borbi, od kojih su neke bile kotroverzne i nailazile su na osudu od njegove okoline.
U žaru borbe, Bruce nije mogao da ovlada svojim potencijalom i dešavalo se da njegovi suparnici budu jako povređeni, a njihovo brzo odustajanje ga je ljutilo. Neki od njegovih sparing partnera na strunjači bili su i Steve McQueen, James Coburn, Kareem Abdul Jabaar, Joe Lewis, Roman Polanski, koje je trenirao, a ne smemo izostaviti i njegovog najpoznatijeg "protivnika" na filmskom platnu, Chucka Norrisa, sa kojim je trenirao za potrebe njihovog zajedničkog filma "Way of the Dragon".
Naš junak iz detinjstva, i ne samo iz detinjstva, imao je i stranu za koju su znali samo njegovi najbliži prijatelji. Mnogo je voleo da crta i da piše poeziju.
U periodu kada mu je bilo strogo zabranjeno da se kreće, nakon teške povrede leđa koju je zadobio na treningu, dižući tegove, bez prethodnog zagrevanja mišića, napisao je i knjigu "Tao of Jeet Kune Do".
Knjiga je objavljena posthumno i u njoj je zabeležena Leejeva filozofija i njegovo viđenje sveta. Uvek je za sebe govorio da nikad ne bi mogao da radi u nekoj kancelariji sa određenim radnim vremenom, iz dana u dan i biti rob rutine. Morao je uvek raditi nešto kreativno, što je stvaralo balans u njemu. Nikad ništa nije radio polovično, niti je stvari ostavljao nedovršene. Sve je moralo biti savršeno, ukoliko je smatrao da je vredno usavršavanja.
Želeo je biti najbolji borac na svetu, ne zbog taštine, nego zato što je to bio njegov stav. To se odrazilo i na njegovu veštinu koja je bila neverovatna. Bruce je bio toliko brz da vam je sa dlana mogao uzeti novčić, ma koliko brzo pokušali da zatvorite šaku.
Filmsku scenu u "Enter the Dragon" morali su snimati u slow-motionu, samo zato jer se jedino tako moglo pokazati da njegov udarac nije lažan. Bruce Lee je imao veliku želju da se bori sa Muhammadom Alijem, ali je bio svestan da bi izgubio tu borbu. Rekao je da nema nikakve šanse da da pobedi:
"Pogledajte moje ruke! To su male, kineske ruke. On bi me ubio!"
Uz sve njegove vrline, snagu i superiornost na mnogim poljima, Bruce je doživeo i neke neuspehe sa preprekama koje nikada nije savladao. Užasno se plašio vode i mrzeo je. Nikada nije naučio da pliva jer ga je njegova sestra, kao dvanaestogodišnjaka, tokom neslane šale, držala pod vodom dok nije počeo da se davi.
Takođe, kao dete je bio stalno bolešljiv i mesečario je.
Uspešno je sakrivao da mu je leva noga skoro centimetar kraća od desne, a ples mu je pomogao da savlada hod koji će to zamaskirati.
Uprkos spretnosti na čvrstom tlu, Bruce nikad nije savladao vožnju biciklom. Padao je nekoliko puta i na kraju odustao. Verovao je u prirodu, u čoveka. Bio je ateista.
Bruce se 1964. godine venčao sa Lindom Emery i sa njom je imao sina Brandona.
Bruceova smrt je bila i ostala predmet spekulacija, kao i, kasnije, smrt njegovog sina, glumca Brandona Leeja, ali ćemo u ovom spisaniju, ipak, slaviti njegov život!
Kada su Chucka Norrisa pitali ko će pobediti u borbi - on ili Bruce Lee, izvalio je, kao iz topa:
"Bruce Lee, naravnoI Njega niko ne može pobediti!"
Dakle, najbolji, najjači, najbrži na svetu borac je bio i ostaće jedan i jedini, neponovljivi Bruce Lee!
Upamti to kad sutra budeš smišljao neki vic...