Ovo je rečenica koju je izgovorila Debbie Harry, kao lik Nicki Brand u Cronenbergovom biseru "Videodrom" (1983), i na neki način, verovatno nesvesno, pojasnila šta se to dogodilo sa njenom karijerom koja je, takoreći, preko noći doživela krah. Debbie je dala publici jedan snažan identitet koji je negovala u grupi "Blondie" - divnu, plavokosu pevačicu, sa prepoznatljivim vokalom, razigranu, energičnu, super-pozitivnu, a onda ju je otela nakon četiri godine i pod nos iste te publike gurnula novu nju, brinetu, novo meso, nov identitet.
Nakon što joj je dosadilo biti "Blondie", skupa sa svojim tadašnjim dečkom Chrisom Steinom, napustila je bend i odlučila da započne solo karijeru. Što da ne? Verujem da joj ne bi manjkalo materijala koji bi sigurno našao put do slušalaca, jer ona jeste bila "Blondie" i tu nema pogovora. Ali, desilo se nešto što ni ona nije mogla da predvidi - njena solo-karijera je propala istog trena kad je i započela.
Ovde stupa na scenu jedan od najpoznatijih vizuelnih umetnika, slikar i inovator Hans Ruedi Giger koji je postao svetski poznat nakon saradnje sa Ridleyom Scottom na njegovom filmu "Alien" (1979). Za sve one kojima je promaklo kako je Ridley dobio ideju za izgled svog vanzemaljca, da ponovim ukratko: Gigeru se režiser obratio posle debi filma "The Duellists " (1977). Video je Gigerov omot albuma "Brain Salad Surgery" (1973) benda "Emerson Lake & Palmer" i zainteresovao se za njegovu knjigu "Necronomicon". Sam Giger se pozivao na tu knjigu kao na Bibliju, po njegovim rečima, i iz nje su nastale mnoge ideje, kasnije primenjivane i u filmu i u muzici. Gigerov senzibilitet, potpuno originalan i neponovljiv, potiče iz njegovih najranijih dana kada je bio opsednut lobanjama, mumijama i faraonima, čak toliko da je imao pravu ljudsku lobanju koja mu je služila kao model za njegove skulpture.
Odrastao je u Churu, u Švajcarskoj, u kom je bio muzej sa pravom pravcatom egipatskom princezom u sarkofagu. Fascinaciju večnim životom preneo je na modele koji su bili nešto više od mesa i kostiju. Oni su bili poboljšani mehanikom i materijalima koji su, onako hladni i sjajni, bili u apsolutnoj suprotnosti sa onim što život podrazumeva. Svi njegovi likovi gotovo da isključuju ranjivost, podložnost propadanju i truljenju. To se pokazalo kao idealno za Scottovo stravično biće koje je izgledalo kao mešavina metalne kože, kiseline i čelične strukture.
Ali, nije se samo Scott zainteresovao i ostvario jednu od najboljih saradnji između slikara - konstruktora i režisera. Debbie Harry je takođe bila fascinirana Gigerom. Nakon jednog slučajnog susreta na zabavi u "Hansen Galellery", u proleće 1980. u New Yorku, gde su bile izložene Gigerove slike sa temom "Aliena", Debbie i Chris su razgovarali sa umetnikom. Giger se upravo vratio iz Los Angelesa gde je dobio Oskara za najbolje vizuelne efekte, za "Aliena", a susret sa pevačicom opisao je kao uvod u jednu od zanimljivijih saradnji koje je imao. Debbie nije skrivala oduševljenje slavnim umetnikom, iako on nikad nije čuo ni jednu njenu pesmu, jer je preferirao jazz.
Solo album "KooKoo" (1981) dobio je sjajan omot, ali sve u vezi sa tim Debbienim prvencem bilo je pogrešno i moglo bi se opisati jednom jedinom rečenicom: Ono što je u izlogu - nije u magacinu!
Giger je brzo osmislio legendarni omot na kom je lice Debbie Harry probodeno sa četiri metalne šipke koje simbolizuju četiri elementa. Pošto je još bio pod snažnim utiskom akupunturnog tretmana kroz koji je prošao, sjajni, ogromni šiljci činili su mu se kao odlična suprotnost pevačicinom prekrasnom licu, sa nežnim crtama i mekom kožom.
Debbie je fotografisao Brian Aris, a Giger je na osnovu te fotografije oslikao ogromno platno, te napravio nekoliko različitih rešenja.
Nakon realizacije ovog omota, usledilo je snimanje čak dva spota, za pesme “Now I Know You Know” i “Backfired", ali pošto se angažovani režiser nije pojavio, režiju je preuzeo sam Giger.
Spotovi su snimljeni u Gigerovom studiju u Švajcarskoj. Umetnik je napravio triko koji je prekrivao celo pevačicino telo, a potom je oslikao i njeno lice i vrat. Giger se pojavljuje i u spotu "Backfired" kao čovek u crnom, pod bronzanom maskom. On zabada dugačke šiljke kroz sarkofag iz kog potom izlazi Debbie.
Veoma banalno, mogla bih da primetim, iako volim i nju i Gigera, ali, zaista sve deluje apsurdno nepovezano i sklepano, tek da bi se istakao sam umetnikov rad, jer, pretpostavljam da je to tad bio prestiž, na neki način. Čak i to što je izgovarao neke rečenice u samom spotu, nije pomoglo da pesma zaživi i postigne bar osrednji uspeh. Mlake reakcije na spot i, potpuno suprotno - žestoke osude zbog omota albuma, bacili su senku na daljnji solo - rad slavne "blondine".
Reklame sa fotografijom Debbiene probodene glave zabranila je kompanija "British Rail", a za njom su se poveli i mnogi drugi, pa su i neke prodavnice ploča odbijale da prodaju "KooKoo".
Giger je imao sjajne reakcije na omote koje je radio za "Magmu", "Celtic Frost and Danzig", no, ipak je najpoznatiji poster koji su iskoristili "Dead Kennedys", a koji je uznemirio puritansku javnost.
Jello Biafra je u magazinu "Omni" video čuvenu Gigerovu sliku "Work 219: Landscape # XX" ili "Penis Landscape" iz 1973. (akrilik na papiru, 70X100 cm), a čiji je print urađen 1977. za parisku kolekciju. Biafra je kupio reprodukciju uz Gigerovo odobrenje, upola cene - za $600. Iako je Jello hteo da to bude omot njihovog albuma "Frankenchrist" (1985), ostatak benda se nije složio. Došli su do neke vrste kompromisa, pa je verzija "Landscapea" koju je napravio Jayed Scotti, štampana kao poster koji se u posebnom najlonu, sa velikom nalepnicom na kojoj je bilo upozorenje o neprimerenom sadržaju u omotu, delio uz kupljen album, između korica. Zbog toga što su mladi fanovi benda takođe kupovali ovu kontroverznu ploču,
Jello Biafra je izveden na sud zbog plasiranja neprimerenog sadržaja maloletnicima, ali nikad nije osuđen. Ipak, ova avantura je skoro dovela do njegove finansijske propasti i propasti izdavačke kuće "Alternative Tentacles". Naravno, kad se nešto brani i previše osuđuje, podstiče radoznalost onih koji žele da vide zašto se digla tolika prašina, pa je ploča kupovana i više nego što je bend očekivao, a sam Jello je postao gorljivi borac za slobodu govora i umetničkog izražavanja.
Čini se da je rad sa Gigerom bio mač sa dve oštrice, što potvrđuje da je bio unikatan, intrigantan, slobodouman čovek sa velikim vizijama i beskrajnom maštom. Donekle ga je i pogađalo to što su drugi umetnici, posebno filmaši, zazirali od saradnje sa njim, pa je jednom izjavio:
"Znate, mislim da se režiseri stalno plaše da sarađuju sa umetnicima poput mene, zato što misle da će im to doneti probleme, dok, sa druge strane, jedino što ja želim je biti kreativan..."
Da se vratimo na Debbie.
Nakon lošeg starta sa solo-projektom "KooKoo", Debbie je nastavila da glumi u filmovima koji su imali manje ili više uspeha. Prva njena uloga bila je u filmu "Deadly Hero" (1975), a pojavila se i u delu jednog od prvih punk režisera, kultnog Amosa Poea, koji je uspešno "jahao" na pokretu "No Wave Cinema" - "The Foreigner" (1978).
Izgleda da je buva glume ujela i Debbie i opasno je zarazila, jer su se uloge nizale jedna za drugom, pa ste mogli da je vidite u već pomenutom "Videodrom"- u, dokumentarcu "Wild Style" (1983), "Hairspray" (1988), "Tales from the Dark Side: The Movie" (1990), "Red Lipstick" (2000), "Anamorph" (2007), a pojavila se i u gostujućoj ulozi u izuzetnoj, humorističnoj seriji "Absolutely Faboulos" u epizodi "Gay" (2002).
Sve u svemu, ništa što bi joj donelo slavu kakvu je imala u bendu "Blondie", ali mislim da je, zapravo, i nije briga što slava nije potrajala. Sudeći po raznolikim projektima u kojima se pojavljivala, očigledno je da se dobro zabavljala.
Što se omota za "KooKoo" album tiče, tj. Gigerovog rada, jedno je sigurno - glava probodena velikim "iglama" naišla je na odličan odziv u nekom drugom svetu, iako niko nikada nije potvrdio da je to bila inspiracija za nešto što je uskoro usledilo.
Kada se 1987. pojavio film "Hellraiser" čiji scenario i režiju potpisuje Clive Barker (na osnovu njegove novele "The Hellbound Heart" iz 1986.) fanovi horor filma širom sveta su poludeli za likovima koje je ovaj izuzetni pisac nazvao Cenobitima. Jedan od tih zastrašujućih stvorenja iz druge dimenzije - Pinhead, postao je prava noćna mora horor-publike, sa glavom koja je bila izbodena iglama. Film je postao kultan, a Pinhead prepoznatljivi deo pop kulture. Ali, o tome neki drugi put.
Činjenica je da iza mračnog dizajna, poput Gigerovog, mora da stoji i mračna priča, a Debbie je, jednostavno, nije imala.
Izgleda da je naslov ovog teksta jedina i prava istina - ako želiš nov identitet, moraš da uništiš stari. Neko to uradi sa više uspeha, a nekome je bolje da se nije laćao ćorava posla.
autor Tatjana Smiljanić
Commentaires