Iz predgovora knjige Leonarda Cohena "Plamen: Poezija Pesme Beležnice Crteži"
"Religija, učitelji, žene, droga, put, slava, novac...ništa me tako ne diže i ne nudi takvo olakšanje patnje kao zacrnjivanje strana, pisanje."
Ovakvo iskazivanje sopstvenog cilja iskaz je i o žaljenju: ponudio je svoju posvećenost književnosti kao objašnjenje za sopstvenu slabost u ulozi oca, neuspele veze, nedostatak pažnje za sopstvene finansije i zdravlje. Pisao je mnogo, ali po njegovom sopstvenom viđenju, za sobom nije ostavio dovoljno.
Kad sam kao dete tražio od svog tate da kupim slatkiše u prodavnici na uglu, on mi je često govorio da u džepovima njegovog sakoa potražim manje novčanice ili sitniš. A uvek bih, preturajući po njegovim džepovoma, našao i neku beležnicu. Kad bih ga kasnije u životu pitao ima li upaljač ili šibice, otvarao bih fioke i pronalazio blokčiće i beležnice. Kad sam ga jednom pitao da li ima tekile, poslao me je do zamrzivača, gde sam našao smrznutu, zaturenu beležnicu. Poznavati mog oca, zapravo je značilo poznavati čoveka okruženog hartijama, beleznicama, salvetama - ispisanim prepoznatljivim rukopisom - (uredno) rasutim na sve strane.
Pisanje mu je bilo razlog postojanja. To je bila ta vatra kojoj je težio, najvažniji plamen koji je potpaljivao. I koji se nikad nije gasio...
Ima u njegovom delu razne vatre i plamena, da se stvara i da se razara, da se greje i osvetljava, da se čezne i da se uzme. Zapalio je plamen i marljivo ga održavao.
Proučavao je i beležio njegove posledice. Opasnost od plamena ga je podsticala – često bi, govoreći o umetnosti drugih ljudi, pominjao nedostatak "opasnosti", a hvalio "uzbudljivost misli koja je bila u plamenu".
Ta obuzetost vatrom potrajala je do samog kraja. "Ako poželiš mračnije, ubićemo plamen", peva on na svom poslednjem, oproštajnom albumu.
Umro je 7. novembra 2016. Sad se oseća više tame, ali plamen nije ubijen. Svaka stranica papira koji je on zacrnio trajno je svedočanstvo jedne goruće duše."
Adam Cohen