Nora Barnacle je volela Joycea, iako ga često nije razumela i nije mogla da isprati njegov misaoni proces ispisan na papir. Zato je bila pomalo i razočarana, verovatno želeći normalan život, sa nekim ko je bio manje komplikovan od ovog genija. Jamesu je Nora bila najveća muza. I voleo ju je, bez obzira na sve nevolje koje su ih snašle...
Nije joj bilo lako s njim, i zaista, kako razumeti um nekoga ko je, između ostalog, napisao i ovako nešto?
..ali šta ćemo sa škiljećom sijalicom, zamašćenom štampom, raskupusanim koricama, nazubljenom stranicom, spetljanim prstima, fokstrotirajućim muvama, vaškama od spavanja do podne, socom na njegovom jeziku, suzicom u njegovom oku, knedlom u njegovom grlu, napitkom u njegovoj boci, lakomim svrabom njegovog dlana, zavijanjem njegovih creva, jadima iz njegovog nosa, probadanjem u njegovim rebrima, starošću njegovih arterija, težinom njegovog daha, maglom od njegovog umnog upijanja, žamorom u njegovom moždanom drvetu, tikom njegove savesti, vrhuncem njegove razgnevljenosti, šikljanjem niz njegov fundament, vatrom u njegovom ždrelu, golicanjem njegovog đoke, propašću u njegovim mudašcima, grehčićima u njegovoj duši, truleži u njegovim ustima, ehom u njegovom uvu, saplitanjem njegovih nožnih prstiju, ekcemima na njegovom stomaku, pacovima u njegovoj mansardi, šišmišima u njegovom zvoniku, papagajima tigricama i bambusalemskim egzotičnim pticama, halabukom i prašinom u njegovim ušima jer mu je trebalo mesec dana da poodmakne muku mučeći da nedeljno upamti više od jedne reči...
Ti se dičiš tvojim bakrenim zamkom? Niks, niks i niks ponovo. Jer ovo je bio odurni mastilosmrad, sasvim personalan i bazdišući na pisca do poslednjeg slovca. Izvitopereni parket jazbine i njeni zvukopropusni zidovi, da ne pominjemo direke i ragastove, behu persijasto literaturisani istrganim ljubavnim pismima, spletkaroškim pričama, sličicama sa lepljivom pozadinom, sumnjivim ljuskama jaja, preistorijskim sekirama, kremenjem, burgijama, mehurovima, bademastim bademima, oljuštenim suvim grožđicama, alfabetaformiranim praznoslovljem, vivlijskim vazama i bogazama, uzgrednim napomenama, vizurama iz raznih uglova, ahemovima i ahahovima, nesuvislim pokušajima izgovora bez slogova, ti mi dođeš, staračkim kašljucanjem, od čunka čađavim voćem, palim luciferima, šibicama koje su odslužile svoje, osutim ukrasima, pozajmljenim bakandžama, reverzibilnim žaketima, sočivima od modrica, porodičnim ćupovima, košuljama od lažne kostreti, mantijama od kojih je i bog digao ruke, nikadnošenim čakširama, koljačkim kravatama, falsifikovanim franko markicama, najboljim namerama, ulizujućim pribeleškama, prosutim plehanim ekserčićima, nekorišćenim mlinskim kamenjem spoticanja, prelomljenim guščijim perjem, mučnim probavama, uveličavajućim vinskim čašama, solidnim objektima bačenim na bauke, izraubovanim forama, pokarabašenim krompirima, bućkurišima od skuvanog leća, nespornim svilenim papirima, osemenjujućim svršotinama, limeričkim kletvama, krokodilskim suzama, prosutom tintom, bogohulećim šlajmarama, prežvakanim pričama učenica, mladih dama,mlekarica, vešerki, žena vlasnika dućana, veselih udovica, eks kaluđerica, vice igumanija, pro devica, super kurava, ćutljivih sestara, Čarlijevih ujni, tašta, maćeha, kumica podvezicama, novinskim isečcima zdesna, sleva i iz cintruma, crvima od slina, ukusnim iščačkanostima, kanticama kondenzovanog mleka iz Švice, losionima za visokoučene obrve, poljupcima od antipoda, poklonima od džeparoša, tuđim perjem, relaksibilnim stiscima ruke, princezinim obećanjima, talogom od vina, dioksidiranim ugljenicima, konvertibilnim ogrlicama, bestragaimglava šeširima, slomljenim napolitankama, rašnjiranim pertlama, zgužvanim luđačkim košuljama, taze užasima iz Hada, kuglicama žive, neizbrisanom sluzi, zastakljenim okom za oko, zacakljenim zubom za zub, ratnim jaucima, ah oh oui si ja jo gia nej ta sos da i da i da, čemu, ukoliko čovek ima stomak da pridoda lomove, potklobučene distorzije, inverzije sve te nokširokamerne muzike, on ima, uz zrnce dobre volje, realne izglede da zaista vidi vrtložećeg derviša, Tumulta, sina Groma, samoizgnanog u skute svoga ega, cele noći rastrzanog između belih ili srvenih užasa, letnji dan do podne terorizovanog do kosti i kože od strane jednog nerazlučivog fantoma (neka mu se Tvorac smiluje!) zapisujući misteriju svoje ćelije u pokućnosti.
Ti si odljuljan, uzgojen, odgajen, i odgojen od bezgrešnog detinjstva pa nadalje na ovom dvouskršnjem ostrvu na pidžami urnebesnih nebesa i grmljavini drugog mesta (pljačke za tvoju noć zdesna, brljke ostaše od tebe sleva, sevaj kako znaš i umeš!) i sada si, vaistinu, crnčuga među mešancima ovog džulovskoga veka, postao podeljena dvoličnost koja tera uz kurac bogovima, sakriven i pronađen, ne vala, nego rashodovana budaletina, anarhista, egoarhista, jeresijarh, koja je sagradila svoje razjedinjeno kraljevstvo u vakuumu vlastite krajnje sumnjičave duše. Da li si ti onda umislio da si neki bog-pas u jaslama, Šehohem, koga niti ćeš da služiš niti dozvoliti da mu služe, niti mu se moliti niti pustiti da mu se mole? I kad smo već kod toga, blago meni pobožnome, šta sad ja treba da se dovoljno iznerviram pa da se pomolim za gubitak samopoštovanja da se snabdem za strašnu potrebu sablažnjavanja (moje drage sestre, da li ste spremne?) sljuštivši svoju nadu i ustreptalost dok svi skupa plivamo u kaljuzi Sodome? Ja ću strepeti za tvoju čistotu dok će one gorke suze roniti zbog tvojih greha.
Sada, apropo oklembešenih lula, džondžejkobs, dok si još bio adolescent (šta ja to pričam?), dok si još bio bebiron u benkicama sa na dugmiće nogavicama, dobio si lep poklončić od samopodižuće brizgalice i para hranilica (znaš ti, Misije Abgot, u dubini svoje umetničke duše, na tvoju štetu isto tako dobro kao i ja (i ne pokušavaj da to sakriješ) kaznene penaltike po kojima ja sad čačkam) i štos je bio u tome što ti je trebalo (da si samo bio veliki bačje kao potparoh koji te je krstio, sinak, utuli-tu-sveću!) da se renamnožiš u zemlji svog rođenja i sabiraš svoje potomstvo na stotine gladnih i stotine hiljada besnih ali ti si osujetio pobožnu pelju tvojih božanskih kokreatora, sofisto, uz bezbroj ostalih slučajeva neuspeha (jer, reče ti, ima ja da opovrgavam), dodatih na zlonamernost tvog sagrešenja, da da, i menjajući mu prirodu, (vidiš da sam pročitao tvoju teologiju za tebe) izopačujući mrzovolju mojih naslađivanja - ljubav pod ljubavnim napitkom, izliv gneva na randevuu, mirak mirak u penmaršu - sa senzibilitetom, sponzibilitetom, pasibilitetom i prostabilitetom, tvojim lobokovim drugojačijim četrstrašnim zadovoljstvima batlerovog života, čak se ne libeći da izliješ tvoju zrikavu apologiju, kada si čitljivo potišten, po nezaštićenom papiru i time dodajući na već postojeću unesrećenost ovog našeg buljookog sveta, žvrljotinu! - sve to skupa sa stotinama kontesa katalina, koliko muževnih toliko i naloženih, koje su se natisnule oko tebe u hektarima i jutrima i arima il' ralovima, zgusnute kao uzlelujani pesak Salvadora,
doterane žene, zaista sasvim obrazovane, daleko od toga da su stare i bogate iza najluđih snova svojih beskrupuloznih ambicija, da im je bar čast ostala, i koje se ne ustežu zbog lošeg vremena kada ih obuzme ljubavna strast, takmičeći se da se zakite tvojim žbunom, jedan sin Sorža za sve ćerke Angviša, solus cum sola sive cuncties cum omnibobs, (ja sam, kumašine, bio najbolji čovek za tebe, lično), ćutke merkajući taj prirodni čvor, obavezne posude ili vaze zguza, što te ne bi koštalo deset bolivara rmbanja ili ceh jednog pišljivog boba, već samo pevušenja, hajde da jodlujemo, najstarije pesme na udvarajućem šumovitom svetu. (tu-vi! tu-huu!), uz pratnju standardnog zlatnog orkestra! Hail! Hail! ...
Finnegans Wake, poslednji roman Jamesa Joycea, izdat 1939.
Nora (2000)
režija: Pat Murphy
uloge: Susan Lynch, Ewan McGregor
posvećeno mojoj ljubavi, velikom fanu Jamesa Joycea