ENKI BILAL: MAŠINAMA JE ŽIVOT DAO ČOVEK, INSPIRISAN KRALJEVSTVOM ŽIVIH BIĆA

Kad se pomene Enki Bilal, ljudi s naših prostora prvo pomisle i istaknu baš to - Enki je naš! I jeste naš. Bar je bio. Nije sad važno šta je bio po nacionalnosti, ali jeste važno, i ispostaviće se čak i presudno to da je jedan deo svog života proveo u Jugoslaviji, mojoj zemlji, zemlji nas koji smo rođeni u njoj, i sad smo kao neke čudne lutalice. Neki su se lako prebacili na svoje nove države, a neki od nas, neki, poput mene, i dalje lutaju u traženju te pripadnosti nekom grbu, nekoj lepršavoj zastavi. Bez obzira na sve strahote koje mnogi ističu u prvi plan, kad je život u siromašnoj Jugi, pod vlašću tamo nekog Tita, u pitanju, dopustite mi da stavim tačku na dalje izvlačenje teških stvari na površinu, jer sam sentimentalno vezana za taj period, za petokraku i bratstvo i jedinstvo. Kao što sam nedavno već rekla - dopustite mi da budem Jugoslovenka i krenimo dalje...A zašto je to važno? Evo zašto...

I Enes je bio Jugosloven, a onda se sa roditeljima, iz Beograda, odselio u srećnije okruženje, u Francusku, kada je imao devet godina. No, ono što je poneo iz domovine, onaj komunistički duh koji jedva da je osetio, jer je bio dete, ali svakako jesu njegovi roditelji, to je ono što mu je dalo inspiraciju za njegova buduća umetnička dela, za priče pretočene u prekrasne stripove i grafičke novele, a potom i filmove i slike kojima je osvojio brojnu publiku i obožavaoce.

Počeo je da crta sa 14 godina i njegov crtež bio je klasičan, bez nekih posebnih odlika koje bi ukazale da se tu krije neki veliki talenat. Međutim, Enki je neke svoje crteže poslao uredništvu 'Pilote' strip-magazina koji je podsticao talente i forsirao francusko-belgijsku školu stripa, danas već kultnu i svetski priznatu, koja je iznedrila neke od najboljih strip-autora i njihovih dela ikada!

Osvojio je nagradu koja ga je ohrabrila da nastavi dalje i osim crteža, koji mu je bio primaran, Bilal je poželeo i da piše priče. Pečat domovine bio je još uvek snažno otisnut u njegovom mladom biću, i shvatio je koliko je sistem u kom je rođen bio zlokobniji, komplikovaniji, opasniji i mnogo interesantniji od onog u kom je, potpuno opušteno, sa svim zagarantovanim slobodama govora i svih vrsta izražavanja, živeo i radio na svojim snovima - da postane ime u svetu devete umetnosti!

Posvetio se naučnoj fantastici, svetu u kom vladaju stroga pravila čije kršenje nosi pogubne posledice u pričama.

Iako je obožavao Asimova, P. K. Dicka, Grega Egana, Lovecrafta, Zelaznyja, vremenom mu je postalo teško posvećivati pažnju ostalim piscima SF žanra verovatno zbog toga što je njegov fantastični svet sve više zauzimao mesto u stvarnosti, terajući ga da pripoveda sopstvene priče, koje su bile ponekad proročke, a ponekad toliko bizarne, da su neki vrlo brzo dizali ruke od čitanja, revoltirani što ima više teksta nego crteža. Neki ga nisu želeli razumeti, tražili su priču koja se brzo svari, a on je nudio likove koji citiraju Šekspira.

Smatrao je da strip mora da uznemiri čitaoca, da ga natera da osim ponuđenog crteža i sam angažuje maštu. Na taj način približio je dve umetnosti - film i strip! Rekao je u jednom intervjuu da film po definiciji daje gledaocu audio - vizuelni maksimum: sliku, muziku, tekst, likove, a književnost zahteva da čitalac angažuje svoju maštu. 'Stripovi su mešavina svega toga, i ako se stavi naglasak na tekst, povećava se uloga čitaoca dok stvara dodatne slike u glavi.'

Enki nije ljubitelj matematike i fizike i upravo zbog rupa u znanju, njegova mašta je bila neopterećena zakonima koji su mogli ograničiti njegove svetove. To ga nije sprečilo da se konsultuje sa nekim naučnicima, arhitektama i misliocima koji su mu svojim znanjem pomogli da sagleda svoj rad iz drugog ugla, da ga poboljša i da mu intrigantniji duh. Oduvek je bio slobodan u kreiranju svojih izuma i projekata koji su oduševljavali i kritiku i njegove obožavaoce.

U stripu je diktaturu mešao sa distopijskim oblicima društvenog uređenja, udahnuo im neki novi život, začinjavajući priče legendama i mitološkim bićima, koje je vešto prepleo sa modernim junacima. Pritom, nije vodio previše računa o istorijski tačnim činjenicama, nije ga bilo briga da li se nešto logično uklapa u njegovo pripovedanje, dozvolivši sebi slobodnu interpretaciju koja je išla na ruku do tada neviđenim strip pričama.

Iako se oduvek izjašnjavao kao neko ko ne voli oružje niti ratovanje, nije lažno moralisao kada je u svojim radovima koristio upravo zaplete koji su iziskivali sukobljene strane, suprotstavljene u žaru bitaka za svoje ideologije ili pak u odbrani od napada na iste. Njegovi likovi su vrlo kontrastni, i uvek je jasno ko je na strani dobra. Ali, to nije značilo da su oni koji su na strani dobra ujedno i dobri karakteri. I to je ono što njegove priče čini uverljivima, realnijima.

Enki je oduvek voleo strip, a najveći uticaj na njega imali su Mézières i njegov 'Valerian', ali i Moebius, čija ga je tehnika crtanja olovkom fascinirala. No, uprkos njihovim stilovima, Enki je razvio jedinstven crtački stil, potpuno unikatan i prepoznatljiv, da kad ga vidite, ne možete da ga pomešate ni sa jednim drugim.

Tokom stvaranja nekih od svojih najpoznatijih dela, Enki je uporno provlačio teme koje su ga intrigirale: crkvu, sveštenike, fašizam, militarizam, i iako je pokušavao, nije mogao odvojiti politiku od umetnosti, jer politika utiče na sve aspekte našeg života, ona stvara sukobe, ona izaziva egzistencijalne i krize morala, ona ljude gura do krajnjih granica izdržljivosti. A tamo gde čovek više ne može da trpi nastaju pobune, a pobune donose napredak i korak dalje prema budućnosti. Ta budućnost u njegovoj glavi ne mora da bude precizno predviđena, ne mora uopšte da se dogodi, jer je ipak svaka priča projekcija samog autora, njegovih opsesija, njegovih snova i strahova. Ta priča može da bude i svojevrsno upozorenje - šta možemo očekivati - i možemo se polako početi pripremati na ono što se približava...

To što se približavalo u Enkijevoj glavi, ono o čemu je razmišljao i čemu upravo svedoči je jako velik jaz između generacija. Francuzi smatraju da se iz tog jaza rodila jedna generacija koja ima poteškoća da se zaposli i ostalih problema koje njihovi roditelji nisu imali.

'Ta generacija se naoružava tehnologijama pomoću kojih će izgraditi svet kakav njima odgovara. Oni su pioniri nečeg novog. Politika kakvu smo poznavali do sada je sve nemoćnija i to omogućava ovoj generaciji da uzme stvar u svoje ruke i zahteva promene, jer imaju snage za njih i za preživljavanje. Ne smatram da su izgubljeni. Sa njima se pomalo selimo u nepoznatu zonu u kojoj se mogu dogoditi velike stvari. Te unutrašnje mutacije mogu značajno oblikovati budućnost.'

A promene su stigle i to preko noći. Naš način života mora se modifikovati i odjednom - neke scene iz poznatih SF romana izgledaju zapanjujuće slično. Da li čovek juri u budućnost iz priča nošen inercijom tehnološkog napretka koji zahteva odricanje od svega što smo imali do sad? Tehnologija nam donosi boljitak na mnogim životnim poljima, neke teške nedostatke uspeće da nadomesti, one loše da izmeni, produži životni vek, poboljša organizam ljudskog bića, ali koliko će Čoveka ostati u tom čoveku budućnosti?

Hoćemo li i dalje voditi ratove i ubijati se zbog interesa i komada teritorije? Hoćemo li i dalje biti žrtve nekakvih nakaradnih režima i ideologija koje dele ljude? Bojim se da hoćemo.

Enki je jednom prilikom razgovarao sa Paulom Viriliom, arhitektom, filozofom, teoretičarem vojne strategije, istorije ratovanja, terorizma, antropologije i odnosa čoveka i mašine. Paul mu je rekao da je postao veoma depresivan, jer su ga tekstovi koje je pisao toliko osvestili, da je jasno sagledao očajnu situaciju u kojoj se današnja civilizacija nalazi. To je sažeo u jednostavnu rečenicu:

'Sa svakim novim izuzetnim izumom, čovek smišlja i katastrofu koja dolazi s njim.'

A veza između čoveka i mašine je nešto čemu se i Enki posvetio i predočio svetu svoju viziju budućnosti u stripovima čiji su crteži bili oslikani tušem, vodenim, akrilnim i pastelnim bojama, što na belom, što na papiru u boji, ali i izuzetnom izložbom istih koju je nazvao ‘Méchanhumanimal’ ( 2014. u 'Musee des art et metiers', Paris). Koristeći čak 19 eksponata iz muzejske kolekcije, poput robota za pranje prozora i stare rendgenske cevi, jasno je dao na znanje da se radi o 'životu koji je mašinama dao Čovek, inspirisan kraljevstvom živih bića'.

Enki Bilal je izabran od čelnika muzeja 'Louvr da, poput nekoliko strip umetnika pre njega, napravi grafičku novelu u kojoj će 'Louvre' biti glavni junak. Enki je napravio oko 400 fotografija u samom muzeju, iz različitih uglova i perspektive, ali je želeo da to, ipak, bude knjiga, a ne strip, što mu je tadašnji direktor muzeja, Henri Loyrette i dopustio. Ovaj, po svemu jedinstven umetnik, izabrao je 23 fotografije na kojima je perspektiva bila takva da je mogao da umetne crtež fantoma - duha osobe koju je želeo da materijalizuje na toj pozadini.

Iako su pojedini kritičari tražili istorijske, dokumentovane činjenice iz života ovih likova, Enki im nije mogao dati apsolutno ništa, jer su svi likovi bili izmaštani - muškarci, i žene, stari i mladi, kao što je bila izmaštana i njihova priča - način na koji su povezani sa određenim umetnikom i slikom koja je bila u pozadini. Umetnik je preko fotografija naslikao ove sablasne likove koji su lutali hodnicima muzeja, pa je svaku fotografiju isprintao na platno veličine 50 x 60 cm. Kad ih je Loyrette video u njegovom ateljeu, odlučio je da Bilalove radove, izloži u galerijskom prostoru 'Salle des Sept Cheminées'. Izložba pod nazivom 'Les Fantômes du Louvre' bila je otvorena od 20.12.2012. do 18.03.2013.

Umetnost Enkija Bilala je nemoguće sažeti u jednom tekstu, čak ni zagrebati površinu njegovog ogromnog značaja za kulturu. Ono što je do sada napravio u domenu stripa, slikarstva i filma je toliko opsežno, da ja zaista nemam dovoljno reči niti adekvatno znanje da bih ga predstavila vama, onako kako on zaslužuje. Zato, o njemu, za sada samo ovoliko. O drugim aspektima njegovog lika i dela pokušaću da se pozabavim u nekoj skorijoj budućnosti. Sumnjam da ću ga i tada uspeti uhvatiti bar za rep, kad već za glavu ne mogu. Ne zna čovek odakle bi krenuo kad se drzne da piše o njemu.

Samo neka od njegovih dela:

La Foire aux immortels (The Carnival of Immortals, 1980)

La Femme piège (The Woman Trap, 1986)

Froid Équateur (Cold Equator, 1992)

Le Sommeil du monstre (The Dormant Beast, 1998)

Animal'Z (2009)

Julia & Roem (2011)

La Couleur de l'Air (2014)

BUG (2017, 2019)

filmovi:

Bunker Palace Hôtel (1989)

Tykho Moon (1996)

Immortal (Ad Vitam) (2004)

CineMonster (2007)

autor Tatjana Smiljanić