Blažen je onaj ko je mogao razgovarati sa predivnim umetnikom i čovekom, Enkijem Bilalom i iz prve ruke saznati sve o njemu i o njegovim fantastičnim delima.
Mi, koji nismo te sreće, morali smo pročitati gomile intervjua, da bismo, bar delimično, dobili uvid u Enkijeve misteriozne svetove i njegova razmišljanja. Zahvalna sam svim novinarima koji su omogućili da saznam neke zaista sjajne stvari koje ću ovde podeliti sa vama.
Upamtite jedno: najvećim delom, svi mi koji na tzv. stranicama, blogovima, sajtovima, pišemo o poznatim ljudima ili događajima, do podataka dolazimo isključivo preko nečijeg mukotrpnog rada, preko onoga do čega su došli novinari i pisci. Ne postoji način da dođemo do nekoga ili nečega, pogotovo kad je prošlost u pitanju, osim da koristimo druge izvore. Pošto ovo nije wikipedia, neću vam ostavljati precizne podatke gde sam nešto pročitala (osim ako vam prenesem ceo tekst od A do Ž, pa navedem autore i dela), jer je bilo jako puno tih intervjua, ali mislim da je pošteno da to ipak znate.
A sad - kako sam doživela Enkija Bilala...
Kad se pomene Enki Bilal, ljudi s naših prostora prvo pomisle i istaknu baš to - Enki je naš! I jeste naš. Bar je bio. Nije sad važno šta je bio po nacionalnosti, ali jeste važno, i ispostaviće se - čak i presudno - to da je jedan deo svog života proveo u Jugoslaviji, mojoj zemlji, zemlji nas koji smo rođeni u njoj, koji smo preko noći postali čudne lutalice. Dok su se neki lako prebacili na svoje nove države, neki od nas ostali su bez adekvatnog grba i lepršave zastave kojom bi se ponosili. Bez obzira na sve strahote koje mnogi ističu u prvi plan, kad je život u "siromašnoj" Jugi, pod vlašću Tita, u pitanju, dopustite mi da stavim tačku na dalje izvlačenje teških stvari na površinu, jer sam, kao Jugoslovenka, sentimentalno vezana za taj period, za petokraku i bratstvo i jedinstvo.
I Enes je bio Jugosloven, a onda se, kada je imao devet godina, sa roditeljima, iz Beograda, odselio u srećnije okruženje, u Francusku. Ono što su iz domovine poneli njegovi roditelji, deo komunističkog duha, koji on kao dete, jedva da je osetio, to je ono što mu je dalo inspiraciju za njegova buduća umetnička dela, za priče pretočene u prekrasne stripove, a potom i filmove i slike kojima je osvojio brojnu publiku i obožavaoce.
Počeo je da crta sa 14 godina i njegov crtež bio je klasičan, bez nekih posebnih odlika koje bi ukazale da se u njima krije veliki talenat. Međutim, Enki je neke svoje crteže poslao uredništvu "Pilote" strip-magazina koji je podsticao talente i forsirao francusko-belgijsku školu stripa, danas već kultnu i svetski priznatu, koja je iznedrila neke od najboljih strip-autora i njihovih dela ikada!
Osvojio je nagradu koja ga je ohrabrila da nastavi dalje da crta i da piše.
Pečat domovine bio je još uvek snažno otisnut u njegovom mladom biću, i shvatio je koliko je sistem u kom je rođen bio zlokobniji, komplikovaniji, opasniji i mnogo interesantniji od onog francuskog u kom je, potpuno opušteno, sa svim zagarantovanim slobodama govora i svih vrsta izražavanja, živeo i radio na svojim snovima - da ostavi pečat u svetu devete umetnosti!
Posvetio se naučnoj fantastici, svetu u kom vladaju stroga pravila čije kršenje nosi pogubne posledice u pričama. Iako je obožavao Asimova, P. K. Dicka, Grega Egana, Lovecrafta, Zelaznyja, vremenom mu je postalo teško posvećivati pažnju ostalim piscima SF žanra, verovatno zbog toga što je njegov fantastični svet sve više zauzimao mesto u stvarnosti, terajući ga da pripoveda sopstvene priče, koje su bile ponekad proročke, a ponekad toliko bizarne, da su neki vrlo brzo dizali ruke od čitanja.
Neki ga nisu želeli razumeti, tražili su priču koja se brzo svari, a on je nudio likove poput letećih kornjača, kitova ubica i medveda ljudoždera, različitih hibrida, ljudskih zamoraca, robodronova, junake poetičnih imena.
Smatrao je da strip mora da uznemiri čitaoca, da ga natera da osim ponuđenog crteža i sam angažuje maštu. Na taj način približio je dve umetnosti - film i strip.
U jednom intervjuu je rekao:
"Film, po definiciji, daje gledaocu audio - vizuelni maksimum: sliku, muziku, tekst, likove, a književnost zahteva da čitalac angažuje svoju maštu. Stripovi su mešavina svega toga, i ako se stavi naglasak na tekst, povećava se uloga čitaoca dok stvara dodatne slike u glavi."
Enki nije ljubitelj matematike i fizike i upravo zbog gomile rupa u znanju, mašta mu je bila neopterećena zakonima koji su mogli ograničiti njegove svetove. Konsultovao se sa nekim naučnicima, arhitektama i misliocima koji su mu svojim znanjem pomogli da sagleda svoj rad iz drugog ugla, da ga poboljša i da mu intrigantniji duh. Oduvek je bio slobodan u kreiranju svojih izuma i projekata koji su oduševljavali i kritiku i njegove obožavaoce. U stripu je diktaturu vešto preplitao sa distopijskim oblicima društvenog uređenja, udahnuo im novi život, začinjavajući priče legendama i mitološkim bićima otelotvorenim u modernim junacima. Nije vodio previše računa o istorijski tačnim činjenicama, nije ga bilo briga da li se nešto logično uklapa u njegovo pripovedanje, dozvolivši sebi slobodnu interpretaciju koja je išla na ruku do tada neviđenim strip pričama.
Iako se oduvek izjašnjavao kao neko ko ne voli oružje niti ratovanje, nije lažno moralisao kada je u svojim radovima koristio zaplete u kojima su sukobljene strane, suprotstavljene u žaru bitaka za svoje ideologije ili, pak, u odbrani od napada na iste.
Njegovi likovi su često takvi da je čitaocu odmah jasno ko je na strani dobra. Ali, to ne znači da su oni koji su na strani dobra ujedno i dobri karakteri. I to je ono što njegove priče čini uverljivima, realnijima.
Enki je oduvek voleo strip, a najveći uticaj na njega imali su Mézièresov i Christinov "Valerian", ali i Moebius, čija ga je tehnika crtanja fascinirala. No, uprkos njihovim stilovima, Enki je potpuno unikatan i prepoznatljiv crtački stil - kad ga vidite, ne možete da ga pomešate ni sa jednim drugim.
Tokom stvaranja nekih od svojih najpoznatijih dela, Enki je provlačio i teme koje su ga intrigirale: crkvu, sveštenike, fašizam, militarizam, i iako je pokušavao, nije mogao odvojiti politiku od umetnosti, jer politika utiče na sve aspekte našeg života, ona stvara sukobe, ona izaziva egzistencijalne krize i krize morala, ona ljude gura do krajnjih granica izdržljivosti. A tamo gde čovek više ne može da trpi, nastaju pobune, a pobune donose napredak i korak dalje prema budućnosti.
Budućnost, po Enkiju, ne mora da bude precizno predviđena, ne mora uopšte da se dogodi. Svaka priča je projekcija samog autora, njegovih opsesija, njegovih snova i strahova i ta priča može da bude i svojevrsno upozorenje na to šta možemo očekivati, pa se možemo polako početi pripremati na ono što se približava...
To što se približavalo, u Enkijevoj glavi, ono o čemu je razmišljao i čemu svi, poput njega, svedočimo, jako je veliki jaz između generacija. Francuzi smatraju da se iz tog jaza rodila jedna generacija koja ima poteškoća da se zaposli i neke probleme koje njihovi roditelji nisu imali.
Enki:
"Ta generacija se naoružava tehnologijama pomoću kojih će izgraditi svet kakav njima odgovara. Oni su pioniri nečeg novog. Politika kakvu smo poznavali do sada je sve nemoćnija i to omogućava ovoj generaciji da uzme stvar u svoje ruke i zahteva promene, jer imaju snage za njih i za preživljavanje. Ne smatram da su izgubljeni. Sa njima se pomalo selimo u nepoznatu zonu u kojoj se mogu dogoditi velike stvari. Te unutrašnje mutacije mogu značajno oblikovati budućnost."
A promene su stigle, i to preko noći. Naš način života mora se modifikovati i odjednom - neke scene iz poznatih SF romana izgledaju zapanjujuće slično.
Da li čovek juri u budućnost iz priča nošen inercijom tehnološkog napretka koji zahteva odbacivanje svega što smo imali do sad?
Možemo li u budućnost bez pripisivanja zasluga delima iz prošlosti koja su nas povela ka njoj?
Može li budućnost postojati bez prošlosti?
Jer, upravo u toj prošlosti, čak i u ovom "sada" postavljeni su i postavljaju se temelji tehnologije koju veličamo, ali je se i plašimo. Tehnologija nam donosi boljitak na mnogim životnim poljima - neke teške nedostatke uspeće da nadomesti, one loše da izmeni, poboljša organizam ljudskog bića, produži životni vek...
Ali - koliko će od "čoveka" ostati u tom "čoveku budućnosti"?Hoćemo li i dalje voditi ratove i ubijati se zbog interesa i komada teritorije ili - zbog vode?
Hoćemo li i dalje biti žrtve nekakvih nakaradnih režima i ideologija koje dele ljude? Bojim se da hoćemo.
Enki je jednom prilikom razgovarao sa Paulom Viriliom, arhitektom, filozofom, teoretičarem vojne strategije, istorije ratovanja, terorizma, antropologije i odnosa čoveka i mašine. Paul mu je rekao da je postao veoma depresivan, jer je, pišući, jasno sagledao očajnu situaciju u kojoj se današnja civilizacija nalazi.
Sažeo je to u jednostavnu rečenicu:
"Sa svakim novim izuzetnim izumom, čovek smišlja i katastrofu koja dolazi s njim."
To potvrđuje i sam Enki Bilal.
Veza između čoveka i mašine je nešto čemu se Enki posvetio. Predočio je svetu svoju viziju budućnosti u stripovima u kojima su crteži bili oslikani tušem, vodenim, akrilnim i pastelnim bojama, što na belom papiru, što na onom u boji. Radove je izložio pod nazivom "Méchanhumanimal" (2014. godine, u "Musee des art et metiers", u Parizu). Koristeći čak 19 eksponata iz muzejske kolekcije, poput robota za pranje prozora i stare rendgenske cevi, poručio je da je "mašinama život dao Čovek, inspirisan kraljevstvom živih bića".
Enki Bilal je bio izabran od čelnika muzeja "Louvre" da, poput nekoliko strip umetnika pre njega, napravi strip u kom će "Louvre" biti glavni junak.
Enki je napravio oko 400 fotografija u samom muzeju, iz različitih uglova i perspektiva, koje je, uz dopuštenje tadašnjeg direktora muzeja, pretočio u knjigu.
Ovaj, po svemu jedinstven umetnik, izabrao je 23 fotografije na kojima se, osim poznatih dela umetnosti vide i fantomi - duhovi osoba koje je želeo da materijalizuje u prepoznatljivom okruženju.
Iako su pojedini kritičari tražili istorijske, dokumentovane činjenice iz života ovih likova, Enki im nije mogao dati apsolutno ništa, jer su svi likovi - muškarci i žene, stari i mladi, bili jednako izmaštani kao i njihova priča povezana sa određenim umetnikom i slikom koja je bila u pozadini.
Bilal je preko pravih, isprintanih fotografija naslikao sablasne likove koji su lutali hodnicima "Lovre"-a, a kad ih je direktor muzeja video u njegovom ateljeu, odlučio je da Bilalove radove izloži u galerijskom prostoru "Salle des Sept Cheminées".
Izložba pod nazivom "Les Fantômes du Louvre" bila je otvorena od 20. 12. 2012. do 18. 03. 2013.
Umetnost Enkija Bilala je nemoguće sažeti u jednom tekstu, čak ni zagrebati površinu njegovog ogromnog značaja za kulturu. Ono što je do sada napravio u domenu stripa, slikarstva i filma je toliko duboko i važno, da ja zaista nemam dovoljno reči, niti adekvatno znanje da bih vam ga predstavila onako kako on zaslužuje. I ovo "pisanje" o njemu smatram običnom drskošću.
Bilalovi stripovi:
"La Foire aux immortels" ("The Carnival of Immortals")
"La Femme piège" ("The Woman Trap")
"Froid Équateur" ("Cold Equator")
”Le Sommeil du monstre" ("The Dormant Beast")
"Animal'Z"
"Julia & Roem"
"La Couleur de l'Air"
"BUG"
Filmovi:
"Bunker Palace Hôtel"
"Tykho Moon"
"Immortal" (Ad Vitam)
"CineMonster"