“Zastajao sam, ispitujući i analizirajući sve sitne pojedinosti uzročnosti, za koje sam nalazio primere u prelaženju iz života u smrt i iz smrti u život, dok mi iz dubine tame nije iznenada sinula neka svetlost - svetlost tako blistava i čudesna, a ipak tako jednostavna da sam, iako zbunjen velikim izgledom na uspeh koji mi je ona nagoveštavala, bio iznenađen što sam među tolikim genijalnim ljudima, koji su svoja istraživanja upravili ka istoj nauci, jedino ja bio određen da otkrijem tako čudnu tajnu.”
Viktor Frankenštajn
Ova misao bila je trenutak začeća jednog od najsnažnijih i najupečatljivijih bića koje je ljudski um mogao da smisli. Plod koji se razvio iz ovog misaonog procesa rastao je u utrobi laboratorije dr Frankenštajna, dobijajući konačan oblik sa zašivenim delovima tela različitih pokojnika, sa likom koji ni njegov tvorac nije mogao gledati od užasa i gađenja, postao je fascinantno svedočanstvo najveće ljudske greške - iz mrtvih je vraćeno ono što mora da ostane mrtvo. Viktor Frankenštajn je znao da onaj ko bude otkrio misteriju smrti, ujedno će razotkriti i misteriju života. Biće novi bog. Biće slavljen i obožavan. Računao je s tim da se više niko neće hteti prepustiti prirodnom sledu događaja i kraju života i krenuo je tim mračnim putem ne bi li dokazao da smrt nije krajnja stanica. Viktorov eksperiment pokrenuo je lavinu događaja koja se nije mogla zaustaviti jer, za razliku od ljudskog bića koje dolazi na svet kao neispisana knjiga, njegovo “novorođenče” je oživljena gomila mesa i kostiju koja nije imala kad i od koga da uči o savesti, empatiji, moralu i nepisanim pravilima koja nas čine ljudima. Osposobio je telo da bi ponovo živelo, dok o svesti nije razmišljao. Zgrožen finalnim izgledom svog eksperimenta, bez trunke sažaljenja prema novorođenom stvorenju, dehumanizovao ga je ne dajući mu čak ni ime. Odbijao je mogućnost da ga prihvati i zaštiti bar poput životinje sa minimumom razuma i, umesto da mu pruži utočište, da ga prouči, pobegao je od njega, sa gađenjem i prezirom ga nazivajući čudovišnim demonom koji je postao njegov najveći neuspeh i najveća noćna mora.
Ali tu priču svi znate. Meri Šeli je u njenom romanu “Frankenštajn - Moderni Prometej” uglavnom naglašavala monstruoznu, grotesknu prirodu bića iz pakla, bezosećajnog mučitelja i ubice, bez obzira što mu je dala glas u njenom romanu. Uzaludni su bili njegovi neočekivani i dirljivi vapaji za ljubavlju, pažnjom i razumevanjem, kad je na njegov vrat natovarila ubistva iz osvete, ubistva nedužnih. Nema te vage koja bi prevagnula na njegovu stranu. Ono sa čim je Meri ipak računala bili smo mi, njeni čitaoci. Ostavila nam je da sami odlučimo kako ćemo misliti o njenom Demonu. I mislili smo šta god smo hteli. Oni veštiji snimili su, manje ili više, priči dosledne filmove i serije, napisali isto takve knjige i stripove.
Jedan strip posebno je privukao pažnju publike - “Frankenštajn: Živ je, živ!” iz 2018. godine. Prekrasno, umetničko delo bilo je putovanje na koje su se otisnula dva čoveka - scenarista Stiv Najls i ilustrator - Berni Rajtson. Na putovanje je krenulo i Stvorenje iz njihove priče. Tamo gde je završio roman Meri Šeli, započela je odiseja najprogonjenijeg i najusamljenijeg bića koje je ikad hodalo ovim našim svetom. Iz snežnih predela, sa obronaka vulkana u kojem je našao smrt za kojom je bolno čeznuo, spletom zanimljivih okolnosti, njegovo telo ponovo se našlo blizu ljudi nakon dugih godina hibernacije.
Novi život pod mentorstvom naučnika, dr. Sajmona Inglsa, probudilo je u njemu nadu da će ovog puta možda uspeti zadobiti poverenje ljudskog roda, predajući se čarima učenja i obrazovanja za koje je mislio da je most koji mora da pređe da bi se bolje uklopio u društvo i da bi ga ljudi bolje prihvatili. Zaboravljajući na činjenicu da nisu ponašanje i rečenice koje izgovara ono što je ljude teralo da ga mrze i povređuju u prošlosti, već njegov strašan, preteći, kolosalni izgled, zanosio se idejom da će naći mir i osloboditi se usamljenosti koja ga je davila decenijama.
Svaka njegova misao, svaki unutrašnji monolog koji ćete pronaći na stranicama Najlsovog i Rajtsonovog stripa, ispunjeni su gorkim ukusom kajanja i potrebom za iskupljenjem. Ono što su dva umetnika ponovo stvorila iz lednika više nije bila kreatura vođena strašću i neutaživom željom za družbenicom sa kojom bi delila svoje tužno postojanje. Oni su Stvorenje humanizovali, usadili su u njegovu svest viši cilj, ugušili su primitivnu strast i seksualnu potrebu, produbili su onaj momenat iz Merinog romana u kojem se ono mučilo sa kajanjem i krivicom. Najlsov scenario ne odbacuje odgovornost Stvorenja za ubistva i ostala nedela, vešto mu je dodelio pratioca, sablast njegovog tvorca, da bi i njega i nas, s vremena na vreme, podsetio za šta je sve ono bilo sposobno. Autor impulsivno Stvorenje stavlja na iskušenja zbog kojih je mogao ponovo da povređuje, ali mu daje i izbor. Zbog onog, najbliže čoveku što je svakog dana sve više sazrevalo u njemu, Stvorenje je donosilo ispravne odluke da ipak ne radi gadne stvari posle kojih nema povratka.
Život u kući dr. Inglsa doneo mu je kakav-takav mir i bio je zahvalan na njihovom prijateljstvu. Trebalo je da prođe deset dugih godina da bi se pomirio sa činjenicom da su pukotine u idealizovanoj slici čoveka koji mu je pomogao da ponovo oseti lepotu života, a koje je svakog dana sve više primećivao, počele opasno da se šire. Zar naučnici ne mogu bez te mračne strane, pitate se? Očigledno da mnogi od njih ne mogu i da su im previše primamljive te božansko-stvaralačke igrice. Ni dr. Ingls nije bio izuzetak. Da li će Stvorenje uspeti do kraja oblikovati svoju humanu prirodu i nastaviti život u novoj sredini? Taj odgovor zapravo ćete naći na prvim stranama ove bezvremene priče.
Na samom početku stripa “Frankenštajn: Živ je, živ” Stiv Najls je napravio omaž autsajderima, ljudima izobličenog, neprivlačnog izgleda koji je plašio zajednicu iz koje su dolazili, jer se nisu uklapali u njene standarde. On je, takođe, stavio fokus na ljubav Stvorenja prema životu, namerno izostavljajući romansu u zapletu priče. I to je veoma važno, jer od svih ljubavi koje smo sposobni da osetimo, najsnažnija je ona prema detetu i prema životu. I kad ostanemo sami, kad nema nikoga da nas pita kako smo, kad je tišina oko nas preglasna, kad nas zadese najgore tragedije, kada smo bačeni na samo dno - ljubav prema životu će nas podići na noge. Naučiće nas da ponovo dišemo, da hodamo, da jedemo, da spavamo, da volimo i budemo voljeni. Možda ćemo govoriti da ne želimo ponovo da učimo, ali ćemo ipak učiti. I ovaj prvi Adam stvoren u laboratoriji, sastavljen od mrtvih delova ljudskog tela, nedužan jedino u svom neshvatljivom postojanju, naučio je to na teži način. Ljudi su oduvek zazirali od onih koji su zavirili sa druge strane ogledala, poput Lazara i ovog stvora. Nenaviknuti na izuzetke, oni koji nisu mogli da pojme ni smisao života, a kamoli smrti, jedino što su znali da urade je da ono što je jednom bilo mrtvo ponovo učine mrtvim.
Stiv Najls i Berni Rajtson ovog puta im to nisu dozvolili.
Njihova priča je pobeda nad smrću, ona slavi život uprkos Rajtsonovoj bolesti koja je skoro zaustavila proces stvaranja ovog dela. Kada se Rajtson suočio sa činjenicom da
neće poživeti dovoljno dugo da bi nacrtao Najlsovu priču do kraja, jednostavno je crtačku štafetu predao umetniku koji je na najbolji način nastavio trku, gotovo identičnom brzinom i stilom - Keliju Džounsu. Kad znate da je čovek, koji je odlazio sa ovog sveta, poslednje atome narušenog zdravlja trošio na stranice ovog stripa, onda to delo prelazi na viši, apstraktni nivo i dobija još veću vrednost.
Na fotografijama su, redom, Stiv Najls, Berni Rajtson i Keli Džouns.
Bogatstvo “masnog” crnila, sivo-plave boje zimskog neba i oštra, snežna belina koja i čitaocu ledi krv u žilama, bogati monolozi, do najsitnijih detalja nacrtani prikazi, zanimljiv razvoj priče, bonus crteži u olovci, samo su neke od preporuka zbog kojih je milina čitati “opet živo Frankenštajnovo čedo”.
Lepota stripa “Frankenštajn: Živ je, živ!” vidljiva je već u uvodnom delu priče kada saznajemo ime Stvorenja - Frenk. Ime - ono što svi mi uzimamo zdravo za gotovo, a u stvari je veoma važna stvar. Ime je deo našeg identiteta, a bez identiteta mi smo samo prazne ljušture. Napokon, delo Frankenštajnovih ruku više ne moramo da nazivamo Monstrumom, Čudovištem i Demonom. Stvorenje je evoluiralo. Sposobno je da racionalizuje svoju prošlost i shvati ulogu koju je imalo u strašnim, tragičnim događajima. Sposobno je da shvati da je predumišljaj ono zbog čega je bio kriv. Sposobno je da se povuče kad treba, i da se založi za sebe.
Naš Frenk je porastao. Pomirio se sa načinom na koji će ga ljudi uvek posmatrati i našao je caku kako da živi sa tim. Na pitanje koje je sebi postavio bezbroj puta - ima li u svetu mesta za njega - sam je pronašao odgovor, završavajući priču plemenitim, ljudskim mislima:
“Iako nisam čovek, i dalje sam živ, a svako stvorenje na ovom svetu, bilo da je
nastalo naukom, bilo čarobnjaštvom, zaslužuje da živi.”
“Frankenštajn: Živ je, živ!” je izdanje izdavačke kuće “Čarobna knjiga” i
možete ga kupiti na njihovom zvaničnom sajtu https://carobnaknjiga.rs/ te preko kluba čitalaca i u knjižarama u kojima se prodaju njena izdanja.
BONUS:
U nastavku teksta možete pročitati odlomak iz romana Meri Šeli “Frankenštajn: Moderni Prometej” u kom je opisano kako je Viktor Frankenštajn reagovao na biće koje je stvorio.
"Sada, kad sam završio, divan san je iščezao, a srce su mi ispunjavali neizmeran užas i odvratnost. Ne mogavši da podnesem izgled bića koje sam stvorio, pobegoh iz sobe. Dugo sam hodao amo-tamo po spavaćoj sobi, pošto nisam mogao da se smirim i zaspim. Na kraju, posle tolikog uzbuđenja savlada me umor. Bacih se obučen na postelju, pokušavajući da se za kratko vreme zaboravim. Ali bilo je uzalud: istina, spavao sam, ali su me morili najluđi snovi...
Trgoh se iz sna užasnut. hladan znoj mi orosi čelo, zubi mi zacvokotaše, a udovi se zgrčiše: pri bledoj i nejasnoj mesečevoj svetlosti ugledah strašno biće - bedno čudovište koje stvorih - kako prilazi prozoru. Ono podiže zavese na krevetu i upre u mene oči, ako se to moglo nazvati očima. Zatim otvori vilice i promrmlja nešto, a osmeh mu nabra obraze. Možda je govorio, ali ja nisam čuo; jednu ruku je ispružio, kao da me zadrži, ali ja pobegoh i jurnuh niz stepenice. Sklonio sam se u dvorište kuće u kojoj sam stanovao. Tu sam ostao do kraja noći, hodajući gore-dole u najvećem uzbuđenju, pažljivo osluškujući u strahu od svakog zvuka koji bi mogao nagovestiti dolazak onog demonskog tela kome sam podario tako bedan život.
O! Nijedno smrtno biće ne bi moglo podneti to užasno lice. Ni mumija povraćena u život ne bi mogla biti tako strašna kao to čudovište. Gledao sam ga dok još nije bilo dovršeno - i onda je bilo ružno - ali kad su mu mišići i zglobovi dobili sposobnost kretanja, postao je biće koje ni Dante ne bi mogao zamisliti..."
Šta je onda Stvorenje moglo tek očekivati od ostatka sveta?
Pogledajte kako je na njega reagovala ona koja je stvorena na isti način kao i on i koja je trebalo da mu bude družbenica.
Odlomak je iz filma “Frankenštajnova mlada” iz 1935.
Pogledajte i odlomak o stvaranju Stvorenja iz filma "Frankenštajn" (1931.) u režiji Džejmsa Vejla. Stvorenje je glumio Boris Karlof.