Neka prijateljstva počinju u najranijim godinama i traju jako dugo, a neka nastanu kasno, ali su jednako intenzivna i pre svega, jednako važna i vredna divljenja.
Za prijateljstvo Garyja Coopera i Ernesta Hemingwaya znali su samo oni koji su im bili veoma bliski. Iako su kao ličnosti, bili potpuno različiti, naoko nespojivi, ipak su imali mnogo toga zajedničkog, što ih je povezalo u godinama koje su ih približavale kraju njihovih života. Gary, ili kako su ga od detinjstva zvali - Coop, je odrastao u Montani do devete godine, u sredini koja je, po njegovim roditeljima, bila loša za njihovog osetljivog sina. Iz džinsa i karirane košulje, Coop je preko noći upao u uštogljeno gradsko odelo, nakon što je, sa starijim bratom, Arthurom, upisan u javnu školu Dunstable, Bedfordshireu, u Engleskoj, ne bi li dobio fini, gospodski glanc, za koji je njegov otac, pomoćni sudija, smatrao da treba da poseduje. Međutim, Coop nije mogao da se uklopi u sredinu koja je zahtevala tvrdokornost i otpornost, pa je trpio mnoge uvrede i dobijao udarce, sve dok nije odlučio da se suprotstavi, a time je sebi i bratu zaradio izbacivanje iz škole, nakon tri godine provedene u njoj.
Ernest je u detinjstvu i ranoj mladosti trpio samoživost majke i njene neispunjene ambicije vezane za muziku. Prisiljavala je svog sina da svira violončelo, a on je bio pravi anti - talenat. Da bi izbegao sviranje mrskog instrumenta, iskrao bi se iz kuće i odlazio da se bavi bilo kakvim drugim poslom, ma kako bio težak. Takođe, mnogi psihijatri smatraju da je njegovo mentalno zdravlje načeto, upravo, u najranijem detinjstvu, jer je majka volela da ga oblači kao devojčicu i zove ga “Fweettee". Kad bi ga otac kažnjavao zbog takvih "ispada" koje nije mogao da mu objasni, a zbog čega se stideo, maleni Ernest se sakrivao u šupi gde je, posramljen i ismejan, mogao da skine odeću koja ga je činila nesigurnim. Tad bi uzimao pušku i nejakim rukama, iz polumraka, je upirao u očevu glavu, maštajući kako puca...
Snažan karakter majke Grace nije uticao samo na njegovu želju za slobodom i begom - i njegov otac Clarence jednako teško je podnosio zanovetnu licnost supruge koja je volela da naredjuje i da zabranjuje. Sa svojim sinom je često bežao u lov i ribolov, u taj svet tišine i sklada, u kom se najviše ćutalo i samopreispitivalo o svemu onome što ih je mučilo i nije im dalo mira. Samo tu su pronalazili bliskost. Clarence je patio od dijabetesa, a lekari su tvrdili da su i mentalna bolest, kao i specifično oboljenje koje se provlačilo kroz porodicu Hemingway -hemokromatoza
(višak gvožđa u krvi), krivci što je 06. 12. 1928. god, u svojoj spavaćoj sobi, a nakon što je spalio veći deo ličnih dokumenata, pucao sebi u glavu, dok je u susednoj sobi, njegov sin Leicester ležao zbog prehlade. Ernest nije mogao da preboli očevu smrt, iako je smatrao da je to bio čin kukavičluka. Njegova sudbina je krenula sličnom putanjom, kada mu je dijagnostikovana ista bolest krvi što izaziva mentalno oboljenje, naglašenu paranoju, depresiju,i halucinacije koja su vodile u teški alkoholizam. No, nije uvek bilo tako gadno...Ernest je kao devetnaestogodišnjak doživeo ranjavanje, u toku prvog svetskog rata, i otada je imao doživotnu potrebu za testiranjem sopstvene hrabrosti. Napisao je da je umro u trenutku ranjavanja, da je osetio kako mu duša ili nešto slično izlazi iz tela, kao kad iz džepa izvučeš svilenu maramicu, držeći je za samo jedan kraj. Duša je lelujala oko njega i onda se vratila u telo. Nije više bio mrtav. Teško ranjenih nogu, spasio je jednog od svojih saboraca, a on je nakon tri meseca, pušten iz bolnice. U njegovom telu je pronađeno 237 komada šrapnela. Od tog događaja, njegova opsesija, kojom će se baviti u svojim romanima, postali su oružje, strah, hrabrost i smrt.
S druge strane, Coop je isto imao nekoliko povreda koje su ga oblikovale i fizički i mentalno. U saobraćajnoj nesreći, ostao je zarobljen ispod prevrnutog automobila, sa slomljenim kukom i pokidanim ligamentima noge. Dugo je hodao uz pomoć štaka, a pošto je i tako bilo bolno hodati, Coop je više voleo jahati. Više od dve godine je proveo u sedlu i naučio je predvideti svaki pokret svog konja, kako bi se prilagodio i ublažio bol u kuku. Hodao je, pomalo zanoseći u stranu, a taj, karakteristični, "talasasti" hod, kada je postao filmska zvezda, bio je njegov zaštitni znak i ono što su zvali "tipičan kaubojski hod".
Hemingway je bio čovek pun ožiljaka, u neprestanoj potrazi za uzbuđenjem, avanturom, rizikom, sa bezbroj doživljenih nesreća i čudnih slučajeva u kojima je jedva preživeo. Cooper je svoju hrabrost i izdržljivost testirao mnogo puta, radeći kao kaskader na početku filmske karijere. Bio je izgreban, pretučen, davljen, spaljivan, a sve u službi filma. I on i Ernest su većinu svog života proveli u zavojima i flasterima.
Coop je za pisca bio nadahnuće koje ga je držalo preko dvadeset godina, koliko je trajalo njihovo prijateljstvo, od prvog trena, kada su se upoznali u jesen, 1940. god. i otišli u lov na fazane i patke. Nije ga baš oduševila Garyjeva gluma u filmu, snimljenom po njegovom romanu "Zbogom oružje" (1932), ali je za njegovu ulogu u "Za kim zvono zvoni" izjavio da je odglumio Roberta Jordana baš onakvog kakvog ga je on zamislio - tvrdoglavog i odlučnog. Delili su istu strast prema lovu, imali su svoje duge razgovore koji su isključivali njihove supruge, ali one su bile svesne da njih dvojica imaju ono što se zove pravo, muško prijateljstvo. Prijateljstvo koje je držala želja da ne postanu "savremeni muževi" kojima će gospodariti žena, u vezama ili braku u kojem će izgubiti ličnost i slobodu, svoju divlju i neobuzdanu prirodu. Maštali su da otputuju u Afriku, kad srede svoje obaveze, iako su bili svesni da im njihove bolesti to neće dozvoliti.
Gary je već bolovao od tumora prostate, gotovo u isto vreme kada se zdravstveno stanje njegovog prijatelja, takođe, pogoršavalo. Ernest je sve više tonuo u depresiju. Lečili su ga na klinici Mayo antidepresivima i elektro - šokovima koji su mu oštećivali memoriju. Bolest dragog prijatelja ga je rastuživala toliko da je jedva razgovarao sa svojom suprugom. Poslednji put kad su se čuli, Coop mu je rekao da će ga prestići do štale, što je značilo da se više nikada neće videti i da će umreti pre njega. Smrt ga je zatekla u snu, 13. 05. 1961. god. Ernest je bio previše bolestan da bi prisustvovao pogrebu.
02. jula 1961. izvršio je samoubistvo lovačkom puškom, a mnogi tvrde da se ubio upravo zbog potištenosti i žalosti za svojim prijateljem, iako je porodica želela da ostavi utisak da je došlo do nesreće prilikom čišćenja oružja.
Ovu dirljivu priču, o prijateljstvu dva potpuno različita čoveka i njihovoj potrebi da ostanu verni svom buntu i slobodi, ovekovečio je John Mulholland u filmu "Cooper and Hemingway: The True Gen" (2013).
Clementine Kruczynski 17. 06. 2019.
Comments