Zanimljiva je ideja da se napredak civilizacije na svim poljima dešava ciklično - dođemo do nekog stepena znanja i umeća, pa se dogodi neka kataklizma što uništi sve što smo postigli, pa opet moramo da krenemo iz početka, bez bilo kakvog sećanja na prethodna postignuća i konkretnih materijalnih dokaza o tome kako smo nekad bili veliki i napredni. Zato mi se ne čini nemogućim život koji cveta još negde, u vasioni, da je negde daleko neka civilizacija davno prošla kroz sve ovo što mi tek prolazimo, da je toliko evoluirala, toliko proširila svoje znanje iz oblasti kvantne mehanike, astro-fizike, hemije, svemirskog inženjeringa, savijanja prostora i vremena, putovanja kroz crvotočine, da ne možemo ni da naslutimo šta sve može da učini s tim znanjem.
Ovakav uvod je zbog toga što sam se mnogo iznenadila kada sam počela da čitam francuski strip "Izgubljena doba". Upravo tu sam se srela sa događajima koji su, na neki način, bili povezani sa tim mojim amaterskim razmišljanjima o civilizacijama u, nama još uvek nedostižnim svemirskim prostranstvima, koje su neka verzija nas, u dalekoj, dalekoj budućnosti. Ali, "Izgubljena doba" ne vode nas u budućnost, već nas nevidljivim "DeLoreanom" vraćaju u prošlost, u noć koja će promeniti sve, noć koja će prekinuti jedan ciklus civilizacijskog napretka i dotadašnjeg načina života na našoj predivnoj planeti, noć posle koje više ništa nije bilo isto.
31. decembra, daleke 999-e godine. Monah Armen, prepisivač i iluminator iz crkve D'Artaz svedočiće strašnom dolasku meteora i prvim minutama uništenja ljudi i njihovih postignuća na velikom delu teritorije današnje Evrope. Dolazak novog milenijuma ujedno je označio i dolazak samog Pakla na Zemlju sa propratnom, odgovarajućom scenografijom - vatrom, dimom, paleži, vriskom, zapomaganjem, bolnim kricima umirućih. Gradovi, sela i gotovo svi životi u njima, uključujući i životinje - sve je završilo pod debelim slojem pepela, u samo nekoliko sekundi. Na Zemlju je pala teška tama, vazduh je bio ispunjen otrovnim gasovima, Sunce je, čini se, zauvek nestalo skupa sa nebom koje je samo nekoliko trenutaka ranije bilo tu. Oni koji su uspeli da se spasu, započeli su tešku borbu za egzistenciju, duboko, u pećinama. Nakon nekoliko hiljada generacija, desetkovano čovečanstvo je napokon dobilo malo svetlosti koje je označilo izlazak iz "Doba tame", no, optimizma nije bilo ni na vidiku jer je vidik bio zaklonjen mnogobrojnim opasnostima i pretnjama koje su dolazile od životinjskog sveta koji je zavladao površinom naše planete. I to više nisu bile životinjske vrste koje su ljudi poznavali i koje su im opisivane tokom mnogobrojnih noći provedenih u naseobinama u hladnoći pećinskih sistema - bile su to zveri kakve ljudi nisu mogli ni da zamisle.
Novo doba započelo je borbom za opstanak. Ljudi su se grupisali u plemena, raspoređena na onim delovima beskrajnih prostranstava i mora, koja su im omogućavala lov i ribolov. Zavladao je novi poredak, a ljudi su pronašli način da komuniciraju sa udaljenim plemenima uz pomoć topografa - ljudi koji skupljaju i prenose informacije neophodne da se ljudska vrsta usmeri ka izvorima hrane i da nauči da poštuje pravila i novouspostavljene zakone koji su, na neki način, održavali red i obezbeđivali svakoj ljudskoj zajednici ravnopravne šanse da preživi. Topografi su raznosili i poruke utehe, te vredne predmete - pergamente - svedočanstva o ljudskoj istoriji i religiji, kao i materijalne dokaze dostignuća iz vremena pre udara meteora, delove knjiga koje su bile blagorodan izvor znanja. Najstariji topograf izmislio je zajednički jezik koji su naučile sve preostale ljudske zajednice.
Najveći problem društva posle "Doba tame" bila je ishrana. Da bi opstali, ljudi su sagradili utvrđenja u kojima su se naizmenično naseljavali po nekoliko meseci. Tad bi pripadnici jednog plemena nekoliko meseci lovili džinovske ptice, za ishranu, pa bi se preselili na more, gde su skupljali školjke, dok je, za to vreme, u utvrđenje dolazilo drugo pleme. Ljudske prehrambene navike nastale su u skladu sa prehrambenim navikama njihovog plena. Kud su se ptice i životinje kretale u potrazi za hranom, čovek ih je pratio u stopu. Potencijalna hrana bili su veliki, krvoločni orlovi, "pepeljasti kljunovi", zubati ovnovi, zmije i džinovske jegulje. No, nije sva hrana bila životinjskog i biljnog porekla. U stripu ćete se upoznati sa strašnim čoporom "ljudi jelena" kojima su, često, upravo ljudi bili na meniju.
Priča koju je napisao Žerom Le Gri, a nacrtao Didje Poli uzbudljiva je i opasna avantura devojke Elen koju, naizgled uobičajena potraga za hranom, u društvu oca i još nekoliko lovaca, dovodi u bespoštednu, neravnopravnu borbu sa živoderima - jezivim životinjama nalik na medvede. Nakon strašnog gubitka, preživela Elen, Soko i Haran nastavljaju put do trvđave Mesečevog plemena, u potrazi za spasom. Tamo se situacija zakomplikuje, jer nije red na Elenino pleme da se nastani u tvrđavi, što dovodi do novog sukoba. Trojac beži, znajući kakva ih kazna čeka zbog kršenja zakona sprovođenih pod okriljem Belerionaca - "Saveta staraca".
Elen na putu sreće topografkinju Miru i saznaje da postoji potpuno drugačiji svet, u koji je verovao njen otac, svet koji čuva informacija o tome šta je sve postigla ljudska vrsta, u prošlosti, u šta su uključena i medicinska, i inženjerska znanja. S obzirom na primitivizam kojim je bila okružena, običaje koji su bili vrlo okrutni i gotovo paganski (i njena bolesna majka je doživela užasnu sudbinu da se sama žrtvuje, ležući na odar koji će progutati vatra da bi sačuvala pleme od novih klica bolesti), Elen fasciniraju nove informacije fasciniraju i ona započinje novu, drugačiju misiju.
Kroz vrlo kompleksnu priču saznajemo i da su ljudi opet sebi stvorili Boga u kog svako pleme veruje na svoj način, a Elen se susreće i sa kipom starog "božanstva" Isusa, što je vrlo interesantan prizor u stripu. Izgleda da je religiju nemoguće uništiti. Veliki deo priče u "Izgubljenim dobima" pripoveda upravo Elen. Ona se tokom teškog, jezivog, izuzetno opasnog putovanja kroz stepe, šume i močvare nekoliko puta sreće sa najstrašnijom vrstom, već pomenutim "ljudima jelenima" koji je nemilosrdno progone.
Elen se priseća života sa njenom majkom Titanijom, te razmirica koje je imala sa ocem. Kroz njen monolog, njena razmišljanja o sadašnjosti i prošlosti, scenarista Le Gri nam objašnjava koliko je krhka ravnoteža između čoveka i prirode, i koliko generacija treba da se smeni u obnovi onoga što je porušeno i uništeno. On postavlja i pitanje kada će ponovo zasijati umovi koji će imati takvo ili još veće znanje koje će civilizaciju galopom povesti u napredak.
Strip je nacrtan vrlo preciznim, realističnim stilom, sa mnogo detalja. Prikazi životinja i plemena su vrlo maštovati, a samo Elenino putovanje podseća na ono na koje je pošla ulična banda "Ratnici", u filmu "The Warriors", bežeći od lažnih optužbi za ubistvo Sajrusa, lidera najmoćnije bande u Njujorku. "Ratnici" su se probijali kroz gradske četvrti u kojima su ih čekali naoružani pripadnici drugih bandi spremni da ih pobiju.
No, i ta priča nije originalna, već je zasnovana na onoj koju je napisao Sokratov učenik Ksenofon, u sedam knjiga, pod zajedničkim nazivom "Anabasis" ("Marš Deset hiljada"). Ksenofon je bio starogrčki profesionalni vojnik, istoričar i pisac. U ovom delu opisao je svoje učešće u iscrpljujućem ratnom poduhvatu sa još deset hiljada grčkih plaćenika-vojnika, koje je unajmio Kir Mlađi da mu pomognu u svrgavanju njegovog rođenog brata, persijskog kralja Artakserksa II, s trona. Upravo ta, "jedna od najvećih avantura u istoriji čovečanstva", koja se odvijala na tlu Male Azije i Mesopotamije, poslužila je kao inspiracija Solu Yuricku da 1965. godine napiše novelu "The Warriors" (ilustrovao ju je Frank Modell). Yurickovu priču su adaptirali u scenario David Shaber i Walter Hill koji je i režirao kultni film, 1979. godine. Na kraju ovog teksta ostaviću vam celu priču o tom zaista neverovatnom događaju, pa ko želi, može da pročita. S obzirom na moje grčko poreklo, razumećete zašto je pominjem i zašto mi je posebno draga.
Iako su "Izgubljena doba" pre svega avanturistička priča puna akcije, Le Grijevi motivi da je ispriča su mnogo kompleksniji i dublji. I sami ćete se naći u situaciji da zastanete nad nekom stranom i počnete sebi da postavljate pitanja na koje odgovore nije lako pronaći. Filozofiranje je dobra stvar kod ovakvih dela, pa se slobodno prepustite ovoj lepoj raboti.
Iako su "Izgubljena doba" pre svega avanturistička priča puna akcije, Le Grijevi motivi da je ispriča su mnogo kompleksniji i dublji. I sami ćete se naći u situaciji da zastanete nad nekom stranom i počnete sebi da postavljate pitanja na koje odgovore nije lako pronaći. Filozofiranje je dobra stvar kod ovakvih dela, pa se slobodno prepustite ovoj lepoj raboti.
"Izgubljena doba" je kod nas, kao deo edicije "Stari kontinent", objavila "Čarobna knjiga", a možete ih kupiti preko njenog zvaničnog sajta www.carobnaknjiga.rs
i u njenim striparnicama u Nišu i Beogradu.
Strip je, sa francuskog, prevela Bojana Janjušević.
Nastavak priče o Kiru i njegovoj vojsci…
Kir je oko sebe okupio i 10.000 azijskih vojnika pod vodstvom Arijesa.
Grčka profesionalna vojska krenula je kroz Anadoliju, u proleće 401. godine stare ere, da bi se u oktobru iste godine konačno sukobila sa persijskom vojskom u bitki kod Kunakse, pod vođstvom spartanskog generala Klearha. Grci su držali desno krilo tokom bitke, ali je Kir iznenada odlučio da promeni taktiku i da Grke premesti u centralni deo bojnog polja, što je Klearh odbio, znajući da bi tako njegovi vojnici došli u opasnost zbog mogućeg opkoljavanja. Uspeo je da ubedi Kira da drži stvari pod kontrolom i ostao je na svojoj poziciji.
Kraljevu vojsku vodio je istaknuti pokrajinski savetnik i general Tisafern koji je svojevremeno sarađivao sa Kirom. Tisafern je već na samom početku bitke doneo niz loših, nepromišljenih odluka, podcenjujući snagu persijske vojske. Zbog svega toga i niza nesretnih okolnosti, poginuo je i Kir. Tisafern je tvrdio da je on ubio Kira, ali vrlo brzo proneo se glas da se mladi persijski vojnik Mitridat hvali kako je (neki izvori tvrde - slučajno) Kira udario kopljem dok je jahao na konju, nakon čega je, ošamućen od udarca - pao. Kraljevi evnusi pokušali su ga odvući na sigurno, ali ga je persijski vojnik strelom pogodio iznad kolena. Kir je ponovo pao, udario glavom u kamen i preminuo.
Dok su kod Persijanaca, zbog Kirove smrti i izdaje padale glave, Grci su bili na velikim mukama. Borili su se uzalud u bitki koja je, već na samom početku, obesmišljena ubistvom njihovog poslodavca. Nažalost, oni su to kasno saznali. Persijanci su upali u njihov logor i uništili im zalihe hrane, dok su još uvek bili na bojnom polju, a nisu imali nikakve rezerve, niti su mogli da očekuju pomoć sa strane. Vojnici su ostali na neprijateljskoj teritoriji, daleko od kuće, bez saveznika koji bi im pomogli da se sigurno vrate u Grčku. Morali su što pre da osmisle taktike koje bi ih vratile porodicama. Jedna od njih bila je da svoje vojničke usluge ponude Artakserksu II, pregovarajući sa Tisafernom. On je tražio njihovu bezuslovnu, potpunu predaju - što su grčki vojnici odbili.
Deset hiljada naoružanih Grka na teritoriji Male Azije veoma je brinulo Tisaferna, pa je odlučio da se posluži odvratnom, podmuklom varkom. Saopštio je grčkim oficirima da Artakserks II želi da sklopi mir s njima, te da im pomogne da se dokopaju severa i mirno vrate svojim kućama. Kao znak dobre volje organizovana je večera na koju je došlo 20 grčkih oficira i oko dvesta vojnika. Na dogovoren znak Grci su napadnuti - ubijeni su skoro svi vojnici, a generali su (uključujući i generala Klearha) zarobljeni, odvedeni pred kralja i likvidirani. Preživeli vojnici uspeli su da se domognu vojnog logora i dok su se spremali da uzvrate udarac, Arijes je pokušao je da im ponovo složi podvalu, lažirajući činjenice koje su dovele do obezglavljivanja njihove vojske. Vojnici su se brzo sabrali, izabrali su nove oficire, među kojima je bio i Ksenofon. Krenuli su na dug i opasan put, ka severu, preko Armenije, pa sve do Crnog mora. Sve vreme su ih progonili Arijes i Tisafern sa vojskom na konjima, približavajući im se sve više i više.
Ksenofon je bio odličan strateg i svojom vojnom veštinom više puta je nadmudrio i iznenadio krvožedne Persijance, nanoseći im velike gubitke u ljudstvu. Grčka vojska je tokom dugog marša kući gladovala i bila napadana na svakoj teritoriji koju su naseljavala ratoborna plemena Put do kuće se odužio, pa im je i zima zadavala strašne muke. Pošto nisu imali toplu odeću, vojnici su se suočili sa najvećim izazovom posle neprestane i mučne gladi - hladnoća je odnela više života nego sve zasede i napadi neprijatelja, zajedno. "Marširajuća republika" kako je kasnije nazvana, uspela je da stigne do Trabzona, regije na obali Crnog mora, uzvikujući sa planine Tekes: "Thálatta! Thálatta!" ("More! More!") što je značilo da je njihovim mukama došao kraj i da su nadomak grčkih gradova. Jedna bitka i jedno putovanje nije pošteno ni završeno, a usledilo je novo, ali - to je već druga priča. Ksenofon je zbog svojih originalnih vojničkih manevara i genijalnih taktika proglašen najvećim atinskim generalom koji je prethodio Aleksandru Velikom.
I još jedna zanimljivost:
Ožalošćena Kirova majka, persijska kraljica Parisatis je hvalisavog Mitridata osudila na mučnu i užasnu smrt skafizmom (osuđenik se veže u čamac koji se poklopi čamcem istih dimezija. Žrtvi jedino vire ruke, noge i glava, nakon čega se kljuka hranom, lica i udova premazanih medom i mlekom. Lice je sve vreme okrenuto suncu da bi se ubrzalo naseljavanje tela muvama i raznim insektima koji polako počinju da ležu svoje larve u ranjeno meso. U unutrašnjosti čamca odvija se stravično raspadanje tela usled redovnog pražnjenja i gomilanja raznih bakterija i svih onih jezivih buba i sitnih stvorenja koje jedu još uvek živog čoveka). Mitridat je u mukama živeo čak 17 dana. Kraljica je, takođe, evnuha svog sina- kralja Artakserksa, osvojila u kockanju i naredila da ga živog oderu, zato što je mrtvom Kiru odsekao ruku i glavu. Koliko su ove priče tačne, teško je znati, s obzirom na mnoštvo različitih izvora.