JOHN CAZALE - ZNAMO DA SI BIO I KO SI BIO...

Nijedan glumac nije iza sebe ostavio tako veliku žalost kad je napustio ovaj svet, kao John Cazale. I nije to bilo samo zato što je u samo nekoliko kratkih i pet dugometražnih igranih filmova i nekoliko zaista izvanrednih predstava, ostavio snažan utisak, zbog kog ga nikad nismo zaboravili, nego i zato što je bio potpuno autentična pojava u svetu glume, takva da su oni koji su imali bilo kakav kontakt s njim, upamtili upravo to - jedinstvenu harizmu.

Njegova pitoma narav, velikodušnost, empatija, humanost i nežnost bili su ključ koji otvara sve brave. Činilo se da nema prepreka njegovoj karijeri koja je polako uzimala zamah. Iskustvo koje je sticao na pozorišnim daskama zajedno sa svojim kolegom i prijateljem Alom Pacinom, kvalifikovalo ga je za njegov prvi film "The Godfather" i, sad već kultnu ulogu - Freda Corleonea. John je ovo smatrao izuzetnom čašću, jer je mogao da glumi uz svog idola Marlona Branda.

Coppola je bio oduševljen kako je John odigrao svoj deo, koji nije bio baš mnogo zastupljen u sagi o mafijaškoj porodici, pa je odlučio da mu u nastavku da više prostora i nadogradio je njegov lik, što se i te kako primetilo. Coppola je otišao i dalje, pa je omiljenom glumcu sa specifičnim šarmom koji je postao omiljen i kritici i publici, dao ulogu koju je napisao samo zbog njega. Bila je to uloga Stanleya u filmu "The Conversation" u kom je glumio uz velikog Genea Hackmana.

Bila je to 1974. i John je bio na početku slave, i sve mu je išlo na ruku. iako nije bio ni nametljiv, ni slavoljubiv. Jednostavno, kolege i režiseri su ga voleli i želeli su da rade sa njim.

Uz njega je još od sredine šezdesetih neprestano bio i njegov najbolji prijatelj Pacino. Ne samo što su glumili skupa u predstavama i u tri filma, nego su i privatno provodili mnogo vremena zajedno. Al je često govorio kako je neverovatno što John svet ne doživljava kao ostali. Za njega nije bilo žurbe ni u čemu, ponašao se kao da se njega svet, van njegovog intimnog kruga, uopšte ne tiče. Bio je usporen, sabran, potpuno staložen čovek koji je voleo šalu i bio iskren u svemu što je radio.

Pacino je kroz smeh prepričavao da su večere sa njim bile urnebesne. jer bi svi već uveliko jeli, posklanjali svoje tanjire i escajg, oprali sve, popričali, otišli na spavanje, a on je bio tek u pola jela.

"Kad je pušio, to je bio pravi ritual.Uzme cigaretu, malo je zagleda, stavi je polako u usta, sporo prinese upaljač, upali cigaretu, izvadi je iz usta, i ponovo je zagledajući, otpuhne dim...", prisećao se Pacino...

Upravo ta izuzetna posvećenost, preispitivanje detalja i predanost svemu čega bi se dohvatio, bilo je ono zbog čega su i njegovi prijatelji, porodica, a i kolege mogli da se oslone na njega.

Nije bio tašt, nije bio samodopadan, egoističan. Negovao je specifičan izgled koji se potpuno uklapao u njegovu "filozofsku" narav.

Njegove divne, tamne oči, čak i preko velikog platna zračile su dobrotom i toplinom. One su dominirale njegovim licem. A to nije prošlo neopaženo kod glumice koja je bila na početku svoje karijere, kod divne Meryl Streep. Od trenutka kada su se sreli na njujorškoj pozornici, glumeći u predstavi "Measure for Measure", Josepha Pappa, u čijim je komadima Meryl već igala, više se nisu mogli odvojiti jedno od drugog. Bila je to 1975. i Meryl je imala 26 godina, a John 40.

Bio je oduševljen mladom glumicom toliko da je nakon prvog dana rada s njom, sav zanesen rekao Pacinu:

"Upoznao sam najveću glumicu u istoriji sveta!"

Ispostavilo se da je bio u pravu, jer ona to zaista i jeste.

Ali nije gluma bila sve što je krasilo njegovu Meryl. Ona je, poput njega, bila sjajna osoba, imala je onu ljudsku toplinu koja će, što se vrlo brzo i pokazalo, biti od presudne važnosti u njegovom životu. Nakon kratkotrajne sreće što su mogli uživati u iskrenoj ljubavi, u stanu u koji su se odmah uselili, dve godine nakon što su se upoznali, John se iznenada razboleo. Slabost koju je osećao nije bila za brigu, ali ona nikako nije popuštala. Kada mu je jednom prilikom pozlilo na snimanju, prebačen je hitno u bolnicu i nakon detaljnih analiza, postavljena mu je teška dijagnoza - rak pluća.

Meryl se trudila da ostane pribrana, ali joj je srce bilo slomljeno. Od tog dana, njena snažna volja da koliko-toliko održi optimistični duh u njihovoj emotivnoj vezi, bila je napregnuta do krajnjih granica. Gledajući čoveka kog voli kako sve više gubi snagu i volju, osećala je neizmernu tugu koju je gušila u sebi. Nije pred njim želela da pokaže strah i nesigurnost i ulagala je velike napore da bude neprestano pozitivna, da ga zasmejava i da ga bodri. Računi njegovog lečenja su se gomilali, i bilo je sve komplikovanije zarađivati za njihovo plaćanje. Meryl je želela da uz Johna bude neprestano.

1977. već je bilo svima jasno da se John neće izvući, pa su i uloge prestale da stižu. Niko nije želeo da angažuje čoveka čije lečenje zahteva veliki novac. Niko nije hteo da pokriva njegovo zdravstveno osiguranje.

Meryl je bila primorana da prihvati ulogu u tv seriji "Holocaust" zbog koje je morala biti na snimanjima u Austriji. To se odužilo na dva i po meseca i kad se vratila, zatekla je Johna slabijeg nego ikad. To ju je porazilo.

Režiser koji je želeo da sarađuje baš sa Cazaleom, bio je Michael Cimino. On se usprotivio producentskoj kući "EMI" koja ga je ucenila da neće dozvoliti snimanje filma "The Deer Hunter" ukoliko bude insistirao na Cazaleu. Cimino je bio šokiran takvom neskriveno podmuklom odlukom producenata, koji su u Johnu videli samo gomilu protraćenih para, koje ne žele da daju. Čak i strah da može da premine tokom snimanja i zakomplikuje filmske troškove zbog angažovanja novog glumca i ponovnog snimanja Johnovih scena, Ciminu se gadio i nije želeo da podlegne njihovom pritisku. Dani su se režiseru pretvorili u jurcanje za onima koji će ga podržati, u sate i sate provedene na telefonu, dok je preklinjao i urlao. Borba za Cazaleov angažman se isplatila i Cimino nam je te 1978. poklonio jedan od najlepših, ikad snimljenih, filmova u kom je John, iako već veoma teško bolestan - zasijao punim sjajem. Uloga smušenog Freda Corleonea jeste bila upečatljiva i nezaboravna, ali karakter koji je odglumio u "Lovcu" bio je i ostao najtragičniji lik na filmu, upravo zbog toga što ga je glumio čovek koji umire.

Njegove scene snimljene su prve, uz svu podršku režisera i kolega, a pomagalo je i što njegova Meryl glumi s njim.

Film je kasnije dobio pet Oskara.

Johnovo stanje se veoma pogoršalo. Rak se raširio na kosti, a lečenje je bilo sve skuplje i zahtevnije.

Veliku finansijsku i prijateljsku pomoć pružio je Robert De Niro koji to nikad nije ni potvrdio, ali ni porekao.

John je umro 13.marta 1978.

Iza njega su ostali ožalošćeni prijatelji, kolege i porodica koji su ga neizmerno voleli.

Za Meryl Streep je njegova ljubav bila ono što je uticalo na ceo ostatak njenog života. Ono što je imala sa njim, promenilo ju je, oblikovalo kao osobu i kao glumicu i učinilo da postane najbolja verzija sebe.

Njegova filmografija nije velika, ali je antologijska:

"The Godfather", "The Godfather Part II", "The Conversation", "Dog Day Afternoon" i "The Deer Hunter".

2008. režiser Richard Shepard snimio je dokumentarni film "I Knew it Was You: Rediscovering John Cazale" u kom su oni koji su imali tu sreću da ga upoznaju, rade s njim i budu mu prijatelji, kao i oni kojima je bio glumački uzor, govorili o njemu: Meryl Streep, Al Pacino, Steve Buscemi, Robert De Niro, Gene Hackman, Richard Dreyfuss, Frances Ford Coppola, Sidney Lumet.

Oni koji su Johna Cazalea uvek isticali kao najveću inspiraciju i glumački uzor bili su pokojni, izvanredni glumac Philip Seymour Hoffman, Sam Rockwell i Michael Fassbender.

autor Tatjana Smiljanić