Uzme se devojčica
i s njom se igra
i s njom se smeje,
s njom se sanja
i s njom se bdi,
pa je se pazi,
pa je se mazi.
Bude joj se pri ruci,
bude pri nozi,
da ne može pasti.
Pomaže joj se čuditi,
pomaže rasti...
Zvonimir Balog -odlomak iz pesme 'Kako se prave mame'
autor Tatjana Smiljanić
I uglavnom tako to nekako ide...Devojčice sazrevaju, prolaze kroz svoje faze i mnoge od njih nakon nekog vremena postaju majke, neke na prirodan način, a nekima treba pomoć medicine i tehnologije. Roditeljstvo je prekrasno, ali i zastrašujuće iskustvo i potrebno je mnogo truda da bi dete odraslo u dobru osobu, sa snažnim etičkim kodeksom koji će imati direktan uticaj na svaku sledeću generaciju. Nikad se o roditeljstvu nije ovoliko govorilo. Uloge partnera u podizanju deteta su se dosta promenile. Nekad je akcenat bio isključivo na ženi, kao stubu porodice, ali, vremenom, i muškarac je dobio mesto koje zaslužuje - više je uključen u odgajanje deteta, što je izuzetno važno. Takođe, sve više se srećemo sa dilemama ko sve može biti roditelj, a apsurdne pritužbe na zahteve samaca koji se žele ostvariti kao roditelji, ili istopolnih partnera koji to takođe žele, zaista zahtevaju poseban, psihološki pristup, posebnu studiju, kojoj ja nisam dorasla.
Ono što budi zabrinutost i što tera na oprez, jeste budućnost koja se približava neverovatnom brzinom, a nismo spremni da odgovorimo na sve njene izazove. Čovekov identitet usko je povezan sa okruženjem u kom je nastao. Njegova ličnost formira se najkasnije do šeste godine života i taj period je veoma važan, jer određuje budući tok razvoja ličnosti i od njega zavisi da li ćemo imati odraslog, mentalno zdravog, snažnog i psihički stabilnog pojedinca ili onog koji je ranjiv i nestabilan, čija nesigurnost pravi, tokom celog života, prepreke na putu njegovog samoostvarenja. I kada stvari krenu naopako, uzroke tražimo u porodičnom okruženju, u najranijem detinjstvu, ispitujemo ko su ljudi koji su odgajali tog emotivno i mentalno slomljenog čoveka i tako pokušavamo popraviti nanetu štetu. Pitamo se sve češće - zar ne postoji neki obrazac, čarobna formula koja se može primeniti na sve roditelje, da bi stvarali srećnu i uspešnu decu? I tu dolazimo do toga da je roditelj samo čovek, jedan od mnogih na ovoj planeti, oblikovan od nekog drugog čoveka uz kog je rastao, i rezultat je tuđih planova, snova, ambicija, strahova, političkih uverenja, ideologije i vere.
Da li smo samo kopije mnogih pre nas? Možemo li izbrisati celu svoju istoriju, porodicu, identitete svih tih 'pre nas', izbrisati sve oblike manipulacije koja preti da od nas napravi nešto što, u nekoj drugoj verziji univerzuma - nikad ne bismo postali? Kako spasiti Čoveka, a da ne postane Čovek - ovakav kakvog danas poznajemo? Opasan. Nepredvidiv. Autodestruktivan. Nasilan.
Možda se odgovor krije u novoj seriji 'Raised by Wolves' Ridleya Scotta i
Aarona Guzikowskog.
Priča neće ostaviti ravnodušnim nikoga ko pogleda kako su se ovi ljudi uhvatili u koštac sa najstarijim mitom na svetu - da su roditelji uvek mama i tata, muškarac i žena koji su u seksualnom činu spojili svoje ćelije i stvorili novi život. Ove tradicionalne uloge u budućnosti se menjaju, kada na scenu stupe kiborzi i androidi, koji će biti osposobljeni da podižu decu. Identitet 'roditelja' biće programiran, biće skup svih ljudskih iskustava, prečišćen od svega što nije bilo dobro i obogaćen onim što će doprineti velikom koraku u novoj evoluciji čoveka. Napokon će se izgubiti ono što današnji čovek podrazumeva pod 'normalnim' i 'prihvatljivim'. Priča je veoma složena i bavi se dvema najstarijim temama kada je čovek u pitanju - porodica i religija.
Društvo je na klimavoj litici koja se urušava u nemilosrdnom, razarajućem ratu, spremno da kapitulira pred činjenicom da planeta Zemlja izdiše na samrti i da se čovečanstvo gasi na najgori mogući način - u vatri, krvi i ekstremnom nasilju.
Civilizacija koju je na vernike i ateiste podelila nova, radikalna Mithraic religija, grca u krvoproliću. Na njihovoj strani je užasno oružje - androidi programirani da nemilosrdno uništavaju oko sebe sve, osim vernika. Jedini način da se sačuva ljudska rasa je 'Heaven's Ark' koju grade obožavaoci novog Boga, Boga Sunca - Sola.
Oni sa sobom vode i decu, ali samo decu svojih sledbenika, nadajući se da je upravo među njima Prorok - predvodnik nove generacije ljudi koja bi trebalo da bude prva kolonija na planeti Kepler-22b. Jedan incident u borbi, u kom je stradao jedan Necromancer - tip androida obučenog za istrebljenje nevernika, promenio je tok događaja na neverovatan i zadivljujuć način.
Ateista, kompjuterski inženjer, reprogramirao je Necromancera u nekoga ko će biti prvi tip roditelja na novoj planeti i koji će sa sobom, u specijalno opremljenoj letelici, poneti ljudske embrione i odgajati ih u slobodnom, pacifističkom duhu, neopterećene krvavom istorijom matične planete. U tome će joj pomoći android sa svim fizičkim i mentalnim karakteristikama muškarca (dakle, i ovde imamo stereotipe- roditelji moraju da se razlikuju po polu, bar naizgled, jer će i budući ljudi imati ta dva jasno izražena pola i produžetak vrste i dalje će zavisiti od jajne ćelije i spermatozoida, i njihovih nosioca - muškarca i žene).
Oni nemaju svoj identitet, zovu se jednostavno Mother i Father, i iako bi njihove sposobnosti što se tiče preživljavanja, trebalo da budu identične, Tvorac Majci ostavlja jedini deo nje za koji je smatrao da ne treba da ga uništi - oči, oči koje je pretvaraju u ubilačku mašinu svaki put kad ih stavi umesto onih koje već ima. Njegove slutnje da na novoj planeti može doći do nepredvidivih, opasnih situacija koje bi mogle ugroziti život buduće generacije, bile su opravdane, jer ova mala kolonija nije bila jedini oblik života na ovom neistraženom prostoru. Tokom trinaest godina na siromašnom, bezličnom području, na kom je tek poneko rastinje bilo izvor hrane, deca koja su se razvila iz specijalno čuvanih embriona, pomrla su i ostalo je samo jedno.
Majka, očajna zbog nemogućnosti da očuva koloniju, da spasi mališane, počinje da sumnja u samu sebe i da se krivi za smrt dece i bezizlaznu situaciju u kojoj se nalaze. Hrane jedva da ima, a dečak je razočaran gubitkom braće i sestara i sumnja da ih je ubila majčina prava, mračna priroda koje ona možda i nije svesna. Nemoguće je ne zapitati se koliko je samo snage potrebno da se potisne primarna namena ove savršene mašine. Čak i samo njeno postojanje i pogled na decu u njenoj blizini izazivaju jezu. Ali, nešto je ipak drugačije u ovom androidu. Iako je duboko svesna osnovnih algoritama kojima su stvorene reakcije na svakave moguće situacije u kontaktu sa ljudskom rasom, nešto se ipak formira samo od sebe. Savest, empatija, mogućnost da se poistoveti sa nekim u sličnoj situaciji - to nije nešto što je isplanirano, to nije rezultat reprogramiranja. Majka uči. Zanemaruje činjenicu da je nekad bila krvnik i ubica. Ova majka je primer svim majkama ovog sveta. Brižna i pažljiva, ona koja nikad nije osetila roditeljsku ljubav niti odrastala uz one koji bi je voleli, savršeno zna kako se poneti prema dečijem strahu, kako utešiti, kako voleti (da, mogu poistovetiti njenu privrženost deci sa ljubavlju), kako pokazivati brigu. Ovo je vrlo važan segment kada je ovaj lik u pitanju. Ona je robot. Ona je samo programirana da bude majka. Dakle, moguće je - postoji formula, postoji obrazac, tj. postojaće, u nekom narednom periodu. Ali, tako se reprogramira mašina. Šta je sa čovekom?
Kada na istu planetu stigne Arka sa verskim fanaticima, Majka ih, u strahu za opstanak misije pobije, a sa sobom povede petoro dece, da bi nastavila svoj zadatak - da pomogne životu da se razvije daleko od planete Zemlje.
Preživela posada kreće u potragu za njom i decom.
Daleko od njih, Majka skida sa dece versko breme koje im je obuzdavalo slobodu mišljenja. Ovi su koraci bolni i nepodnošljivi za obe strane, ali njena uporna priroda, autoritet i sigurnost u sopstvene odluke, pomažu joj da deca shvate da ih nikad neće povrediti i da samo želi da izrastu u zadovoljne i srećne ljude.
To ni izdaleka nije dovoljno da se iz njihovih umova izbriše otisak svih generacija koje su živele na Zemlji. U trinaestogodišnjoj simulaciji, na brodu koji je putovao kroz svemirska prostranstva, oni su učili sve što su hteli njihovi učitelji.
Najveća strepnja Majke - da je ubila decu svojom nebrigom, bila je najveći teret za njenu savest. Često bi ustuknula na prebacivanje njenog jedinog deteta da je ona kriva za smrt ostale dece, ali saznanje da su umrli zbog radijacije iz plodova koje su jeli, osnažilo ju je, vratilo veru u Tvorca i u sebe, kao roditelja.
I dok su neka od dece sa Zemlje prihvatila Majku, videći u njoj zaštitnicu, druga su pokazivala odbojnost, dokazujući da nas, kuda god da odemo, prate naše naučene uloge. Najbolji odnos izgradila je sa devojkom koja je silovana dok je bila na brodu, u hibernaciji. Neočekivana trudnoća zbog koje se ovo mlado, nedužno biće suočava sa svim dilemama koje su je vodile u autodestruktivni bes, Majku je dodatno vezala za nju.
Tvorci ove serije pokazali su da se mnoge loše stvari mogu izbrisati iz ljudskog uma, brigom i ljubavlju. Neke, nažalost, ostaju, jer su imale plodno tlo u koje su pustile svoje otrovno korenje. Majka je ostala majka čak i kad su joj, nakon izdaje od strane deteta, oduzete oči, a sa njima i njena moć. Bila je još više majka kada je trebalo da se bori za one koji čak i nisu odrasli uz nju, čak i kad je bilo očigledno da ona nije njihov izbor, da je ne žele. Nije se ljutila, nije im prebacivala, i tad ih je, svojim primerom, učila i savetovala da donesu pravilne odluke.
Kad je morala da koristi svoje najstrašnije oružje, činila je to za dobrobit porodice. Borila se za nju, ne štedeći se ni na trenutak. Takva požrtvovanost viđala se kod roditelja kojima je taj nagon da štiti svoje potomstvo - urođen. Da li taj nagon može u budućnosti izjednačiti robota i čoveka? Da li je to ono što će nas činiti ravnopravnima? Ili će im ideja roditeljstva biti apsolutno nebitna, jer je u njihovom svetu nepotrebna, pa ćemo im biti nepotrebni i mi. Zašto stvarati nešto što ne može da brine samo o sebi, što uništava ono što stvori? Ja se nadam da će najbolji od nas uspeti da na sve ovo odgovore sa - 'Da, u Novom svetu ima mesta za sve nas...', da će neki od Tvoraca stvarati humane, divne mašine koje će nama - krhkoj ljudskoj rasi, pomagati da opstanemo u surovom svetu sutrašnjice...
I dok će jedni Necromanceri svojim supersoničnim zvukom razarati neprijatelje, a svojim vrelim dahom topiti metal ili uspavljivati protivnike da bi ih lako savladali, neki će imati svetu misiju - da sačuvaju dobrotu i ljubav. Neki će svojim položajem, dok se dižu u vazduh u obliku slova T, sa raširenim rukama i prekrštenim stopalima, zauvek tom simbolikom podsećati na najgore od nas, za šta smo i dan danas spremni da ginemo i ubijamo, u ime nekog nevidljivog bića. Necromancer iz ove priče bio bi samo još jedan štit iza kog se skrivaju oni koji su ideju o Hristu pretočili u novog Proroka, da nije te iznenadne odluke običnog čoveka, neopterećenog istim tim novim Bogom i Novim Sinom, da mu dodeli jedan mali aspekt ljudskosti, jednu malu, a tako značajnu ulogu - ulogu Majke. Tako je i sam postao Tvorac postao neka vrsta novog Boga, stvorivši svoju prvu i jedinu Evu i svog prvog i jedinog Adama. Sa njih je ispran greh ljudske civilizacije, oni su dobili šansu da zakopaju sve greške i sve ono što je uništilo ljudski rod. No, u susretu sa pravim ljudima, preživelim naslednicima koji donose otrov sa matične planete, da li će biti moguće sačuvati ove utopijske namere ili će ljudska priroda uništiti još jednu planetu, parazitski je proždirući i odlazeći potom na neku novu, pa započeti čitav proces ispočetka - pokazaće vreme. Da li je osetljivost Majke prema najslabijima i najugroženijima pokazatelj koliko je ova mašina sofisticirana i spremna na novi korak u vlastitoj nadogradnji? Da li je Majka karika koja nedostaje u evolucionom lancu robota, ono što će izbrisati liniju između njih i nas - ljudi?
Hoće li pisci priče dopustiti da Pandorinu kutiju ispreturamo do samog dna i otkrijemo da ima nade? I za androide, i za nas.