Nisam jedina koja pogrešno veruje da se moglo učiniti nešto što je moglo spasiti Ianov život. Sada sam zahvalna što je umro kod kuće, a ne na turneji po Americi. Tonyja Wilsona citirali su u časopisu "Select":
"Smrt Iana Curtisa najgora je stvar koja nam se ikad dogodila. Da je barem poživio još trideset šest sati i stigao u Ameriku."
Ian je u suštini sa strepnjom gledao na taj put. Bojao se reakcije na njegovu epilepsiju u nekim američkim državama i užasavao se letenja. Silno je želeo putovati brodom, ali to nije spomenuo nikome, osim meni, jer je znao da je to nelogična i nemoguća ideja. Mislim da uopšte nije imao nameru otputovati u Ameriku, no čak i da jeste, sumnjam da bi ga boravak tamo sprečio u njegovoj nameri da počini samoubistvo...
U petak, 16. 05, radila sam za sam za šankom posle ponoći, radila sam i u subotu za vreme ručka. Spavala sam kod majke jer je tih dana Natalie boravila kod nje. Odmorila sam se tokom poslepodnevne pauze, a zatim otišla videti Iana pre nego što započnem večernju smenu. Objasnila sam mu svoju situaciju s poslom i da će Natalie te noći spavati kod mojih roditelja.
"Zašto je ne dovedeš ovamo?" upitao me. "Biće joj dobro sa mnom."
Pokušala sam ga urazumiti. Bio je to vrlo jednostavan zahtev, ali nisam mu verovala. Naposletku mi je pomogla moja majka, donevši odluku umesto mene. Natalie je ostala s njom. Ian je rekao da želi razgovarati sa mnom i obećala sam mu da ću se vratiti nakon posla. Tog se dana udavala prijateljičina sestra, pa su na venčanju bili ljudi koje sam poznavala i koji su se raspitivali kako smo Ian i ja. Klimnula bih glavom i nasmejala se: sve je u redu; da, predivno nam je. Trudila sam se to dobro odglumiti jer nisam želela ljudima na venčanju reći da se moj vlastiti brak raspao. Skupljala sam čaše, preskakala ispružene noge i izbegavala ruke koje su mahale. Bolele su me i ruke i noge, a glava mi je pucala. U ranim jutarnjim satima Ian je u ulici Barton gledao film Wernera Herzoga.
Kad sam stigla kući, već je popio gotovo celi veliki lonac kafe i upravo je sebi nalivao još jednu šoljicu guste crne mešavine. Tražio je da odustanem od razvoda, a ja sam mu rekla da će do jutra promeniti mišljenje. Te noći nismo pričali o ljubavi - poslednji put kad smo je spomenuli bilo je onda kad mi je rekao da misli da me ne voli. Spomenuo mi je da je ranije te večeri razgovarao s Annik. Njihova veza je još uvek trajala i počela sam se osećati užasno iscrpljeno - naš razgovor vrtio se u krug.
Ian se bojao da ću upoznati drugog muškarca dok je on na putu. Kako je sve više preterivao, bila sam uverena da će ga to dovesti do napada pa sam mu predložila da provedemo noć zajedno. Odvezla sam se do roditelja da im kažem gde sam, no kad sam se vratila, Ian se ponovo predomislio. Ovaj put je želeo da se maknem od njega. Na licu sam mu mogla videti da neće dobiti napad. Morala sam mu obećati da se neću vratiti u kuću pre deset ujutro, dok on ne ode na voz za Manchester. Da je to bilo neko drugo veče, ostala bih i svađala se s njim, no bila sam iscrpljena i osetila sam veliko olakšanje kad me pustio da odem.
Vozila sam se u svom "Morris Travelleru" ulicom Bond. Ianu će biti dobro; uvek mu je bilo dobro. Provela sam previše noći bdijući nad njim. Bilo je vreme da se počnem brinuti o samoj sebi.
nakon što sam otišla, Ian je skuvao još kafe. U ostavi se nalazila gotovo prazna boca viskija iz koje je iscedio i poslednju kap. Slušao je album "The Idiot" Iggyja Popa. Sa zida je skinuo fotografiju Natalie, iz fioke je izvukao našu sliku s venčanja i seo da mi napiše pismo. Bilo je to dugo, vrlo intimno pismo, pisano velikim neurednim štampanim slovima, kakvima je pisao i svoje pesme.
Rekao je da bi želeo biti mrtav, ali zapravo nije spomenuo da se namerava ubiti. Pisao je o našem zajedničkom životu, romansi i strasti; o svojoj ljubavi prema meni, svojoj ljubavi prema Natalie i svojoj mržnji prema Annik. Sigurno nije mrzio Annik. Nikad ga nisam čula da ikoga mrzi. Mislim da je to napisao u želji da mi ugodi. Priznao mi je kako se nije mogao naterati da bude toliko okrutan da kaže Annik kako je više ne želi viđati, čak i po cenu svog braka. Stranice pisma bile su prepune kontradikcija. Zamolio me da mu se neko vreme ne javljam jer mu je teško sa mnom razgovarati. Kada je završavao s pismom - tako je barem napisao - već je bila zora i mogao se čuti cvrkut ptica.
Ušunjala sam se u kuću svojih roditelja, a da nikoga nisam probudila i zaspala istog trena kad sam glavu položila na jastuk. Sledeće što sam čula bilo je: "This is the end, beautiful friend. This is the end, my only friend, the end. I'll never look into your eyes again..."
Iznenađena što čujem "The End" grupe The Doors, pokušala sam se što pre razbuditi. Već sam u snu zaključila kako je to neuobičajena pesma za nedeljno jutro na stanici radija "One". Ali radio nije svirao - sve je to bio san.
Već je odavno prošlo deset sati, bilo je gotovo podne. Obukla sam se i spremila da Natalie odvezem kući. Moja se majka ponudila da ide sa mnom, no ja sam odbila, sigurna kako Iana tamo više neće biti. Zavese su bile navučene. Kroz prozirnu tkaninu naziralo se upaljeno svetlo. Pomislivši kako Ian još spava, ostavila sam Natalie u autu i mahnula Pam Wood koja je prala prozore. Možda je zaspao i propustio voz - to bi bila dobra prilika da razgovaramo po danu, kad sam ja odmorna, a on smiren. Pa ipak, dok sam tako stajala u hodniku, nekako sam osećala da uopšte nije ni otišao u krevet.
Nisam ga dozivala ni otišla gore. Prvo sam pomislila da je otišao jer je kuća mirisala iznenađujuće sveže. Onaj poznati ustajali smrad duvana nije se osetio. Mora da je ipak uhvatio voz. Na kaminu u dnevnom boravku nalazila se koverta. Srce mi je poskočilo kad sam shvatila da mi je ostavio poruku. Nagnula sam se prema napred da je podignem, a krajičkom oka ugledala sam njega. Klečao je u kuhinji. Bilo mi je lakše, ali i drago što je još uvek tu.
"Pa dobro, šta radiš?" Napravila sam jedan korak prema njemu, baš kao da ću nešto reći. Glava mu je bila pognuta, a njegove ruke položene na veš mašinu. Buljila sam u njega, bio je tako miran. A onda konopac - nisam ni primetila konopac. Konopac za sušenje veša bio mu je omotan oko vrata. Projurila sam kroz dnevni boravak i podigla slušalicu. Ne, šta ako se varam - još jedna lažna uzbuna. Otrčala sam natrag u kuhinju i pogledala mu lice - duga traka pljuvačke visila mu je iz usta. Da, zaista je to učinio. Šta sad? Pogledom sam prelazila po sobi, očekujući da ću ugledati Iana kako stoji u ćošku i posmatra moju reakciju. Pomislila sam kako se okrutno našalio sa mnom. Morala sam to nekome reći. Otvorila sam ulazna vrata i ugledala gospodina Pomfreta kako izlazi na zadnja vrata. Otvorila sam usta da ga pozovem, no reči nisu izlazile. Okrenula sam se prema Pam i Kevinu - oni su još uvek bili napolju. Pam je u mom glasu osetila uzbunu i potrčala je k meni, ali ja joj nisam mogla reći šta se dogodilo. Šta ako se to zapravo nije dogodilo? Šta ako sam ja to umislila? Kevin se progurao pokraj mene do kuhinje i nazad. A onda, kao u usporenom filmu, Pam je podigla Natalie iz auta, dala mi je u ruke, a zatim nas je obe niz ulicu odvela u njihovu kuću.
Policija je tražila da službeno identifikujem telo, ali su na kraju dozvolili mom ocu da to uradi umesto mene. Stvarno mi je žao zbog toga. Sedela sam u autu i čekala; još uvek u prevelikom šoku da bih plakala, ali u stanju da primetim - znam da zvuči kao kliše - kako sunce i dalje sja, a povetarac i dalje duva. Dan je bio predivan. Pod plavim nebom vetar je njihao zeleno lišće u ulici Barton. Ian i ja smo poslednji put krenuli u suprotnim smerovima. Kasnije, za vreme sudske istrage, saznala sam i to da su pre dolaska policije, Kevin Wood i još jedan mladić iz ulice pokušali prerezati uže oko Ianovog vrata. A to je bilo vrlo mučno iskustvo jer u kući nije bilo nijednog oštrog noža.
Pat O'Connor je u to vreme radio kao glavni bolničar u Opštoj bolnici u Macclesfieldu. Kad su ga taj dan pozvali da preuzme jedno telo, nije ni sanjao da će na kolicima ugledati telo svog prijatelja Iana Curtisa. Njega je zapalo da otprati Ianovo telo i policiju u mrtvačnicu. Nekoliko dana kasnije otišla sam sa svojim roditeljima do kuće po nešto odeće i igračaka. Moj je otac rastavio sušilo za veš i sasekao ga na sitne komadiće. Primetila sam da je gramofon upaljen, a kad sam podigla poklopac, videla sam kako se ploča sa albumom "The Idiot" još uvek okreće. Dok sam bila tamo, shvatila sam da Ian sa sobom nije poneo nijedan od svojih lekova koji su bili preko potrebni za njegovo zdravlje. Pronašla sam diktafon koji je dobio od momaka iz benda da u njega pevuši svoje melodije. Jedina kaseta koju sam pronašla bila je unutra i bila je prazna.
Prošlo je neko vreme pre nego što mi je bilo dopušteno da dođem u policijsku stanicu i pročitam pismo koje mi je Ian ostavio. Meni su dali original, a mojoj su majci - uprkos njegovom intimnom sadržaju - dali da pročita prepis pisma. To me malo iznenadilo, ali nije mi bilo ni približno nelagodno kao njoj. Rob Gretton me nazvao pre sahrane da me pita kada može organizovati da Annik dođe u kapelicu videti Ianovo telo. To me uznemirilo, no nekako smo se uspeli dogovoriti, a Tonny Wilson je na sebe preuzeo obavezu da ne dopusti Annik da se pojavi na sahrani i tamo napravi scenu. Čak i nakon njegove smrti nas dve smo se nadmetale koja ga je više imala, koja mu je bila važnija, koju je više voleo - nazovite to kako želite...
Ian je kremiran 23. 05. 1980. Sećam se promuklog glasa njegove majke i praznih, izbezumljenih pogleda na licima momaka iz benda. Osećala sam sram zbog neuspeha, ali i gorčinu što vidim sve njih kako dele moju žalost sada kad je prekasno. Samo porodica i naš prijatelj Kevin Briggs bili su pozvani u kuću mojih roditelja. Kevin se tog dana pobrinuo za mene, baš kao što se pobrinuo za Iana na dan našeg venčanja. Nakon nekoliko čaša viskija živci su mi popustili. Počela sam se histerično smejati. Pogledala sam Kevina i videla kako se suze tiho kotrljaju niz njegove obraze...
Deborah Curtis, biografija "Dodir iz daljine"
