Strpali su je u kamionet i smestili pored čoveka koji ju je bio udario i drugog koji je zviždući vozio. Vezali su joj oči prvi put i tada je izgubila predstavu o prostoru i vremenu. Osetila je ogromnu vlažnu ruku na svojoj nozi, kako je štipa, gnječi, penje se i istražuje, dok joj je nečiji težak dah šaputao "zagrejaću ja tebe, kurvo, videćeš samo", a čula je i druge glasove i smeh, dok se vozilo toliko vrtelo i okretalo da joj se učini da se to putovanje nikad neće završiti. Tada je shvatila šta je čeka. Osetila je naglo kočenje, čula teške vratnice neke kapije koje se otvoriše uz škripu i potom ponovo za njima zatvoriše.
A onda je kročila u košmar. Muškarci su joj pomogli da siđe. Nije uspela da napravi ni dva koraka, a već je dobila prvi udarac u rebra, nakon čega je pala ničice, izgubivši dah. Dvojica je podigoše, držeći je ispod miške i vukući je nekim dugačkim prolazom. Pod nogama je osećala zemlju, a kasnije grubu površinu nekog betonskog poda. Onda su stali.
- Ovo je unuka senatora Truebe, pukovniče - čula ih je kako govore.
Blanka je odmah prepoznala glas polubrata Estebana Garsije i istog trenutka shvatila da ju je čekao od onog davnog dana kad ju je stavio na svoja kolena, kad je još bila sasvim mala...
Blanka je sedela šćućurena u mraku. Jednim trzajem skinuše joj lepljivu traku s očiju i umesto nje staviše povez. Čula je krike, duge jauke i radio pojačan do maksimuma. Misli o Pedru i sva ljubav iščezoše kroz dubok tunel njenog užasa i ona se prepustila suočavanju sa svojom sudbinom bez varki i obmana. Izračunala je da je prošla cela noć i dobar deo sledećeg dana kad su se vrata prvi put otvorila i dvojica muškaraca je izvukla iz samice. Odveli su je uz psovke i pretnje kod pukovnika Garsije, koga je, čak i onako vezanih očiju i pre nego što mu je uopšte čula glas, odmah prepoznala po zluradosti kojom je zračio. Osetila je njegove ruke na svom licu, njegove debele prste po svom vratu i ušima.
- Sada ćeš da mi kažeš gde se nalazi tvoj ljubavnik. To će nam oboma uštedeti mnogo truda.
- Hoću u kupatilo.
Oko nje zavlada kratkotrajan muk, i ona svim silama poče da se priseća Pedrove ljubavi, ali misli joj se zbrkaše i više nije znala da li sve to samo sanja, niti odakle dopire taj tadah znoja, izmeta, krvi i mokraće, ili glas fudbalskog komentatora koji nije imao nikakve veze s njom, pored onih drugih, bližih i jasnijih jauka koji su dopirali do nje. Jedan nemilosrdan udarac posred lica obori je na pod, snažne ruke je ponovo podigoše i uspraviše, čelični prsti zariše se u njene grudi čupajući joj bradavice, i strah je sasvim savlada.
Bila je okružena nepoznatim glasovima i razaznavala je samo Pedrovo ime, ali nije znala šta je pitaju i samo je neprekidno ponavljala jedno odlučno "ne" dok su je udarali, pipali, cepali bluzu, i ona više ni o čemu nije mogla da razmišlja, samo je ponavljala ne i ne i ne, računajući koliko će još moći da izdrži pre nego što je napusti sva snaga, i ne sluteći da je to tek početak, dok se nije onesvestila, a oni je ostavili na miru, da leži na podu izvesno vreme koje joj se učini neverovatno kratkim.
Ubrzo ponovo začu glas Estebana Garsije i prepozna da joj njegove ruke pomažu da ustane i ode do stolice, nameštajući joj odeću, poravnavajući joj bluzu.
-Au, bože! Vidi šta su ti uradili! Lepo sam ti rekao, Blanka! Sad pokušaj da se smiriš, daću ti šolju kafe.
Blanka briznu u plač. Topla tečnost je malo povrati, ali nije osećala nikakav ukus, jer ju je gutala zajedno sa svojom krvlju.
- Hoću u kupatilo.
- Ići ćeš u kupatilo. Pustiću te da malo razmisliš.
Odveli su je u kupatilo i morala je sve da obavi u prisustvu muškarca koji je sve vreme bio pored nje, držeći je za ruku. Potom su je vratili u njenu ćeliju. U maloj samotnoj kutiji svog zatvora pokušala je da sredi misli, ali su je mućili bolovi od batina, žeđ, povez preko slepoočnica, rane oko zavezanih članaka ruku, zaglušujuća buka radija, strah od koraka koji se približavaju i olakšanje kad se udalje, krici i naredbe. Sklupčala se kao fetus na podu i prepustila se svojim mnogobrojnim patnjama i mukama. Tako je provela nekoliko sati, možda i dana. Dva puta je dolazio neki čovek da je izvede napolje i odvede u smrdljivi klozet, u kojem nije mogla da se opere jer nije bilo vode. Davao joj je minut vremena i spuštao je na klozetsku šolju zajedno s još nekim isto tako tihim i nespretnim kao ona. Nije mogla da proceni da li je to bila neka žena ili muškarac. U početku je plakala, žaleći što je ujak Nikolas nije naučio da podnosi i poniženja, koja su se činila gorim od bolova, ali je na kraju oguglala na sopstvenu nečistoću i prestala da razmišlja o neodložnoj potrebi da se opere.
Kada su je treći put odveli kod Estebana, Blanka je bila spremnija, jer je kroz zidove svoje ćelije mogla da čuje šta se dešava u susednoj prostoriji, gde su ispitivali druge zarobljenike, i više se nije zavaravala.
Ma koliko se Esteban trudio da je natera da otkrije Pedrovo prebivalište, Blanka je ponavljala "Hoću u kupatilo!"
- Skini se!- naredi Garsija izmenjenim glasom.
Ona ne posluša. Skinuli su je na silu, svlačeći joj pantalone dok se ona ritala i otimala. Borila se sa Garsijom, urlala na njega, plakala, mokrila i povraćala po njemu, dok se nisu umorili od udaraca i pustili je da predahne, što je iskoristila da pozove babine milostive duhove i zamoli ih da joj pomognu da što brže umre. Ali niko joj nije došao u pomoć.
Dve ruke je podigoše i položiše na neko metalno postolje, ledeno, tvrdo, puno opruga koje su joj se zabadale u leđa. Potom joj vezaše gležnjeve i ručne zglobove kožnim kaiševima.
- Poslednji put te pitam, Blanka. Gde je Pedro?
Ona je i dalje ćutala. I glavu joj stegnuše kaišom.
Pedro začu drugi glas.
- Ja ću da upravljam spravom.
A onda je osetila onaj prodoran bol koji joj je prošao celim telom obuzimajući je potpuno i koji nikad, do kraja života, nije mogla da zaboravi. Utonula je u tamu.
Osetila je da joj podižu kapke, ali nije videla ništa osim rasplinute svetlosti, a onda oseti ubod u ruku i ponovo obamre bez svesti.
Ceo vek kasnije, Blanka se probudila mokra i naga. Nije znala da li je oblivena znojem, vodom ili mokraćom, nije mogla da se pokrene, nije se sećala ničega, nije znala gde se nalazi niti šta je uzrok tolike iznemoglosti od koje joj se činilo da se pretvorila u samu kost i kožu. Osetila je saharsku žeđ i zavapila za vodom...
Odlomak iz romana "La casa de los espíritus" ("Kuća duhova"), 1982.
Izabel Aljende. Roman se temelji na pismu koju je Izabel napisala svom dedi koji je umirao u svojoj stotoj godini života. Roman je saga o četiri generacije porodice Trueba, u Čileu, koji završava čuvenom pobunom socijalista protiv Pinočeove diktature.
Isabel je, nakon što je Pinoče, u Čileu, svrgnuo s vlasti njenog strica Salvadora Aljendea, pomagala da osobe koje su bile na listi "traženih" prebegnu u druge države, jer im je život bio u opasnosti. Nakon što su njeni roditelji izbegli atentat, i sama je bila dodata na "crnu listu" uz obilje pretnji smrću. Pobegla je u Venecuelu, gde je živela narednih trinaest godina. Deo njenih životnih iskustava opisan je upravo u ovom romanu koji je upoređivan sa Markesovih "Sto godina samoće" zbog elemenata magičnog realizma koje je koristio ovaj mag pisane reči. Roman je bio odbijan od izdavača, ali je vremenom našao put do čitalaca. Po romanu je snimljen film "The House of the Spirits" 1993. - režirao ga je Bille August, a u glavnim ulogama bili su Meryl Streep, Jeremy Irons, Glenn Close, Winona Ryder, Vincent Gallo, Antonio Banderas, María Conchita Alonso, Vanessa Redgrave.
Ovaj odlomak prati mučenje ćerke senatora, konzervativca - Blanke, nakon što je uhapšena zbog učestvovanja na studentskim protestima koje je predvodio njen momak Pedro. Zapravo je u pitanju bila lična osveta njenog polubrata Estebana Garsije koji je rođen nakon što je Blankin otac silovao mladu devojku. Iako je sirota devojka, sa detencetom u naručju dolazila i molila ga da pomogne njoj i njihovom vanbračnom sinu, Trueba ju je grubo odbijao gadeći se i same pomisli da ima bilo kakve veze sa njima. Živeli su u teškom siromaštvu, iako je Trueba imao toliko novca da je mogao da hrani još pet porodica uz svoju. Esteban je odrastao hraneći se mržnjom prema sveima koji nose prezime Trueba i samo je čekao dan kada će ih udariti tamo gde ih najviše boli. Jedino što je njegov otac učinio za njega, bilo je to što mu je pomogao da započne vojnu karijeru, što je postalo presudno u krvavoj osveti koju mu je pripremio.
U ulozi Blanke u filmu je bila sjajna Winona Rider.
Pogledajte odlomak...