LOUIS C. K. - ILI - KAKO SAM REČ NA K UPOTREBILA NEKOLIKO PUTA

Svi se sećate one scene iz jugoslovenskog filma "Šećerna vodica" (1983. režija: Svetislav Bata Prelić) kada Ljubiša Samardžić (Fotograf) na vrhu pokretnih stepenica ispred zabezeknute i zgrožene Sonje Savić (Dečka) širi svoj kišni mantil, pokazujući joj svoje nago telo - zapravo, samo je hteo da pokaže penis, ali, nije se setio da je to mogao da uradi uz manje cimanja, obučen - samo izvadiš...khm...i voala! Samo - tada učinak na izbezumljenu devojku ne bi bio ni upola tako moćan koliko je želeo, sa sve onom perikom na glavi, u klompetinama i sa fotoaparatom oko vrata - što je dodatno uznemirujuće, jer je ovaj perverznjak tako zauvek mogao, iznova i iznova, da doživljava seksualno uzbuđenje i onaniše potpomognut prestravljenim licima svojih žrtava sa fotografija. Sećam se da je nama, pubertetlijama, tada ta scena bila beskrajno smešna, pogotovo zbog lica Ljubiše Samardžića, a i zbog same priče koja je smeštena u kontekst komedije. Vremenom, pojam egzibicionizma (prikazan kroz lik Fotografa u u filmu) mi se izgubio sa radara, tu i tamo bih pročitala ponešto, ali bih i vrlo brzo zaboravljala na njega. A onda mi se, kao jeftin, bedan i poprilično agresivan bumerang vratio u misli 2015. nakon što se kao kuga počela širiti vest da je Louis C. K. napravio svinjariju koja je uključivala pokazivanje njegovog penisa pred ženama sa kojima je sarađivao ili je planirao da sarađuje. Pa, jebote, pomislih - kakav je to idiotluk! Bila sam baš razočarana, a valjda je to tako sa svima koji volimo ono što ovi tipovi rade pred reflektorima. Kad se povuku u svoje odaje, stvar dobija dramatičan zaokret. Razmišljala sam da li da vam otkrijem koliko sam se divila ovom čoveku, koliko sam se smejala njegovim zajebancijama (i ozbiljnim stvarima) koliko me je fascinirao (baš poput Polanskog, Allena, Chaplina) - ali, licemerna bih bila kada bih ga zaobilazila na mom blogu samo zato što je politički nekorektno i samo ga spomenuti, a kamoli pisati o njemu. To što saosećam sa svakom ženom koja doživi bilo kakav oblik uznemiravanja (pogotovo seksualnog) i ne dovodim nikad u pitanje verodostojnost njenih optužbi (sve dok se ne dokaže suprotno) nije zato što sam i sama žena - već zato što mi je i sama pomisao na bilo kakav oblik iživljavanja nad nekim slabijim u odnosu na moćnu poziciju zlostavljača koji misli da može da radi šta mu se prohte jer ga je ta ista moć opila i iskrivila do neprepoznatljivosti. Kad me je prošao taj prvi talas besa, počela sam više da čitam o ovakvoj vrsti seksualne devijacije, što me je ponovo dovelo do tog prokletog egzibicionizma. Naravno, ne pada mi napamet da lupetam ovde u odbranu nekoga ko je naneo psihički bol ljudima koji to, svakako, nisu očekivali od njega - ni on sam se nije branio kad su priče žena koje su bile suočene sa sadržajem iza njegovog šlica konačno progovorile o tome - ali, razmišljam "naglas" i delim sa vama ono što me muči. Ništa u izopačenom ljudskom ponašanju nije došlo preko noći, pa ni ovo što se desilo Louisu. Iako je mislio da je koren njegove devijacije u osećaju moći koji je imao i odlučio da je zloupotrebi, mišljenja sam da u celoj njegovoj priči ima dosta toga što se dalo povući iz detinjstva ili rane mladosti. Kada čitate o egzibicionizmu primetićete da je on zapravo rezultat negativne slike o sebi - kod muškaraca konkretno - negativan doživljaj vlastitog tela i polnog organa, koji ne funkcioniše u regularnim uslovima "normalnog" seksualnog uzbuđenja. Oprostite što stavljam navodnike na"normalno" jer zaista niko od nas ne bi smeo da uperi prst u nekoga i osuđuje ga na osnovu onoga što ga uzbuđuje, ma kako se to nama činilo banalno, glupo ili neshvatljivo - naravno, ovde se mora jasno naglasiti da bi se trebalo strogo zabraniti sve što je seksualno, a uključuje decu, životinje, nemoćne i sve one koji jasno kažu "NE" u situacijama kada je ugrožen njihov integritet, dostojanstvo, bezbednost, sloboda i najposle - život. Seksualnost je deo svakog od nas. Od ulaska u pubertet, pa do kasnog životnog doba, mi, ljudi, osećamo uzbuđenje, strast koju želimo da zadovoljimo sa nekim. Da se ne bismo ponašali impulsivno kao ostale životinje, smislili smo razne alate uz pomoć kojih ćemo doći do tog zadovoljenja, a da se uklapa u zadate moralne imperative. Pa smo izmislili udvaranje, izlaske, zavođenje i konačno - odlazak u krevet (ili gde već) da bismo ispunili zadatak koji nam je zadalo naše telo pod uticajem hormona i potrebe za razmnožavanjem i produžetkom vrste. I odlično je ako smo seksualni kliše! Sve van onoga što smo kao klinci (bar mi koji smo odrastali tokom 70-ih i 80-ih godina prošlog veka) gledali u knjizi čijeg imena sad ne mogu da se setim - zaljubljena žena se uda, pa rodi dete (tu sam prvi put videla kako izgledaju jajnici i crtež - presek penisa)- sve van toga bilo je "NO, NO!". A ostali nagoni koji su morali da se potiskuju jer nisu u tim i takvim knjigama - e, negde je to, kasnije, moralo da eksplodira. Onda smo čuli za tamo nekog Frojda, pa su neke stvari postale malo jasnije, sa nekima smo se upoznali, i tako...Kad smo već kod Frojda, on je egzibicionizam definisao kao kastracioni kompleks - pokazivanjem svog penisa drugima, egzibicionista zapravo uverava sebe da ima penis i da ima seksualni nagon, zbog čega oseća bes i agresiju jer zna da pokazivanjem plaši posmatrača. To mu daje osećaj moći jer vidi ono što misli da drugi vidi u njemu - mačo muškarca sa penisom koji zaista radi. I, definitivno - mislim da je to jedino razumno objašnjenje za grozote kojima je Louis izložio pre svega sebe, kao čoveka, a onda i te žene. Egzibicionizam ima svoje kategorije -od lakše (pokazivanje genitalija), pa do one teže kada pokazivanje nije dovoljno da bi se doživeo orgazam, već se osoba mora zadovoljiti pred onim pred kim se pokazuje - masturbacijom. Pogrešnu sliku o sebi i način na koji ćemo se odnositi prema svom telu i seksualnosti, deca i tinejdžeri stiču u najvećem broju slučajeva u vlastitom domu."Koreni egzibicionizma vuku iz slobodnog pokazivanja genitalnih organa u kući, i u ranom odnosu sa devojčicama" (dodajem - i dečacima, kad je u pitanju ženski egzibicionizam koji je sveprisutan, u sve većoj meri). Kao i svi egzibicionisti, i Louis C. K. je imao užasan osećaj krivice kad se sve razotkrilo, a psihijatri tvrde da je taj osećaj kod ovakvih ljudi neprestano prisutan jer su većinom veoma sramežljivi i seksualno nemoćni što dovodi do toga da im je teško priznati šta im hrani uzbuđenje, pa se vrte u tom krugu moranja, kajanja i srama. Ne, zaista, hajde zamislite samo kako je sve to užasno. Da li biste ikada, ali ikada - da li biste mogli pozvati nekoga u sobu, nekoga koga čak vidite prvi put ili nekoga sa kim niste ni u kakvoj emotivnoj vezi i tek tako izvaditi penis (ogoliti vaginu) i počeli masturbirati? Koliko je teško to i zamisliti, a kamoli uraditi. Upravo zbog toga i svega o čemu sam lupala glavu u ovom tekstu, moram napisati da mi je žao Louisa, žao mi ga je iz dna duše. Da, trebalo je da se leči, jer pretpostavljam da postoje neke terapije i za ovakav oblik seksualnog sranja (kao i za onu zavisnost od seksa) i nikad niko nije trebalo da prisustvuje tim njegovim napadima (moram ih tako zvati) bolesti. I nema opravdanja čak ni kad kaže da je uvek pitao ženu (žene) da li sme da izvadi penis i masturbira pred njom. Ne znam šta bi mene nateralo da ostanem, evo, nisam pametna. Želja da realizujem nešto što će mi pomoći u karijeri ili ...ne znam, stvarno ne mogu da zamislim tu glupu situaciju, a mislim da ni slava u najavi ne bi mogla da me zadrži u istoj prostoriji sa njim... Ali da stvari nikad nisu crne i bele mogu vam reći iz jučerašnjeg iskustva koje me je i ponukalo da pišem o Louisu, tj. o onome što nije seksualno primereno i što društvo uglavnom osuđuje. U menjačnici gde radim prodaje se i štampa. Došla mi je žena od nekih sedamdeset godina i rekla: "Oprostite, ja ne znam kako bih Vas ovo pitala, ali moram jer mi je potrebna pomoć. Moj unuk ima 21 godinu, i stalno traži seksualne sadržaje jer je u tim godinama, znate, a nema devojku, i ne može da je ima...On to mora, samo govori ružne reči i šta bi sve radio, a nije on pokvaren, on je dobro dete, samo znate, takav je bio, sad je još gore...Imate li nešto gde se vidi seks i da piše svašta bezobrazno..." Da ne dužim - nisam je ništa ispitivala, očigledno je da ima žena svoje muke, nisam htela da solim ranu. Donela sam joj "Erotiku" govoreći joj da nema potrebe da se srami preda mnom i da je to sigurno teška situacija kad je ona jedina koja mora "umiriti" uspaljeno biće (mislim da sam je jednom videla sa njim dok je bio tinejdžer i da ima neki psihički poremećaj). U tom joj je zazvonio telefon, a ona je počela da ubeđuje unuka (da, on je zvao) - Pa, nema, sine moj mili, nema nigde - pitala sam prodavca polovnih knjiga - nema Bukovskog, evo kupiću ti sad "Erotiku"...Možda nisi ovu čitao, sine...Ne uzrujavaj se, doneću ti...Doneću ti..." Upakovala sam joj u beli papir, pozdravila se s njom i onda još dugo mislila o tome. Setila sam se i kako je moja drugarica prestala da radi kao negovateljica jednog dečaka koji je bio ometen u razvoju. Kad je ušao u pubertet, telo je tražilo svoje, masturbirao je i pred njom. Nije mogla to da gleda. Dala je otkaz. Ne zbog nekog licemerja, već zato što su to stvari koje su teško probavljive. O tome niko ne govori, kako je toj deci, posle i odraslim ljudima, koliko su strašne i ogromne frustracije koje se rađaju u zdravom telu sa obolelim umom. Louis nije mentalno obolela osoba, ali ipak, nekako - obolela jeste. Ta bolest nije lečena kada je ozbiljno počela da uzima svoj danak i kada je počela da utiče na živote ostalih koji su dolazili u njegovu blizinu. Pitam se da li je neko ko je to doživeo pokušao da potraži pomoć umesto njega, za njega. Da li je imao makar jednog prijatelja koji ga je mogao ozbiljno upozoriti da se takvo ponašanje mora staviti pod kontrolu i nadzor? Da li je njegova moć bila toliko jaka da su ga se plašili? Nekako, ne verujem u to...Mislim da je ljude baš bilo briga! Kao i u svemu - važno nam je da se ne dešava u našoj kući, našem dvorištu, nama...A za druge - neka se sami vade iz govana...Žao mi je što nije ostao ono što je i bio - samo sjajan scenarista, pisac, režiser, sjajan komičar...Sve što je do sada napravio biće u senci njegovog kurca koji je vadio kad god mu se prohtelo. Za kraj, evo šta je i sam rekao (samo deo pisma kojim se izvinio javnosti i žrtvama koje je uznemiravao): "Priče o meni su istinite. U to vreme sam govorio sebi da je to što radim ok jer nikad ženi nisam pokazao kurac, a da je pre toga nisam pitao, što je, takođe, istina. Ali, ono što sam kasnije u životu, prekasno, naučio - da to što imaš moć nad drugom osobom, tako što je pitaš da ti pogleda kurac, to za nju nije pitanje - već muka, teškoća. Moć koju sam imao nad tim ženama proizašla je iz toga što su mi se divile. I ja sam neodgovorno zloupotrebljavao tu moć. Naneo sam bol mojoj porodici, mojim prijateljima, mojoj deci i njihovim majkama. Imao sam sreće da tokom cele karijere razgovaram o čemu hoću i govorim šta hoću. Sada ću da odstupim i uzmem dužu pauzu da bih slušao." Louis C. K. je prvi put nastupio kao stand-up komičar 1985. Dobio je pet minuta vremena za svoj nastup, ali je on imao materijala samo za dva minuta. To ga je demoralisalo i nateralo ga da posumnja u sebe toliko da dve godine nije ni pomišljao da nastavi sa nastupima. Sigurna sam da ste uživali gledajući ga u serijama "Lucky Louie", "Louie", "Horace and Pete", "Parks and Recreation", "Portlandia", u mnogim filmovima i u stand-up nastupima pred gomilom obožavaoca. A možete pronaći i njegove nastupe iz protekle dve godine. Nemojte ga zaboraviti, bez obzira što je uradio to što je uradio i što, svakako - ne smemo smetnuti s uma. I upamtite - moć nasilniku dajete vi! Ukinite je onda kada osetite da ste ugroženi. Ako možete, uradite to sami, a ako ste zaglibili, potražite pomoć i brišite od takvih koliko vas noge nose i - ono što je najvažnije - ne tajite to, progovorite, upozorite. Koliko je to dobro za sve potencijalne žrtve,(da ih ne bude) dobro je i za njihove mučitelje, jer konačno mogu dobiti lečenje kakvo im je potrebno.