Crne guste šiške iznad tankih obrvica, morskih pijavica, oštro podšišana kosa na potiljku, sa dužim špicevima sa strane koji preko ušiju idu ka obrazima i formiraju sada već dobro poznatu "kaciga" (bob) frizuru, bili su njen zaštitni znak. Znak dive nemog filma - Louise Brooks. Možda neki nikad neće shvatiti da je frizura često odraz karaktera i da sa kosom pokazujemo i neku vrsta stava, da je ona neretko jasna poruka, neka vrsta izjave koja vas ili drži podalje ili vas približava onom ko se šiša na određen način. Tako je nekad bilo. "Bob" su nosile samo žene s jakim karakterom. Danas je "bob" postao izuzetno popularan i "nose" ga i stidljive, jednako kao i hrabre, prkosne žene, kakva je bila Louise.
Ona nije volela formu, nije trpila generalizaciju, uniformisanost i stereotipe. Bila je odvažna i umela je da se zauzme za sebe, čak i onda kada je to pretilo njenoj finansijskoj uljuljkanosti. Louise je, jednostavno, bila svoja i trudila se da i drugi to shvate što pre, da bi se izbegle nesuglasice, kojih je u filmskoj industriji bilo napretek. Nakon male debi-uloge u nemom filmu "The Street of Forgotten Men" (1925), drugi najstariji filmski studio u Americi - "Paramount Pictures" ponudio joj je ugovor, kao i veliki "MGM". Ona je odabrala "Paramount" jer je, u to vreme, započela strasnu vezu sa oženjenim direktorom studija, Walterom Wangerom. Iako ju je odgovarao od potpisivanja ugovora da bi skrenuo oči javnosti sa sve više pominjane afere, Louise je uradila upravo suprotno, što će joj, ispostaviće se samo par godina kasnije - postati kamen oko vrata, zbog kog će, vremenom, njena karijera početi da tone, tiho i uporno...
Louise nije previše marila za svoju reputaciju i nije odbijala uloge koje su u to vreme, pre čuvenog "Hays koda", bile vrlo kompromitujuće i koje su mogle da je obeleže kao ženu rastegljive, fleksibilne moralnosti. Ono što je ona želela bile su uloge koje neće biti tipske i koje je neće predstaviti kao lepršavu, senzualnu, nemoćnu ženicu koja se samo smeška i vrcka stražnjicom. Louise je želela više. Kada je snimila "The Canary Murder Case", 1929. već joj je sve dosadilo. Četiri godine od kako je postala poznata glumica, donele su joj razne veze i vezice sa poznatim i manje poznatim osobama iz holivudskog javnog života. Imala je i kratku aferu sa Chaplinom koja se završila prilično neobično - Charlie je, kao i većina muškaraca koji su bili oženjeni, a voleli su da uzmu i neki bod u gostima, mislio da je dovoljno da napiše ček i da tako opere svoju savest i vrati se u svoje toplo, licemerno, bračno gnezdo. Doduše, uspelo mu je da Louise odbije od sebe, ali mu ona ništa nije uzela za zlo. Jednom je izjavila da je "naučila kako da glumi gledajući Marthu Graham kako pleše, a naučila je da pleše gledajući Charlieja Chaplina dok glumi".
Mlada glumica, prepoznatljivog izgleda postala je modni uzor mnogim devojkama i ženama širom sveta, a njen specifičan izgled doneo joj je i gomilu obožavalaca koji su počeli da prave pravu famu oko njenog lika i dela. Ali, to je bio samo izgled. S druge strane, Louise je na emotivnom polju doživljavala poraz do poraza.
Zbog strašne traume koju je kao devetogodišnja devojčica doživela kada ju je silovao njen komšija, Louise je razvila određene seksualne sklonosti koje su podrazumevale podređenost i poslušnost partneru. Izvitoperena percepcija seksualnog odnosa, vodila ju je u čudne veze, ali je ostvarila i dve koje su završile brakom. Kao što rekoh, za samo četiri godine, glumica je stekla popularnost koja je njeno ime učinila poznatim i van američkog kontinenta. Kako je Evropa imala razvijenu filmsku industriju koja nije bila toliko predvidiva i stereotipna poput američke, Louise je dobila ponudu da glumi u kontroverznom filmu režisera Georga Wilhelma Pabsta "Pandora's Box" ("Die Büchse der Pandora") biseru vajmarsko-nemačke kinematografije, zasnovanom na dve predstave Franka Wedekinda - "Erdgeist" (1895) "Die Büchse der Pandora" (1904). Za ulogu Lulu prvo je bila u planu Marlene Dietrich, ali je Pabst očajnički želeo Louise koja je ugovorom i dalje bila vezana za "Paramount". Od trenutka kada ju je prvi put video u filmu "A Girl in Every Point" (1928), režiser je postao opsednut s njom. S jedne strane Louise je odavala utisak snažne žene, nezavisne i slobodnog duha, a s druge strane, izgledala je i kao radoznala, vragolasta devojka, izazovna i smešna u isto vreme, a sve to je bilo u apsolutnoj suprotnosti sa hladnom personom nemačke miljenice Marlene. Zato je Pabst u samom startu naišao na salve uvreda zbog angažovanja tamo neke američke glumičice koja, po njima, nije ni umela da glumi. Louise je prezirao i njen partner u filmu Fritz Kortner koji je, nadobudno i bezobrazno davao na znanje da mu je ispod časti što glumi uz glumicu amaterku.
Film je doživeo da bude prekrajan u Americi, Engleskoj i Francuskoj, da mu se čak izostavlja i sam kraj, poprilično uznemirujuć, jer u poslednjim minutama filma Lulu u svoje hladno, tužno potkrovlje dovodi zloglasnog Džeka Trboseka, koji je već uveliko na svom putu strave. Scene su dirljive, jer je Džek prikazan kao saosećajan i nežan muškarac koji se bori sa svojom mračnom prirodom, doduše - vrlo kratko, ali dovoljno da javnost ogorčeno negoduje što je jedan zločinac koji nikad nije uhvaćen zbog okrutnih ubistava žena, makar i na minut prikazan kao toplo ljudsko biće. Hajka i prozivke u Evropi nisu poremetile sreću glumice jer je, profesionalno, iskočila iz voza koji je išao istom brzinom, istom prugom, po istom redu vožnje. Nije previše marila za kritike koje su stizale, jer joj je takva vrsta omalovažavanja bila poznata od ranije. Uloga Lulu joj je donela kultni status među filmofilima i ona se iskreno nadala ponudi ozbiljnih uloga kojima je, kako je pokazala, i te kako bila dorasla. Što se tiče njenog emotivnog života, osećalo se da je seksualni napad u detinjstvu polako počeo da upravlja njenim vezama.
Odnos sa majkom se pogoršao kada joj je rekla da je bila napadnuta u poznatom okruženju, od muškarca kog su poznavali i koji im je dolazio u kuću. Bila je revoltirana i povređena majčinom izjavom da je "sigurno ona bila ta koja ga je navela da je obljubi" (govorimo o devetogodišnjem detetu, dovraga). Dodatno istraumirana majčinom optužbom da je sama kriva za silovanje, Louise je sve češće pila, zbog čega je, godinama kasnije, postala depresivna i sklona suicidnim mislima. To strašno iskustvo koje je imala, na neki način je prikazano i u Pabstovom filmu "Diary of a Lost Girl" (1929), u kom je, takođe, glumila.
Iako su kratko bili u vezi, režiser ju je voleo i strepeo je da će završiti upravo kao Lulu, da će je njene seksualne avanture i loši partnerski odnosi dovesti do tačke kada, zbog tračeva i glasina, više nigde neće biti mesta za nju i kada neće imati od čega da živi. Na molbu "Paramount" studija da se vrati u SAD da zbog nove, moderne, zvučne tehnike, nasnimi svoj glas za "The Canary Murder Case", prvobitno snimljen kao nemi film, ona je odlučno rekla "Ne!" i tako se zamerila čelnicima ne samo te filmske kuće, već i mnogim drugima koji su smatrali da nije kolegijalna i da je nepredvidiva za saradnju. Kada se napokon vratila u Ameriku, dočekana je hladno, a njen matični studio joj je čak i zapretio da će je izbaciti, ne samo iz posla, već i iz grada. Louise je na tu pretnju ostala hladna, i odgovorila u svom stilu: "Ko još želi da radi u Hollywoodu?!".
Louise je aktivno glumila nekih 13 godina. Uloge koje su stizale kasnih tridesetih nisu bile za nju nikakav izazov. Upala je u rutinu, a novca je bilo sve manje i manje. Reči njenog prijatelja Pabsta napokon su doprle do njenog razuma - shvatila je da ju je opušten život polako vodio u propast. Spakovala se i vratila u rodnu Wichitu. Tu je naišla na prezir sugrađana koji su joj uglavnom zavideli na popularnosti i uspehu, pa se odselila u New York. Vrlo brzo je shvatila da će teško preživeti od male ušteđevine. Radila je svašta da bi preživela: bila je radio-glumica u sapunicama, pisala je u trač-magazinima, radila kao prodavačica, a postojao je i onaj mračni deo kada je radila i kao kurtizana i eskort pratnja. U tom periodu neprestano je razmišljala o samoubistvu. Nakon godina i godina patnje i opijanja, Louise je neočekivano dobila počasno mesto u svetu filma, u svojoj zemlji, kad su njeni filmovi ponovo došli u centar pažnje. Pravo blago kinematografije koje je iza sebe ostavila ova intrigantna žena, otkrio je Henry Langlois, francuski ljubitelj i arhivator filmske umetnosti. Vratio joj je poziciju koju zaslužuje, skupa sa poštovanjem njenog rada na filmu. Od tada su se stvari poboljšale. Louise je uporedo sa filmskim pričama pisala i svoje memoare, a prihode je dobijala i pišući tekstove za magazine posvećene filmu, koji su objedinjeni u knjizi "Lulu in Hollywood" objavljenoj 1982.
Louise je imala teško detinjstvo koje je, kao što to obično biva - odredilo i tok celog njenog života. Alkoholizam koji je počeo u njenoj 14. godini, uzimao je danak u zdravlju. Artritis i hronično oboljenje pluća doveli su do njene smrti od srčanog udara 08.08.1985. Iza nje su ostale priče o njenom burnom ljubavnom životu, o vezama sa ženama od kojih je verovatno najpoznatija ona najkraća, sa Gretom Garbo. Iako ju je LGBT+ zajednica prigrlila kao svoju, Louise nikad nije za sebe tvrdila ni da je lezbejka, ni da je biseksualna. Nije volela ta guranja u postojeće seksualne okvire. Bila je žena slobodnog duha i volela je da eksperimentiše bez ikakvih obaveza da se javno deklariše po pitanju onoga što radi u krevetu sa svojim partnerima. Bila je opuštena po tom pitanju i smatrala je da se to - s kim ona spava - tiče samo nje i te osobe. Bila je i ostala najharizmatičnija, najunikatnija glumica kinematografije. Koliko je dubok trag ova neobična filmska diva ostavila iza sebe govori i poznati fan klub "Louise Brooks Society" koji ima članove u preko 50 zemalja sveta, koji slavi njen život i njena dostignuća. Posvetili su joj knjige, sajtove, napravili su o njoj digitalnu arhivu, a imaju i radio-stanicu "Radio-Lulu".
Od 1929. strip scenarista i pisac Joseph Patrick McEvoy u časopisu "Liberty" počeo je da objavljuje strip pod nazivom "Dixie Dugan", a glavni lik - Dixie osmišljen je po uzoru na Louise Brooks koja se bori da uspe u šou biznisu. Prvobitno se strip zvao "Show Girl" i izlazio je u novinama "The McNaught Syndicate". Inače, priča se prvo pojavila kao dvodelna novela "Show Girl" (1928) i "Hollywood Girl" (1929). Strip je ilustrovao John H. Striebel. Obe knjige su poslužile kao scenario za istoimene filmove. Dixie je glumila Alice White.
Drugi, mnogo intimniji strip, u kom je bilo jasno kao dan da je njegov autor duboko očaran glumicom koju je obožavao, nastao je u Italiji 1965. i nosio je naziv po sporednoj junakinji Valentini koja je sarađivala sa glavnim karakterom Neutronom. "Valentinu" je napisao i nacrtao Guido Crepax i strip je izlazio 30 godina. Neutron, alter ego umetničkog kritičara Philipa Rembrandta, potomak rase iz podzemnog grada Komyatan, rešava bizarne slučajeve, sa primesama natprirodnog, sa zanimljivom, privlačnom fotoreporterkom Valentinom Rosselli. Već 1967. fotoreporterka je postala glavni karakter ovog fantazi-stripa u kom su se mešali san i java ove mlade žene koja živi i radi u Milanu. Vremenom je strip polako počeo da klizi u psihodelično-fantastični, erotski žanr i udaljio se od SF-a i detektivske priče koja je bila osnova ovog serijala. Po Crepaxovoj priči 1973. snimljen je film "Baba Yaga", u režiji Corrada Farine, a Valentinu je glumila Isabelle De Funès. 1989. snimljena je serija od 13 epizoda, na italijanskom i na engleskom jeziku. Guido je postao prijatelj Louise Brooks i dopisivao se s njom godinama.
Kada je 1984. održan 37. Filmski festival u Locarnu, na njemu je predstavljen trojezični katalog "Louise Brooks, una fiaba notturna", za koji je scenario napisao poznati novinar Vincenzo Mollica, a naslovnicu i crteže je radio - niko drugi do - Hugo Pratt.
Dolazimo i do najnovijeg dela posvećenog glumici koja ne prestaje da intrigira umetnike širom sveta. U pitanju je grafička novela "Louise Brooks: Detective", pisca Ricka Gearyja, koja je izašla 2015. Rick je svoju opsednutost pravim zločinima spojio sa opsednutošću filmskom divom čiji film "Pandora's Box" obožava.
Rick je saznao da je Louise bila njegova rođaka, s majčine strane. Obe su odrasle u istom delu Kanzasa. Zato je pomnije istražio njen život, a najviše informacija saznao je čitajući već pomenute memoare "Lulu in Hollywood".
Grafička novela se bazira upravo na životu glumice nakon što se, početkom tridesetih godina XX veka, usled kraha karijere, vratila u svoj (i u Gearyjev) rodni grad Wichita. Spletom zanimljivih okolnosti Louise pokušava da reši ubistva poput prave detektivke.
Neil Gaimen je takođe dao mali omaž glumici kada u njegovoj noveli "American Gods" Černobog kaže da je Louise najveća filmska zvezda svih vremena.
Po ugledu na glumicu, Bobb Fosse je 1972. za svoj film "Cabaret" kreirao filmski lik Sally Bowles, u interpretaciji sjajne Lize Minnelli.
U filmu "Death Becomes Her" (1992) Roberta Zemeckisa, lik koji glumi Isabella Rossellini izgleda baš poput Louise.
U proteklih gotovo 100 godina nastalo je toliko dela posvećenih ovoj autentičnoj, snažnoj ženi i glumici, da sam sigurna da će njen lik i delo zaokupljati maštu umetnika još dugo, dugo i da će je u našem sećanju održavati živom kroz film, strip, knjige ili slike...