MARČELO, MARČELO ŽIVIMO ZA CRNO-BELO...OK, LEPO JE I U KOLORU!

Galeb je u svom podcastu "Agelast" ugostio Marka Šelića Marčela, sjajnog muzičara, pisca, ponekad i glumca, te urednika domaćeg izdanja "Dylana Doga"... U razgovoru koji nije dozvoljavao da mi pažnja popusti ni na sekundu, zbog obilja divnih uspomena koje je Marčelo podelio sa svojim dugogodišnjim prijateljem Galebom, pa i sa nama, prepoznala sam sebe, i mnoge poput mene, verujem, koji smo devedesetih bili uskraćeni za normalan život zbog ratova, zbog sankcija. Nije bilo mesta ni za šta drugo osim za puko preživljavanje, a stvari koje smo voleli u bezbrižnom dobu našeg detinjstva i mladosti, polako su gubile bitku naspram onih koje su nam pomagale da preživimo u ludilu što nas je sve skupa zahvatilo kao snažan tornado. Htedoh, zapravo, napisati, da smo u tom groznom periodu zvanom "devedesete" bili opasno zakinuti za ono u čemu je sav normalan svet nesmetano uživao - u odlascima u bioskop, izlascima bez da strepiš da će neko baciti suzavac u kafić (verujte, jezivo je), ili potegnuti ne samo pištolj, već i nožekanju koja je radila svoj posao na nekom usranom ratištu... Muzika je koliko-toliko pronalazila put do naših ušiju, ali strip - e, to je već bilo problematično. Iako sam 11 godina starija od Marka, i iako mislite da sam tad već mogla i da zaboravim na strip, kao i svaka zrela, normalna devojka, znajte da je to bilo dosta teško. Moj brat i ja, naši drugari iz komšiluka, mlađi i stariji - "gutali" smo stripove - "Bleka", "Komandanta Marka", "Kapetana Mikija", "Zagora", "Mister Noa", "Marti Misteriju", "Teksa Vilera", "Strip 81", "Kita Telera", "Mandraka", "Stripoteku" u kojoj je bilo genijalnih stripova i, naravno - "Alana Forda".

Što bi Galeb i Marčelo rekli u razgovoru: Galeb: - "Alan Ford" je bio alfa i omega svega. Ni obavezna lektira nije bila obavezna, ali "Alan Ford" je bio obavezan. Marčelo: - Ni obavezna lektira nije bila obaveznija od "Alana Forda". On je bio relikvija, ma bio je ono što je vernicima Biblija. Čak ni mi - deca koja su pripadala siromašnijem sloju društva, tih kasnih sedamdesetih i osamdesetih nismo bili zakinuti što se tiče ovog štiva koje nam je ulepšavalo život i razvijalo maštu. Kasnije, do ovih divota u kadrovima bilo je sve teže doći, inflacija nas je žive žderala, pa smo propuštali novine iz sveta devete umetnosti. A onda smo odrasli, a i promenilo se stanje u ovoj tužnoj državi, pa je svet polako počeo da, u početku stidljivo, a posle sve sigurnije - ulazi na naša vrata. Mnogi su zaboravili šta su voleli i ko su bili pre svega što sam opisala gore, a neki su dočekali ovo vreme u kom možete ponovo voleti strip, čitati ga, mazeći ono dete u sebi koje je ostalo željno tog mirisa štampe i doživljaja koji vam pružaju uvid u neki drugi svet u kom obitavaju vaši omiljeni strip-likovi. I ja, poput mnogih, i dalje čeznem za nekim naslovima, opirem se da kupujem kao sumanuta prelepe sveske i neverovatne grafičke novele, sjajne scenariste i crtače koje sam otkrila tek u ovim kasnim četrdesetim godinama života - a i nemam toliko novca da bih hranila tu vrstu strasti. Muž i ja imamo dogovor - pošto oboje volimo stripove, jedno drugom za rođendan ili neki lep praznik, kupujemo ono što bismo najviše voleli da imamo u našoj skromnoj kolekciji. I zato, kad je Marčelo u "Agelastu" govorio o nekim stvarima koje sam i sama videla tako, tada, i vidim ih ovako, sada - došlo mi je da ga izljubim od sreće, jer je na lep, sveden način objasnio ovo o čemu sam ja laprdala u ovom tekstu do sada. Zato sam zapisala (da, nisam bila lenja, i nije me mrzilo da pauziram na kraju svake njegove rečenice, da bih je verodostojno prenela vama) ono što je Marko rekao o tom ružnom periodu naših života, ali i o još nekim, zanimljivim stvarima. Ne znam koliko je legalno i da li je uopšte u redu upotrebiti njegove reči ovako, bez njegovog dopuštenja, ali ja se iskreno nadam da mi neće zameriti. Marčelo se voli i Marčelo se poštuje, i sve u vezi sa njim, pa tako i sa ovim što je rekao u "Agelast" podcastu (slušajte galeba, ne zabušavajte!) Dakle Marko je imao kros u Paraćinu, a na nekom ćebetu je sedela ekipica koja je čitala strip "Alan Ford". Dalje, Markovim rečima: "Snimim ja Broja 1 i postavim ono čuveno pitanje iz klinačkih dana: E, a je l' ovaj za dobro ili za zlo? A lik kaže: Kako kad... To je bitna stvar za decu iz osamdesetih, jer su nas naučili da ili si za dobro ili si za zlo. Ovo je bio prvi put da sam čuo za tu ambivalentnost "kako kad"! Kultura čitanja stripa i danas postoji. Klinci znaju o stripovima, kupuju ih i prepričavaju epizode. Naravno, to nije ni približno onome kad smo mi bili klinci kada je stripove svako čitao, ali je mnogo, mnogo pozitivnije i nadežnije nego naše crne slutnje kad bismo pričali napamet...Situacija stoji mnogo bolje... Što se izdanja tiče, stripaši su zapravo dočekali svoje zlatno doba. Nekome stvarno jeste zlatno doba - to su stripaši. A izdavaštvo cveta. Loša strana toga je samo što to više odavno ničiji novčanik ne može da isprati. Ali, ja više volim da ima, a da ja ne mogu da ga kupim odmah, pa ću da uštedim, pa ću da kupim, nego da nema, jer posle tog prvog zlatnog doba iz našeg detinjstva nastupile su sankcije i potpuni vakuum, a mnogi se nikad nisi ni nastavili na ono što ih je zanimalo pre. Za većinu ljudi, to kao - strip je ono nešto iz osamdesetih, rok je "Bijelo dugme", i ništa se nije desilo posle toga. Sankcije za neke stvari umeju da naprave (daleko bilo, ružno je da se kaže, ali...) dublju štetu nego rat, jer posle rata makar postoji taj snažni entuzijazam - moramo da izgradimo ponovo jer je sve srušeno, a sankcije su samo tako jedan rez koji ostaje rez i mnogo šta uopšte više ne možeš da privučeš, da spojiš na ono što je bilo. Tako je sa stripom, on više nije masovna stvar, stvar za masovnu publiku, ali svi ti klinci koji su to mnogo voleli - neki od njih stasali su u izdavače voljne da prirede i drugima i sebi izdanja o kojima su oduvek sanjali. I to je sad ludilo, znaš. Ponuda je sjajna, samo niko nema para to sve da isprati. Ali, zaista pamtim vremena kada je jedan strip obožavalac mogao da isprati celo strip izdavaštvo na ex-Yu, na mesečnom nivou, sa nekim vrlo prosečnim primanjima ili manjim od prosečnih, sa studentskim džeparcem, ako si štedeo. I samo odjednom je krenulo ono kao: "Ok, za ovo izdanje sad baš nemam para..." A ono već izašlo još tri! I sad je to otišlo...Ali, kažem, bolje da ima pa da možeš da biraš, nego da nema..." Marko Šelić Marčelo Slušajte Marčela, čitajte njegove romane, čitajte stripove. Mnogo volim njegove uvode u "Dylan Dogu", i ostavljala sam ih ovde na stranici, jer su uvek i više od stripa. I obavezno slušajte "Agelast". I "Alarm" Daška i Mlađe, jer i tu možete, između ostalih genijalnih stvari, slušati o stripu, filmu i muzici i to sjajnoj muzici koja je veliki deo njihovog podkasta i života.