Filmska umetnost je takva da može da vas odvede gde god želite. Sa ovim filmom, katapultiraćete se u 1929. u Chicago. Bićete uvučeni u razne malverzacije, osetićete duh prohibicije, ludih zabava i mafijaških obračuna. U jedan takav obračun, sasvim slučajno, umešana su i dva muzičara koja su se zatekla na mestu zločina, kao svedoci: Joe (Tony Curtis) i Jerry (Jack Lemmon) - dva junaka priče koja, nakon prvih nekoliko minuta kada pomislite da je to još samo jedan u nizu krimića iz kasnih pedesetih godina Hollywooda - dobija potpuno drugačiji tok.
Momci pokušavaju da spasu svoj goli život preuzimajući novi identitet, a sa njim i izgled. S obzirom da je potera za njima u toku i da ne mogu nigde da se sakriju, odlučuju da se pridruže orkestru kojim diriguje Sweet Sue, a u organizaciji puta i nastupa, pomaže joj menadžer Beinstock. Naravno, postoji jedna mala caka - Sue za svoj band traži samo žene i njihova nada da će se spasiti pada u vodu. Ipak, jedna ideja ih ponovo vraća u sedla - odlučuju da se preruše u žene i da tako otputuju što dalje mogu. Joe postaje Josephine, a Jerry Daphne.
Njihova transformacija nije samo fizička, jer druženje sa ženama zahteva izvesne aspekte koji ih zbližavaju. Jerry se brzo prilagođava i unosi u ulogu i bukvalno počinje da razmišlja kao žena, u čemu mu pomaže njegova vedra, naivna ličnost. Joe je mrzovoljno gunđalo koje ne može da potisne muškarca u sebi, pogotovo kad na scenu stupi slatka alkoholičarka Sugar (Marilyn Monroe).
Stvari se, naravno sve više komplikuju i sve je teže zadržati uloge veselih i privrženih muzičarki i drugarica. Ovo putovanje u pretrpanom kupeu voza je je nešto najsmešnije što sam gledala još kao dete. Često ga gledam i uvek jednako uživam, a njihove avanture mi mame osmeh na lice. Mogu slobodno da kažem da mi je ovaj film Billyja Wildera jedan od najdražih filmova ikad.
Što se "Hays Code"-a tiče...
Iako je ugovor Marilyn Monroe bio takav da film koji snimi mora biti u koloru, pristala je da snimi crno-beli film samo zato što je šminka njenih filmskih partnera izgledala užasno u boji. Ideja o prerušavanju muškarca u ženu bila je i tad skoro neprihvatljiva u Holivudu. Svi filmovi koji su se snimali, morali su da prođu kroz sito i rešeto cenzure, pa je tako i film "Some Like It Hot" morao proći isto.
Međutim, već tada su se mnoga pravila kršila kroz neke suptilne promene i na načine koji su maskirali ono što se filmom htelo pokazati. Ovaj prelepi, hrabri film bio je jedan od poslednjih koji su zapečatili sudbinu čuvenog "Hays Coda" koji je sahranjivao sve što je u filmu bilo naoko nepristojno i suprotstavljalo se nazorima puritanskog, američkog auditorijuma.
"Hays Code" je lista pravila o tome šta jedan film ne sme da prikaže. I ne samo to. Ovaj vodič odnosio se i na glumce i podrazumevao je da se njihovo ponašanje prati i koriguje, te su svi incidenti i skandali bili osuđivani i sankcionisani. Pravilnik, sa svim mogućim uputstvima o tome kako se lepo ponašati, sa nazivom "The Don'ts and Be Carefuls" je sastavio Will Hays 1930.god i on se uspeo održati sve do 1965. god, kada je ukinut, a na scenu je stupio sistem rejtinga na osnovu godina gledaoca koji je i danas na snazi.
Inače, radni naslov filma je bio "No Tonight Josephine", a važno je reći i da je prilagođen za izvođenje na daskama Broadwaya, kao mjuzikl pod nazivom "Sugar". Predstava je odigrana čak 505 puta.
scene sa snimanja
