Misao o večnom vraćanju je tajanstvena i Nietzsche je njome prilično zbunio većinu filozofa; pretpostaviti da će se jednom ponoviti sve ono što smo već doživeli, i još da će se to ponavljanje ponavljati u beskraj! Šta treba da nam kaže taj smušeni mit? Mit o večnom vraćanju govori, per negationem, da je život koji jednom zauvek nestane, koji se više ne vraća, sličan seni, da je bez težine, da je unapred mrtav i da njegov užas, uzvišenost ili Iepota - ako je bio strašan, lep ili uzvišen - ne znače pod milim Bogom ništa. 0 njemu ne treba voditi računa kao ni o ratu između dve afričke države u četrnaestom veku koji ništa nije promenio na licu ovog sveta, iako je u njemu, u neopisivim mukama, izgubilo živote tri stotine hiljada Crnaca.
Hoće li se nešto promeniti u tom ratu dve afričke države u četrnaestom veku ako se on bezbroj puta ponovi u večnom vraćanju? Promeniće se; pretvoriće se u blok koji straši i traje, a njegova glupost postaće nepopravljiva. Kad bi se Francuska revolucija večno ponavljala, francuska istoriografija ne bi bila tako ponosna na Robespierrea. Kako, međutim, govori o nečemu što se više neće vratiti, krvave se godine pretvaraju u puke reči, teorije, diskusije i postaju lakše od perja, ne izazivaju strah. Beskrajna je razlika između Robespierrea koji se pojavljuje samo jednom u istoriji i Robespierrea koji se večno vraća Francuzima skidati glave. Možemo, prema tome, reći da misao o večnom vraćanju predstavlja određenu perspektivu u kojoj stvari postaju drukčije nego što su dosad za nas bile - pojavljuju se lišene olakšavajuće okolnosti svoje prolaznosti. Ta olakšavajuća okolnost nam, naime, onemogućava da donesemo bilo kakav sud. Kako možemo suditi o nečemu što je prolazno? Rumena svetlost zalaska obliva sve čarolijom nostalgije, pa i giljotinu.
Primetio sam nedavno kod samog sebe upravo neverovatan osećaj - listao sam neku knjigu o Hitleru i neke fotografije su me ganule. Podsetile su me, naime, na doba moga djetinjstva. Proživeo sam ga u ratu, neki moji rođaci izginuli su u Hitlerovim koncentracionim logorima, ali šta je bila njihova smrt prema činjenici da me je Hitlerova fotografija podsetila na nestalo doba moga života, doba koje se nikad neće vratiti? To pomirenje s Hitlerom odaje duboku moralnu izopačenost povezanu sa svetom koji se zasniva prvenstveno na nepostojanju ponavljanja, jer je u tom svetu sve unapred oprošteno, pa prema tome i cinički dopušteno.
Ako se svaka sekunda našeg života bude bezbroj puta ponavljala, bićemo prikovani za večnost kao Isus na krst. Takva je pomisao užasna. U svetu večnog vraćanja svaki je gest opterećen težinom nepodnošljive odgovornosti. Zbog toga je Nietzsche misao o večnom vraćanju nazvao najtežim teretom (das schtverste Getvicht).
A ako je večno vraćanje najteži teret, naši životi mogu se na njegovoj pozadini ocrtavati u svoj svojoj predivnoj lakoći. Samo, je li težina zaista strašna, a lakoća divna? Najteži teret nas lomi, posrćemo pod njim, potiskuje nas prema zemlji, ali u Ijubavnoj poeziji svih vremena žena čezne za tim da bude pritisnuta težinom muškog tela. Najteži teret je, prema tome, ujedno i slika najintenzivnije ispunjenog života. I što je teret teži, što je naš život bliži zemlji, to je stvarniji i istinitiji. Nasuprot tome, apsolutna odsutnost tereta čini da čovek postaje lakši od vazduha, uzdiže se u visine, udaljava se od zemlje i ovozemaljskog postojanja, postaje tek napola stvaran, a njegovi pokreti su koliko slobodni toliko i nevažni. Pa za šta da se onda odlučimo? Za težinu ili lakoću?
Da li bi je trebao pozvati da se trajno preseli u Prag? Bojao se te odgovornosti. Kad bi je sad pozvao k sebi, smesta bi mu došla ponuditi celi svoj život. Ili da joj se više ne javlja? To bi značilo da će Tereza ostati servirka u restoranu u nekom zabačenom gradu i da je više nikad neće vidjeti. Je li želio da dođe k njemu ili nije? Gledao je kroz prozor u zid zgrade i tražio odgovor. Stalno mu se u sećanje vraćala slika te žene kako leži na njegovom kauču; nije ga podsećala ni na koga iz njegovog prethodnog života. Nije bila ni Ijubavnica ni supruga. Bila je dete koje je izvukao iz korpe premazane smolom i položio na obalu svoje postelje. Zaspala je. Kleknuo je pored nje. Njen grozničavi dah se ubrzao, jedva čujno je zaječala. Pritisnuo je svoj obraz uz njen i počeo joj u san govoriti umirujuće reči. Nakon nekoliko trenutaka osetio je kako joj se dah smiruje i da joj se lice podiže prema njegovom licu. Dah joj je blago mirisao na groznicu i on je udisao taj miris kao da se želi ispuniti tom intimnošću njenog tela. I u tom je trenutku zamislio da je uz njega već mnogo godina i da umire. Iznenada je jasno osetio da njenu smrt ne bi mogao preživeti. Legao bi pored nje i poželeo umreti s njom. U tom času utisnuo je lice u jastuk pored njene glave i dugo ostao tako, nepomičan. A sad je stajao pokraj prozora i prizivao te trenutke. Šta bi to moglo biti ako nije Ijubav, Ijubav koja mu se javila na takav način? Samo, je li to zaista bila Ijubav? Osećaj da želi umreti pored nje očigledno je bio neprimeren - ta video ju je tek drugi put u životu! Nije li reč jednostavno o histeričnoj reakciji čoveka koji je u dubini duše svestan kako nije sposoban za Ijubav, pa počinje zavaravati samog sebe, simuliraiući ie? A njena podsvest je uz to tako strašljiva da je za tu komediju izabrala upravo tu jadnu servirku iz provincijskog gradića koja nema gotove nikakvih izgleda da stupi u njegov život!
Gledao je preko dvorišta u prljavi zid, svestan da ne zna je li to histerija ili Ijubav. I bilo mu je žao što se u takvoj situaciji, u kojoj bi pravi muškarac odmah znao kako treba postupiti, on ne može odlučiti i time oduzima važnost najlepšem trenutku što ga je ikad doživeo (klečao je pored njene postelje i činilo mu se da njenu smrt ne bi mogao preživeti). Ljutio se na samog sebe, ali onda je pomislio kako je, u stvari, sasvim prirodno što ne zna šta želi. Čovek nikad ne može znati što treba želeti, jer živi samo jedan život i nikako ga ne može uporediti sa svojim prethodnim životima, niti ga u sledećim životima popraviti. Je li bolje biti s Terezom ili ostati sam? Nema nikakve mogućnosti da se proveri koja je odluka bolja, jer ne postoji mogućnost upoređivanja. Čovek sve proživljava prvi put i bez pripreme. Kao glumac koji igra predstavu bez ikakve probe. Pa koliko onda vredi život ako je prva proba života već život sam? Život je zato uviek sličan skici. Samo, ni skica nije prava reč, jer je skica uvijek nacrt za nešto, priprema za sliku. A skica koja je naš život je skica nizašta, crtež iza kog ne dolazi slika. "Einmal ist keinmal", izgovara Tomaš nemačku uzrečicu. Ono što se događa samo jednom kao da se nikad nije ni dogodilo. Ako čovek može živeti samo jedan život, to je kao da uopšte ne živi.
A onda ga je jednog dana, u pauzi između dve operacije, sestra pozvala na telefon. Čuo je iz slušalice Terezin glas. Nazvala ga je sa železničke stanice. Razveselio se . Na žalost, imao je za to veče već dogovorenu posetu, pa ju je pozvao da dođe sutradan. Ali, čim je spustio slušalicu, pokajao se što joj nije rekao da dođe odmah. Još je mogao otkazati posetu! Zamišljao je kako će Tereza provesti u Pragu punih trideset šest sati do njihovog susreta i došlo mu je da sedne u auto i krene je tražiti po praškim ulicama. Došla je sledećeg dana uveče s torbicom na dugačkom kaišu prebačenom preko ramena, nekako elegantnija nego prošli put. U ruci je držala debelu knjigu. Bila je to Tolstojeva "Ana Karenjina". Bila je vesela, čak pomalo previše bučna, i trudila se dati mu do znanja kako je k njemu svratila tek slučajno, zahvaljujući posebnim okolnostima - u Pragu je službeno, a može se dogoditi (njene izjave bile su prilično nejasne) da će ovde čak potražiti posao. Onda su na kauču ležali nagi i umorni, jedno pored drugog. Bila je već noć. Pitao je gde je odsela, da je odveze autom. Odgovorila mu je zbunjeno kako tek treba potražiti hotel i kako je kovčeg ostavila u garderobi stanice. Još se sinoć bojao da će doći ponuditi mu celi svoj život ako je pozove k sebi u Prag! I kad mu je sad rekla kako je ostavila kovčeg u garderobi, kroz glavu mu je proletela misao da je u tom kovčegu njen život i da ga je ostavila u garderobi do trenutka kad će mu ga ponuditi. Seo je s njom u automobil parkiran pred kućom, pa su se odvezli do stanice, podigli kovčeg (bio je glomazan i strahovito težak) i vratili se s kovčegom u njegov stan. Kako se to sad tako naglo odlučio, a gotovo je četrnaest dana oklevao, lomeći se oko toga da li da joj pošalje običnu razglednicu s pozdravima ili ne? I sam je bio time iznenađen. Delovao je suprotno svojim načelima. Pre deset godina rastao se od svoje prve žene i svečano je proslavio rastavu kao što drugi proslavljaju svadbu. Postao je svestan kako nije rođen da bi živeo pored bilo koje žene i da samo kao čovek bez bračnih obaveza može živeti punim životom. Trudio se da sistem svog života razradi tako da se više ni jedna žena ne može s kovčegom doseliti k njemu. Zbog toga je u svom stanu imao samo jedan kauč. lako je taj kauč bio dovoljno širok, Tomaš je svim svojim Ijubavnicama govorio kako ne može zaspati ako neko leži pored njega i uvek ih je posle ponoći odvozio kućama. Uostalom, ni kada je Tereza prvi put bila kod njega, bolesna od gripe, nije spavao s njom. Prvu noć proveo je u velikom naslonjaču, a zatim je odlazio u bolnicu gde je imao svoj kabinet i u njemu ležaj da se odmori tokom noćnih dežurstava. Ovaj put je, međutim, zaspao pored nje. Ujutro se probudio i ustanovio da ga Tereza, koja je još spavala, drži za ruku. Jesu li se tako držali za ruke celu noć? Spavala je duboko dišući, držala ga za ruku (čvrsto, nije se mogao osloboditi njenog stiska), a strahovito teški kovčeg stajao je pored kauča. Nije hteo izvlačiti ruku iz njenog stiska, bojao se da je ne probudi, pa se samo vrlo oprezno okrenuo na bok da je može bolje posmatrati. Ponovo je pomislio kako je Tereza dete koje je neko položio u smolom premazanu korpu i poslao niz vodu. Ta ne može ostaviti korpu s detetom da plovi po podivljaloj reci! Da faraonova kći nije izvukla iz talasa korpu s malim Mojsijem, ne bi bilo Starog zaveta, ne bi bilo naše civilizacije! Toliko starih mitova počinje tako što neko spašava odbačeno dete. Da Polib nije usvojio malog Edipa, Sofoklo ne bi napisao svoju najlepšu tragediju! Tomaš tada još nije bio svestan toga da su metafore opasna stvar. Nije preporučljivo igrati se s njima. Ljubav se može roditi i iz jedne metafore. Živeo je sa svojom prvom ženom samo dvije godine i dobio s njom sina. Sud je prilikom razvoda dodelio dete majci, a Tomaša osudio da za njega daje trećinu svoje plate. Uz to mu je odobrio da viđa sina svake druge nedelje. Svaki put, međutim, kad je trebalo da se sastane sa sinom, majka je pronalazila neki razlog da to spreči. Da im je donosio skupe poklone, sigurno bi lakše dolazio do deteta. Shvatio je da za Ijubav svoga sina mora plaćati majci, i to masno plaćati. Zamišljao je kako će jednom u budućnosti donkihotski nastojati usaditi sinu svoja načela, u svakom pogledu različita od majčinih. Bio je unapred umoran od toga. I kad mu je jedne nedelje majka, opet u poslednjem trenutku, otkazala sastanak sa sinom, iznenada je odlučio da ga više nikad u životu ne vidi. Tako mu je uspelo u kratkom roku oslobodi se supruge, sina, majke i oca. Od svega mu je ostao samo strah od žena. Čeznuo je za njima, ali ih se bojao. Bio je prisiljen učiniti određeni kompromis između straha i žudnje i nazvao ga je „erotsko prijateljstvo". Uveravao je svoje Ijubavnice da samo nesentimentalni odnos, u kome ni jedan partner ne pretenduje na život i slobodu drugoga, može doneti sreću oboma.
Kako je želeo biti siguran da erotsko prijateljstvo neće prerasti u agresivnost Ijubavi, sastajao se sa svojim stalnim Ijubavnicama samo u prilično dugim razmacima. Smatrao je tu metodu savršenom i propagirao je među prijateljima. „Treba se držati pravila broja tri," govorio je. „Možemo se s jednom ženom sastati i u kraćim razmacima, ali u tom slučaju nikad više od tri puta. A možemo se s njom sastajati i godinama, ali pod uslovom da između pojedinih sastanaka prođu najmanje tri nedelje." Taj je model pružio Tomašu mogućnost da se ne razilazi sa svojim stalnim Ijubavnicama i da istovremeno ima i veći broj povremenih. Nije uvek nailazio na razumevanje. Od svih prijateljica najbolje ga je razumela Sabina. Bila je slikarka. "Volim te zato što si prava suprotnost kiču", govorila je. ,,U carstvu kiča ti bi bio čudovište. Ne postoji scenario američkog ili ruskog filma u kome bi mogao biti nešto drugo osim zastrašujućeg primjera."
Obratio joj se za pomoć kad je trebalo pronaći u Prafni neki nosao za Terezu. Po nepisanim pravilima erotskog prijateljstva, obećala mu je da će učiniti sve što bude u njenoj moći i zaista je brzo našla mesto u fotolaboratoriji nekog ilustrovanog časopisa. Mesto nije tražilo posebnu kvalifikaciju, a ipak je uzdiglo Terezu iz statusa servirke u pripadnika ceha novinskih trudbenika. Lično je odvela Terezu u redakciju, a Tomaš je u tom trenutku rekao samom sebi kako nikad nije imao bolje prijateljice od Sabine. Nepisani ugovor o erotskom prijateljstvu predviđao je da Tomaš isključi iz svoga života svaku Ijubav. Onoga trenutka kada bi prekršio taj uslov, njegove ostale Ijubavnice našle bi se u drugorazrednom položaju, i pobunile bi se. Zato je za Terezu unajmio podstanarsku sobu, u koju je morala odneti svoj teški kovčeg. Hteo je bdeti nad njom, štititi je, uživati u njenoj prisutnosti, ali nije osećao nikakvu potrebu menjati način života. Zato nije hteo da se sazna kako Tereza spava kod njega. Zajedničko spavanje bilo je, naime, corpus delicti Ijubavi. S drugim ženama nikad nije spavao. Kad je odlazio njima, stvar je bila jednostavna, mogao je otići kad mu se svidi. Teže je bilo kad su one dolazile njemu, pa im je morao objašnjavati kako će ih posle ponoći odvesti kući jer pati od nesanice i ne može zaspati u blizini drugog Ijudskog bića. To nije bilo daleko od istine, ali glavni razlog bio je teže objašnjiv, pa se nije usudio govoriti o njemu: u trenucima posle Ijubavnog čina hvatala ga je nesavladiva želja da ostane sam. Bilo mu je neprijatno buditi se usred noći pored strane osobe, a zajedničko jutarnje ustajanje bilo mu je odvratno - nije želeo da neko sluša kako u kupatilu pere zube. Zato se toliko iznenadio kada je, probudivši se, ustanovio da ga Tereza čvrsto drži za ruku. Posmatrao ju je i nikako nije mogao shvatiti što se to dogodilo. Sećao se tek proteklih sati i činilo mu se da se iz njih širi miris neke nepoznate sreće. Od tog vremena oboje su se unapred veselili što će spavati zajedno. Gotovo bih rekao da za njih cilj Ijubavnog čina nije bilo telesno uživanje, nego san koji će uslediti posle njega. Pogotovo ona nije mogla zaspati bez Tomaša. Kad bi ostala u svojoj podstanarskoj sobi (koja se sve više pretvarala u puki izgovor), nije mogla zaspati celu noć. U njegovom zagrljaju tonula je u san i kad je bila najviše uzbuđena. On joj je šapatom pričao priče koje je izmišljao za nju, razne sitne besmislice, a reči koje je monotono ponavljao bile su ili utjšne ili šaljive. I te su se reči pretvarale u zbrkane vizije koje su je uvodile u prvi san. Potpuno je vladao njenim snom i zaspala bi one sekunde koju je odabrao. Dok su spavali, držala ga je kao one prve noći - čvrsto je stezala njegovo zapešće, njegov prst ili članak na nozi. Kad je hteo da se udalji, a da je ne probudi, morao se poslužiti varkom. Oslobodio bi prst (zapešće, članak) njenog stiska, što bi je uvek napola probudilo, jer ga je i u snu dobro čuvala. Smirila bi se kad bi joj gurnuo u ruku neki predmet (smotanu pidžamu, papuču, knjigu), koji je ona nastavila čvrsto stezati kao da je deo njegovog tela.
Jednom, kad ju je uspavao i kad je bila tek u prvom predvorju sna pa mu je još mogla odgovarati na pitanja, rekao joj je: „Tako, a sad odlazim." „Gde?" upitala je. „Daleko odavde", rekao je strogim glasom. „Idem s tobom!" rekla je i uspravila se u postelji. ,,Ne, ne možeš. Odlazim zauvek!", rekao je i izašao iz sobe u predsoblie. Ustala ie i zatvorenih očiiu krenula za njim. Na sebi je imala samo kratku košuljicu, bez ičega dole. Lice joj je bilo nepomično, bez ikakvog izraza, ali pokreti su joj bili energični. Izašao je iz predsoblja u hodnik (zajednički hodnik stambene zgrade) i zatvorio za sobom vrata. Naglo ih je otvorila i pošla za njim, u snu čvrsto uverena da on namerava otići zauvek i odlučna da ga zadrži. Sišao je niz stepenice na prvo odmorište i tu je pričekao. Prišla mu je, uhvatila ga za ruku i odvela natrag u postelju. Voditi Ijubav sa ženom i spavati sa ženom su dve ne samo različite, nego gotovo suprotne strasti, rekao je sebi Tomaš. Ljubav se ne izražava žudnjom za telesnim sjedinjenjem (ta se žudnja odnosi na bezbroj žena), nego žudnjom za zajedničkim spavanjem (ta se žudnja odnosi samo na jednu ženu).
Usred noći počela je ponovno ječati u snu. Tomaš ju je probudio, ali kad je ugledala njegovo lice, rekla je s mržnjom: "Odlazi! Odlazi!" Posle mu je rekla šta je sanjala. Bili su negde, njih dvoje i Sabina. Našli su se u velikoj sobi. Na sredini sobe je stajao krevet kao podijum u pozorištu. Tomaš joj je naredio da stane u jedan ćošak, a onda je pred njom vodio Ijubav sa Sabinom. Posmatrajući to neizdrživo je patila. Pokušala je duševnu bol potisnuti telesnom, pa je sebi počela zabijati igle pod nokte. "Tako me je strašno bolelo!" - rekla je, držeći šake stisnute kao da je zaista povređena. Zagrlio ju je i ona je polako (još dugo je drhtala) zaspala u njegovom naručju. Kada je sledećeg dana razmišljao o tom snu, setio se nečega. Otvorio je pisaći sto i izvukao svežanj pisama koje mu je pisala Sabina. Brzo je pronašao sledeće reči: „Htjela bih da vodimo Ijubav u mom ateljeu kao da je pozornica. Da naokolo stoje Ijudi, ali da nam ne smeju prići. I da ne mogu odvojiti pogled od nas..." Najgore je bilo to što je pismo imalo datum. Dobio ga je nedavno, nakon što se Tereza već bila preselila kod njega. "Prekopavala si po mojim pismima!"- napao ju je. Nije poricala. "Oteraj me!" - rekla je. Ali nije je oterao. Vidio ju je kako stoji pritisnuta uz zid Sabininog ateljea i zabija igle pod nokte...
Nepodnošljiva lakoća postojanja
Milan Kundera
Po ovom izvanrednom romanu snimljen je i istoimeni film
"The Unbearable Lightness of Being" (1988)
režija: Philip Kaufman
uloge: Daniel Day Lewis, Juliette Binoche, Lena Olin Derek de Lint, Erland Josephson, Pavel Landovský Donald Moffat, Daniel Olbrychski Stellan Skarsgård
