O ČEMU JE RAZMIŠLJAO DORIJAN GREJ U POSLEDNJIM SATIMA ŽIVOTA

SLIKA DORIJANA GREJA - Oskar Vajld

- odlomak iz dvadesetog poglavlja

Da li je zaista istina da čovek ne može da se promeni? Oseti divlju žudnju za neukaljanom čistotom dečaštva - dečaštva rumenobelog, kako se jednom izrazio lord Henri. Znao je da je uprljao sebe, da je um ispunio pokvarenošću, a maštu grozotom, da je na druge pogubno uticao i da se pri tom strašno veselio, da je osramotio život onih ljudi koji su bili najlepši i koji su najviše obećavali. Da li je sve to nepovratno? Zar za njega nema nade?

Ah! U kakvom li je monstruoznom trenutku gordosti i strasti izgovorio onu molitvu da portret ponese njegov životni teret, a da on sačuva neukaljani sjaj večite mladosti! Otuda sva njegova propast. Bilo bi bolje za njega da je svaki greh za sobom povlačio sigurnu, brzu kaznu. U kazni se nalazi pročišćenje. Ne 'Oprosti nam grehove naše', nego 'Smoždi nas zbog nedela naših' trebalo bi da glasi molitva čoveka pravednom Bogu.

Neobično izrezbareno ogledalo koje mu je davno poklonio lord Henri, sada je stajalo na stolu, a kupidoni belih udova smejali su se oko njega kao u stara vremena.

Podigao ga je, kao i one stravične noći kada je prvi put primetio promenu na fatalnoj slici, i očima mutnim od suza zagledao se u njegovu blistavu površinu. Jednom mu je neko ko ga je strašno voleo napisao jedno ludo pismo koje se završavalo ovim idolopokloničkim rečima: 'Svet se promenio zato što si ti sazdan

od slonovače i zlata. Izvijene linije tvojih usana ispisuje novu povest sveta.'

Ove mu reči ponovo dođoše u sećanje i on poče da ih ponavlja u sebi. Zatim se zgrozi nad lepotom svojom, baci ogledalo na pod i zgnječi ga u srebrnastu paramparčad. Uništila ga je sopstvena lepota, lepota i mladost za koje se molio. Da njih nije bilo život bi mu verovatno bio besprekorno čist. Njegova lepota bila je samo maska, a mladost obmana. Šta je mladost u najboljem slučaju? Zeleno, nezrelo doba, vreme plitkih raspoloženja i gadljivih misli. Zašto li je samo izvlačio njenu odoru? Mladost ga je uništila.

Bolje je ne razmišljati o prošlosti. Nju više ništa ne može da promeni. Mora da razmišlja o sebi i o svojoj budućnosti. Džejms Vejn leži u bezimenom grobu Selbijskog groblja. Alen Kembel se ubio jedne noći u svojoj laboratoriji, ali nije otkrio tajnu koju je silom prilika saznao. Uzbuđenje zbog nestanka Bejzila Holvorda brzo će proći. Već je uveliko iščilelo. Njega, međutim, ne muči najviše smrt Bejzila Holvorda. Muči ga živa smrt njegove duše. Bejzil je naslikao portret koji mu je uništio život. To ne može da mu oprosti. Portret je kriv za sve. Bejzil mu je rekao ono što je bilo nepodnošljivo, što još s mukom nosi. Ubistvo je prosto bilo ludilo jednog trenutka. A što se tiče Alena Kembela, njegovo samoubistvo vlastiti je čin. Stvar sopstvenog izbora. To se njega ne tiče.

Novi život! To je ono za čim žudi. To očekuje. U stvari, već ga je i počeo. Poštedeo je jedno nevino stvorenje. Nikada više neće dovoditi nevinost u iskušenje. Biće dobar. Dok je razmišljao o Heti Merton, počeo je da se pita da li se portret u zaključanoj sobi promenio.

Po svoj prilici, nije tako užasan kao što je bio. Možda će uspeti da izbriše sve tragove zlih strasti na njegovom licu ukoliko bude živeo životom pravednika. Otići će da pogleda...

Ušao je u tiho i po običaju zaključao vrata za sobom i onda povukao zastor sa portreta. Iz njega se prolomi krik bola i gneva. Nije primećivao nikakve promene osim što se u očima odslikava izraz lukavstva, a na ustima izvijena bora licemera. Portret je još uvek bio grozan - možda još grozniji nego pre - a skerletna mrlja na ruci izgledala je još sjajnije i više je ličila na sveže prolivenu krv. Zadrhtao je. Da li je samo zbog sujete učinio jedno dobro delo? Ili zbog žudnje za novim osećanjem, kao što je smejući se nagovestio lord Henri? Ili je reč o tome da nas strasti za igranjem uloge ponekad navode da činimo dela lepša od nas samih? Ili sve ovo zajedno? A zašto je crvena mrlja veća nego što je bila? Kao da se proširila poput neke strašne bolesti preko smežuranih prstiju. Krv se pojavila i na stopalima, kao da je portret prokrvario - krv se nalazi i na ruci koja nije držala nož.

Priznati? Da li to znači da mora da prizna? Da izda sebe i da bude osuđen na smrt? Nasmejao se. Osećao je da je ta pomisao monstruozna. Osim toga, čak i ako prizna, ko će mu verovati? Od ubijenog nema ni traga. Sve što mu je pripadalo uništeno je. Lično je spalio ono što beše ostalo pod stepeništem. Svet bi jednostavno rekao da je lud. Ako bi uporno ponavljao priču, zatvorili bi ga... Ipak, dužnost mu je da prizna, da se izloži javnoj sramoti i da se javno pokaje. Postoji Bog koji poziva ljude da ispovede grehove na zemlji i nebu. Nikakva sopstvena dela neće ga pročistiti dok ne ispovedi sopstveni greh. Svoj greh? Slegnuo je ramenima. Smrt Bejzila Holvorda ne znači mu gotovo ništa. Počeo je da razmišlja o Heti. Jer reč je o nepravednom ogledalu, ogledalu svoje duše u kojem se ogleda. Sujeta? Radoznalost? Licemerje? Zar ničeg više od toga nije bilo u njegovom odricanju? Bilo je tu još nečega. Barem on tako misli. Ali ko zna?...Ne. Nije bilo ničega više. Poštedeo ju je zahvaljujući sujeti. U licemerju je nosio masku dobrote. Zbog radoznalosti je pokušao da sebe zatre. Sada mu je to jasno.

Ali to ubistvo - da li će ga pratiti celog života? Da li će uvek biti opterećen prošlošću? Da li će zaista priznati? Nikada. Postoji samo jedan dokaz protiv njega. Sama slika - ona je dokaz. Uništiće je. Zašto ju je držao tako dugo? Nekad je uživao u tome da posmatra kako se ona menja i kako stari. Odavno ne oseća takav užitak. Zbog nje ne spava noću. Kada ode od kuće živi u strahu da će je videti možda neko drugi. Ona je melanholijom prelila njegove strasti. Samo sećanje na nju upropastilo je mnoge trenutke radosti. Da, ona je njegova savest. Uništiće je.

Osvrnuo se i ugledao nož koji je izbo Bejzila Holvorda. Čistio ga je mnogo puta i sad je bio besprekorno čist, bez ijedne mrlje. Blistao se. Kao što je ubio slikara, taj nož će ubiti i njegovo delo i sve ono što predstavlja. Ubiće prošlost, a kada ona bude mrtva, on će biti slobodan. Ubiće tu monstruoznu dušu-život i on će biti miran čim bude pošteđen tih groznih upozorenja. Zgrabio je nož i probo sliku. Čuo se krik i udar. Krik je bio toliko užasan u svojoj agoniji da su se prestravljene sluge probudile i izašle iz soba...

Posle nekog vremena pokucali su na vrata sobe. Odgovora nije bilo. Počeli su da dozivaju.Vladao je muk. Kada su ušli, na zidu su zatekli divnu sliku svoga gospodara, kakvog su ga poslednji videli u svojoj krasoti mladosti i lepote. A na podu je ležao mrtav čovek, u večernjem odelu, s nožem u srcu. Lice mu je bilo uvelo, smežurano i grozno. Prepoznali su ga tek kad su pogledali prstenje.