Orson Welles je od najranijeg detinjstva bio prinuđen da se nosi sa emotivnim gubicima zbog kojih je, duboko u sebi, razvio osećaj da ništa ne traje dugo, a ponajmanje sreća, a njegov susret sa smrću voljenih, probudio je nešto što je kasnije postalo strast u kojoj je uživao preko svake mere.
Kada je imao šest godina, njegovi roditelji su se razveli, a on je uz majku pijanistkinju, živeo uzbudljiv život, posećujući s njom umetničke krugove koji su ovom mališanu bili privlačni od prvog trenutka.
Majka Beatrice Ives bila je živahna, mudra žena, sufražetkinja koja je neko kratko vreme provela i u zatvoru zbog svog aktivizma. Uvek je bila okružena udvaračima koji su bili zaljubljeni u nju. Trudila se da na sina prenese ljubav prema muzici i poeziji. Dečak se dosađivao svirajući klavir, pa je majka angažovala ženu koja je nadgledala njegovo vežbanje. Jednog popodneva, dok je satima svirao jednu te istu partituru, Orsonu se sve smučilo pa se popeo na ivicu hotelskog balkona, ne bi li predahnuo i uhvatio malo svežeg vazduha. Gospođa koja je nadgledala njegovo vežbanje uspaničeno je dozivala njegovu majku, plašeći se da bi mališan mogao da skoči. Majka je samo doviknula da skoči, ako mu se skače. On to, naravno nije uradio, već se, kad je video da je preterao, vratio za klavir. Beatrice je dobro poznavala sina i znala je, da bi, iznenađen njenom naglom reakcijom, ili iz čistog dečijeg prkosa, možda, i skočio. Laknulo joj je kada ponovo začula zvuke klavira. Verovala je, kako on kaže, da deca nemaju stvaran osećaj bliske smrti, pa ih ona i ne plaši, ali to nije bila istina. U intervjuu koji je jednom dao za "Vogue", Welles je rekao da je, znajući da mu je majka bolešljiva, svaki put plakao kad bi izašla iz sobe i zatvorila vrata, plašeći se da je nikad više neće videti. Na njegov deveti rođendan video ju je potpuno izmučenu i oslabljenu hepatitisom. U sobi ga je, u šest ujutro, dočekala sedeći u postelji, a pored je bila torta sa upaljenim svećama. Trudila se da ga zasmeje oslovljavajući ga sa "Gorgie-Porgie" (po Wellesovom prvom imenu - George, Orson je bilo srednje ime) i recitujući mu stihove iz "Sna letnje noći", upravo one sa kojima ga je učila da čita... Zamolila ga je da zamisli želju dok bude duvao u sveće, ali, nije uspeo, jer je bio poprilično uznemiren. Umrla je sutradan, u 42. godini života. Mnogo godina kasnije, Orson je rekao da mu je od svih grešaka u životu koje je napravio, ta sa željom koju nije zamislio, bila najveća.
Nakon smrti voljene majke, o Orsonu je brigu preuzeo njegov otac. Ovo nije bilo najsrećnije doba njegovog detinjstva, jer je Richard bio neobičan čovek, ženskaroš, navikao na lutanja i na ulaganja iz kojih je ponekad izvlačio dobit, ali je često i gubio novac. Bio je i vlasnik jednog hotela koji je izgorio do temelja, a on je čak bio osumnjičen za paljenje. Bio je težak alkoholičar i Orson je bio veoma zabrinut i ogorčen zbog njegovih ispada, a najviše zbog narušenog zdravlja. Poručio mu je da iz internata više neće dolaziti da ga poseti, ne bi li ga tako naterao da se preispita i prestane da pije, ali, desilo se nešto što je ovom nesretnom mladiću zadalo još jedan težak udarac - otac je umro jer su mu otkazali bubrezi, a potom i već oslabljeno srce. Imao je 58 godina.
Po nekim navodima, Orson je doživotno osećao krivicu zato što mu se otac, tad kad je čuo da mu sin više neće dolaziti, napio do smrti. Bio je uveren da je u romanu koji je dobio Pulicerovu nagradu "The Magnificent Ambersons" Bootha Tarkingtona, na neki način, opisan upravo njegov otac. Orson je adaptirao roman i snimio istoimeni film, 1942. a ulogu Eugenea Morgana poverio Josephu Cottenu. Tako je, na neki način, odao počast preminulom ocu.
Iako se činilo da će budućnost mladića biti nesigurna, brigu o njemu je preuzeo Maurice Bernstein.
Wells je imao sreću da pohađa "Todd School" za mladiće u Woodstocku, Illinois, u kojoj je mogao da istraži onaj kreativan deo bića za koji je njegova majka znala da poseduje. Imao je podršku svog učitelja Rogera Hilla, koji je bio Orsonov prvi izbor kad je, testamentom koji mu je ostavio otac, trebalo da imenuje svog staratelja, a Hill je to, nažalost, odbio. On je, kasnije, postao i direktor ove škole. Ovaj pronicljiv čovek prepoznao je Orsonovu gorljivost i predanost onim interesovanjima koja su se ticala glume i pozorišta i podsticao ga je da postavlja manje predstave, da eksperimentiše sa scenariom i režijom. U ovom školskom pozorištu imao je i malu radio-stanicu, na kojoj je, prvi put, nastupio sa svojom adaptacijom drame o Sherlocku Holmesu.
U godinama koje su usledile, Orson je radio na radiju, kao čuveni "The Shadow", u njegovoj istoimenoj emisiji, a istovremeno i u "Mercury Theatre" koji je osnovao sa glumcem i producentom Johnom Housemanom. Odavde je krenula najpoznatija radio-emisija na svetu, koja je 30.10.1938. - kada je Orson imao svega 23 godine - izazvala strašnu paniku među ljudima.
Bila je subota, osam sati ujutro, i Orson je najavio emisiju i SF dramu H. G. Wellsa - "The War of the Worlds" (1898), međutim, većina ljudi slušala je emisiju Edgara Bergana, pa su veći deo emisije "Mercury Theatre"-a, propustili. Drama se polako zahuktavala, a Orson je podgrevao napetost prekidanjem muzike koja je, inače, išla u pauzama, da bi izvestio o čudesnoj eksploziji na Marsu, i o padu meteora na polju jedne farme u Grovers Millsu, u New Jerseyu. Ostalo je istorija. Iako je sprovedena istraga o podizanju panike među prestravljenim stanovništvom, utvrđeno je da nije prekršen ni jedan zakon. Ovo je pomoglo ovom neverovatnom umetniku da sklopi ugovor sa studiom u Hollywoodu i da već 1941. snimi najbolji američki film ikada - "Citizen Kane".
Ono što je takođe obeležilo život ovog briljantnog pisca, glumca i režisera, jeste i veoma uvrnuto (ne)prijateljstvo sa velikim piscem Ernestom Hemingwayem. Upoznali su se kada je holandski režiser Joris Ivens, u jeku Španskog građanskog rata, snimao propagandni film "The Spanish Earth", 1937. Scenario za film koji je pružao podršku demokratski izabranim republikancima, a opisivao je obične ljude zahvaćene ratom, u pokušaju da prežive, napisao je John Doe Passos i Ernest Hemingway. Archibald MacLeish je zamolio režisera da posluša Wellesa, i da bi on mogao biti idealan izbor za naratora. Kada se Orson pojavio u studiju, Hemigway je bio već pijan. Dok je čitao tekst, Ernest je ispijao viski iz flaše i pomno slušao naratora. Tokom scene u kojoj se vide napaćena lica muškaraca, glumac je trebalo da pročita patetičan tekst - komentar: "Ovo su lica muškaraca koji su blizu smrti", ali se umesto toga okrenuo slavnom piscu i rekao da bi možda bilo bolje da se tokom ove scene ne izgovara nikakav tekst, jer ona dovoljno dramatično govori sama za sebe. Ernest se trgao i pakosno uputio glumcu uvredljivu rečenicu:
"Šta vi, pederčići iz pozorišta, uopšte znate o ratu?"
Na to je Orson počeo prenaglašeno feminizirano da mlatara rukama i piskutavim, ženskastim glasom bocka Hemigwaya u ego koji samo što se nije rasprsnuo:
"Oh...Gospodine Hemigway, kako ste Vi veliki i jaki!"
To je razgoropadilo pisca toliko da je potegao stolicu na Orsona, u nameri da ga udari, a i ovaj se dohvatio jedne. Glumac je posle pričao da je to bila tako uvrnuta scena - ispred platna na kom su bila lica napaćenih Španaca, dva razjarena čoveka povređenog ega su mlatarala stolicama, promašujući jedan drugog do iznemoglosti. Posle su nazdravljali jedan drugom, opijajući se do besvesti, počinjući prijateljstvo koje će ostati kao jedno od najčudnijih ikada.
Režiser Ivens odlučio je da je ipak bolje da Ernest bude narator u filmu, a verzija u kojoj je narator Orson, puštena je predsedniku Rooseveltu i njegovoj supruzi Eleanor na privatnoj projekciji u Beloj kući, 08.07.1937. Na projekciji je kao gost bio i Hemingway. Za francusko govorno područje, narator je bio Jean Renoir.
Hemingway je preneo na Orsona ljubav prema koridi i pre nego što su se sreli - knjigom koju je napisao 1926. - "The Sun Also Rises", i to je obeležilo veliki deo umetnikovog života. Odlazio je da gleda borbe bikova toliko puta, da više nije mogao ni da ih nabroji, a i sam se oprobao kao toreador-amater u Seville, 1933. Naravno, bio je loš kao toreador, ali je bio srčan i opsednut adrenalinom u koji je tonuo pred razjarenom životinjom.
Orson je dugo borbu bikova smatrao neodoljivom, i isticao je njenu mitsku postavku. Znao je da je, osim F. G. Lorce, većina španskih intelektualaca i umetnika osuđivala ovo varvarsko ponašanje, ali nije mogao da se odupre privlačnosti borbe između malog čoveka i ogromnog bika.
Možda ga je fascinirala bliskost smrti kojoj toreador gleda u lice, a smrt je ovom mladom čoveku bila nešto sa čim se suočio na najtužniji moguć način - gubitkom oba roditelja. Posle godina zaslepljenosti ovom okrutnom zabavom za široke mase, počeo je da se preispituje. Više nije mogao da uživa u eksploataciji ove španske tradicije. Smatrao je da je video smrt mnogih, nedužnih životinja i sećao se svog oca koji je, iako je bio sjajan lovac, odjednom prestao da lovi. Rekao je: "Ubio sam dovoljno životinja i sramim se sebe!". Tako je Orson ugušio strast prema koridi, iako se do kraja života i dalje družio sa ljudima iz tog miljea. Jedan od tih ljudi bio je toreador Antonio Ordóñez Araujo, sa kojim je najbolji prijatelj bio i Ernest Hemingway.
Prijateljstvo ove "trojke" bilo je poznato najviše zbog svađa i mirenja pisca i glumca. Obojica su voleli da potcenjuju jedan drugog, s tim što je Orson često preterivao ističući Hemingwayevu homofobiju, uzrokovanu, kako je on mislio - prikrivenom homoseksualnošću (što nikad nije bilo potvrđeno).
Piscu nije smetalo da ga prijatelj izaziva u privatnim druženjima, ali kada su bila u pitanju neka javna dešavanja, bio je veoma ljut, čak toliko da je prestajao da razgovara sa Wellesom i po nekoliko godina.
Hemingway je bolovao od alkoholizma i teške depresije od koje se lečio čak i elektro-konvulzivnom terapijom. "Incident" u kom je nastradao, 02 07. 1961. dok je čistio pušku kasnije je proglašen samoubistvom.
Orson je umro 10.10.1985. usled srčanog udara, a njegov pepeo je sahranjen u Rondi, u Španiji, na imanju njegovog i Ernestovog prijatelja Antonija Ordóñeza.
Iako je prijateljstvo ova dva čoveka imalo mnogo uspona i padova, ono je trajalo, bez obzira na prgavu narav koja ih je dovodila u sukobe.
Orson je bio i ostao posebna figura u svetu sedme umetnosti, čovek čiji je filmski potpis nemoguće pomešati sa drugima.
Njegovo filmsko nasleđe je od neprocenjive vrednosti, a uključuje i neke od takozvanih "filmova svih vremena": "Touch of Evil", "The Stranger", "The Lady from Shanghai", "F for Fake"...
Uz njega je radio postao misteriozan, uzbudljiv, dramatičan i nepredvidiv. Zbog oštrog oka i sposobnosti da drugačije sagleda perspektivu, i dan danas kadrovi iz njegovih filmova izgledaju kao dela vrhunskih fotografa. Ne verujete? Sumnjam u to...
autor Tatjana Smiljanić
Comments