Penelope Cruz i Pedro Almodovar započeli su svoje zajedničko filmsko putovanje pre gotovo četvrt veka, daleke 1997. kada ju je poznati režiser angažovao za ulogu Isabel Caballero, u filmu "Carne trémula" ("Live Flesh").
Već 1999. ponovili su saradnju u"All About My Mother", filmu koji je Pedru doneo veliki broj nagrada, od kojih su, svakako najznačajnije one od Akademije, i "BAFTA", "Golden Globe Award" za najbolji film na stranom jeziku, a dobio je i "Golden Globe Award", "Goya Award" i još mnoge druge.
Iako je već i pre ovog ostvarenja potvrdio da je jedan od najboljih, ako ne i najbolji savremeni evropski režiser, filmovima koji su napravili pravi preokret na poprilično predvidivoj filmskoj sceni, njegova popularnost je značajno porasla. Biseri - "Mujeres al borde de un ataque de nervios" ("Women on the Verge of a Nervous Breakdown"), "¡Átame!" "Kika",( "Tie Me Up! Tie Me Down!"), "Tacones lejanos" ("High Heels"), "Hable con ella" ("Talk to her") jasno su pokazali da je Almodovar režiser specifičnog senzibiliteta koji je stekao uvid u tananu žensku prirodu, osvetlio je na jedan topao, zabavan, duhovit i iznad svega dobronameran i nežan način. Teme kojima se bavio, prikazale su žene koje su hrabre, inicijativne, manično-depresivne, mušičave, neobuzdane, raskalašne u svoj svojoj dragosti, maštovitosti, nepredvidivosti, sa ogromnom količinom ljubavi koju su nosile u sebi i davale je nesebično i kad je trebalo i kad nije.
Sa druge strane, Pedro je uspeo i da iste te žene prikaže i kao zlopamtila, one koje ne mogu lako da oproste, pomalo lakomislene, naivne, zanovetne, čak i priglupe. To "priglupe" pišem sa ogromnom rezervom jer u pitanju nije toliko bila inteligencija tih žena, koliko nezainteresovanost da se bolje informišu o stvarima koje ih brinu ili da bolje savladaju prepreke koje su im se našle na putu, a velikim delom za taj manjak inicijative kod njih možemo pripisati obrazovanju koje im je uskraćeno ili su, zbog snova koji su ih opsedali, odustale od istog. U svemu tome Pedro je pronalazio načine da im dodeli osobine koje su ih činile beskrajno šarmantnima i takvima da ste ih zapamtili do kraja života. Pokazao je izuzetno poštovanje prema godinama koje se jasno vide na njegovim glumicama, kamerom je milovao bore na njihovom licu, vratu, rukama. Njegove žene su i premlade i sredovečne, stare, bile su lepe, ali i manje lepe, i ako je neko uspeo da slavi nesavršenost ljudskog tela i da mu mesto koje zaslužuje na velikom ekranu, onda je to bio upravo Almodovar.
Iako su njegove filmove obeležile divne glumice poput Carmen Maura (sa njom je imao i konflikt koji je rezultirao sa 18 godina obostranog ćutanja, koje je prekinuto kada ju je maestralno vratio na mesto koje joj pripada u njegovom divnom filmu "Volver"), Cecilie Roth, Marise Paredes, Victorie Abril, Verónice Forqué, Rossy de Palma, Candele Peña, Antonie San Juan, Emme Suárez, Adriane Ugarte, ona koja je bila njegovo najdraže lice i njegova miljenica, svakako je Penelope Cruz.
A ona je Pedra zavolela mnogo pre no što su se sreli, kada je opsesivno gledala njegove filmove na starom videorekorderu. Izjavila da je imala 14 godina kada je u bioskopu pogledala njegov film "¡Átame!" i da je tog popodneva smer njenog života bio zauvek promenjen. Odlučila je da će postati glumica, a sve što je do tada znala o sebi i svetu koji je okružuje, drastično se promenilo. Tako je Pedro postao važan deo nje same, onda kada nije ni znao da ona postoji. Imala je priliku da se upozna sa njim kada je posetila set filma "Tacones lejanos", ali nije skupila hrabrost da mu priđe. Imala je 17 godina. Ni u najluđim snovima nije mogla da zamisli da će mu ikad prići bliže nego tog dana. Kada je jednog popodneva bila u kupatilu, neko joj je doviknuo da je Almodovar zove i da se javi na telefon. Mislila je da je u pitanju neslana šala, jer su svi znali koliko bi joj takav poziv značio. Ali, bio je to pravi poziv. Nažalost, Pedro je u to vreme smatrao da je Penelope premlada za njegove likove, pa joj je obećao da će napisati ulogu "koja će joj odgovarati poput rukavice". Do te uloge prošlo je pet godina.
Pedro i Penelope nanjušili su jedno drugo i stvorili savez koji je oboma doneo izuzetno lepe profesionalne, ali i privatne - prijateljske momente.
Možda je to najviše zbog toga što su oboje imali prošlost koja ih je, korenima, vezivala za male sredine. Penelope i Pedro odrastali su u skromnim životnim uslovima. Glumica je detinjstvo provodila u frizerskom salonu u kom je radila njena majka. To isključivo žensko okruženje pomoglo joj je da kasnije, upravo u Almodovarovim filmovima, iznese uloge žena kakve je upoznavala, a koje su bile osa oko koje se vrtela svaka njegova priča, najprirodnije što je mogla, kao da ne glumi lik već samu sebe.
Miris predgrađa Madrida koji je Penelope ponela sa sobom, režiser je jako dobro poznavao. Ljudi koji dolaze iz porodica koje su jedva izvlačile kraj sa krajem, ostavljaju na ljudima nekakav setni otisak, glad za dokazivanjem u očima i potrebu da budeš bolji od najboljih, pa to dokazivanje sebi i svetu ostane zauvek u mentalnom sklopu takvih ljudi.
Bila mu je neobična zbog "tinejdžerskog glasa" koji ju je, po njegovim rečima, činio jedinstvenom. Urođeno ponosno držanje, drskost u stavu, neki detinjasti prkos i karakter koji je imala Penelope, odgovarao je Pedrovim razigranim likovima.
Priznanja su dobijali za zajedničke filmove po kojima su oboje postali nadaleko poznati - po "Volver", "Los abrazos rotos" ("Broken Embraces" zbog kog je često završavala u suzama tokom snimanja, jer je bio izuzetno emotivan za nju) i "Dolor y gloria" ukom glumi i sjajni Antonio Banderas ("Pain and Glory").
U ovom poslednjem, Penelope je imala čast da, sudeći po režiserovim izjavama za novine o tome da je film velikim delom autobiografski, glumi njegovu majku Francisku ( u filmu se zove Jacinta). Zbog odličnog scenarija, donekle smo dobili uvid u rano detinjstvo ovog autentičnog umetnika, pa smo mogli da gledamo kako se pred našim očima odvijaju prelomne godine njegovog života. Uz majku koja je bila vrlo energična, inspirativna, kreativna žena, koja je čitanjem pomagala nepismenim komšijama sa pismima i dokumentima, uz oca vinogradara, dve starije sestre i mlađeg brata,
Pedro je rano počeo da pokazuje želju za dodatnim obrazovanjem. Umesto da se školuje za sveštenika, po majčinoj želji, Pedro je upisao "National School of Cinema" u Madridu, ali je, nakon što ju je Franco zatvorio, bio prinuđen da potraži poslove koji će mu obezbediti egzistenciju. Radio je svašta, prodavao polovnu robu na buvljaku, a onda se zaposlio u telefonskoj kompaniji koja je imala fiksno radno vreme. To mu je omogućavalo da se nakon 15 h, kad mu se završi smena, svakog dana, posveti filmu - glumi i režiji. Eksperimentisanje u pozorištu koje mu je donelo i prve uloge, zainteresovale su ga za alternativnu scenu koja je uticala na nekonvencionalni pristup režiji njegovih filmova.
U njima se osećao bunt, sirova snaga ideja, revolucionarni duh koji je gledaoce kupovao film po film. Čudesan, izvanredan, direktan i razdragan, Pedro je u Penelope probudio nadu da stvarnost može da se menja, da život može da se menja i da će te promene jednom svakako morati doći. Francova Španija bila je mesto, kao uostalom i svako drugo u kom vladaju tirani - nesigurna za svaku misao koja ne ide niz dlaku vladaocu, nesigurna za novinare koji pišu o teškoj situaciji u zemlji koja posrće pod diktaturom, nesigurna za pesnike, pisce, režisere, glumce, za sve koji se bave bilo kojom vrstom umetnosti kroz koju su u mogućnosti da provuku pobunjeničke ideje o boljem životu, o slobodi. U takvoj atmosferi normalni ljudi su gradili odnose i veze koje su trajale celog života.
Kad se Penelope preselila u Ameriku, Almodovar je bio rezervisan po pitanju nastavka njene karijere, jer je Hollywood poznat po tome da ljude sa unikatnim glumačkim portfoliom angažuje uglavnom u predvidivim ulogama koje donose novac producentima. Baš poput njenog kolege Antonia Banderasa, i Penelope je brzo dostigla neverovatnu popularnost, kraseći naslovnice modnih magazina, i puneći njihove stupce emotivnim životom koji je bacao senku na filmove u kojima jednostavno nije briljirala kao na "domaćem, španskom terenu". Almodovar je bio tužan što je postala poznatija po toaletama koje je nosila i po tome u čijem se zagrljaju našla.
Srećom, Penelope nije nikad potisnula svoju mediteransku strast koja je zračila sa velikog ekrana i povremeni izleti u sigurnu luku filmova najdražeg režisera i prijatelja, održavali su njenu harizmu na nivou.
Pedro je rekao da je njihovo prijateljstvo, koje je mnogima svojevremeno delovalo kao ljubavni odnos, toliko duboko da često mora da joj prećuti koliko mu je loše i teško, jer zna da bi ostavila sve i pojavila mu se na pragu, makar bila i na drugom kraju sveta. Takođe je izjavio i da je ona jedina žena zbog koje je osećao seksualno uzbuđenje, ali nikad nije prešao prag koji bi stvari učionio čudnima.
Penelope očekujemo i u filmu za koji je Almodovar napisao scenario i koji će i režirati - "Madres paralelas" ("Parallel Mothers"), najkasnije naredne godine. Jedva čekam!
Comments