“A devetog dana se Bog poče dosađivati, pa odluči da napravi samo za svoju zabavu - strip”
Tatjana Smiljanić, "bogoHulizam"
Prva stvar - nema Boga. Bar ne onog “biblijskog”.
Druga stvar - i da ga ima, strip mu sigurno ne bi bio ni na kraj pameti kada bi hteo da se zabavi s nečim. Tako da je to palo nama smrtnicima na pleća, da za sebe smišljamo kako da najbolje provedemo slobodno vreme i eto - smislili smo umetnost. Slikarstvo, vajarstvo, odavno su zaseli na tron umetničkog sveta, ali strip, drugovi i drugarice - strip je ona vrsta umetnosti koja ne obitava, beživotna, u prostoru omeđenom zidovima već je živa sila u rukama konzumenta, kreće se svukuda sa njim onako sveže odštampana, ili izlizana od preteranog čitanja i razmenjivanja vlasnika. Strip je divlja horda za koju nikad ne znate šta vam nosi kad krene na vas. Pred tom hordom, pred tom neumoljivom živom silom, pred tom zveri gladne pažnje, gladne divljenja i obožavanja, našla sam se kada je stigla jednog prepodneva u moj grad, tačno na moju adresu. Bila je neočekivano mirna i pitoma, kad se predstavila kao “Prokleta hulja”, ali njeno divljaštvo, njenu surovu stranu, njenu nasilnu agresiju upoznala sam čim sam se posle, nekoliko prvih strana, sa kojih je zračila dobra, opuštena atmosfera, srela sa negativcima koje je čuvala kao kečeve u svojim masnim, zelenim, kišnim rukavima. Bilo je kasno. Zaboravila sam na sve, popuštajući pred njenom ekstremno-magnetnom privlačnošću, predajući joj svaki sekund pažnje i života koji sam sebe gricka sve brže, dopuštajući njenim junacima da me rastrgnu svako na svoju stranu u različite vremenske periode, na različita mesta na kojima se, istovremeno, dešavalo toliko važnih stvari, da je bilo nemoguće obratiti jednaku pažnju na sve detalje koji su, u teškom, bogatom koloritu Majke Prirode iskrsavali preda mnom. Zaboravila sam, kao što sam već napisala - sve. Priča koju sam počela da čitam - blago scenariste Režisa Loazela i crtača Olivijea Pona, uvukla me je u sebe potpuno. Više čak nisam bila ni u Somboru. Bila sam u Brazilu. Slušala sam stanovnike jednog mestašca koje je bilo meka krijumčarenja, mestašca u kom je njegovo autohtono stanovništvo živelo u skladu sa svojim oskudnim mogućnostima, na ivici egzistencije, često i nehotice uvezano sa raznim smutljivcima koji su dolazili sa strane, da eksploatišu njihovo bogatstvo mereno stablima bujne prašume, dragocenim mineralima i rudama. Lokalnom stanovništvu, s vremena na vreme, društvo su pravili i oni koji su došli da zaborave na svoje prethodne živote, greške koje nisu mogli da isprave ili ljude zbog kojih su postali drugačiji, ali su dolazili i da pronađu novu svrhu u životu, poput devojaka čija imena počinju sa K ili, poput glavnog junaka Maksa - koji je došao da otkrije svoje pravo poreklo i da istraži ko je od dva muškarca, na dve različite fotografije (na kojima je i njegova majka) - njegov otac.
Zaplet je prilično jednostavan - Maks je krenuo u zanimljivu avanturu, traži svog oca, nadajući se da je živ. Sreće Kristel, Klaru i Korinu, prijateljice koje prate svoje lične priče, nadajući se da će im iskustvo volontiranja u improvizovanim ambulantama, nadomak radničkih kampova, promeniti percepciju i ponuditi neke nove životne opcije.
Album otvara dirljiv prizor utopljen u zagasite nijanse zelene boje. Šuma je uvijen u mrkli mrak, dok po njoj pljušti blagorodna, teška kiša, zbog koje se drevna šuma uvećava i širi , prkoseći agresivnoj civilizaciji koja je sve više okupira. Mladić i devojka su nežni deo ovog prizora, u improvizovanom, granjem i biljkama sagrađanom skloništu, zabrinuti, usamljeni, na tom vlažnom i mračnom mestu. I dok devojka sa zebnjom posmatra gotovo beživotnog mladića čija glava počiva u njenom krilu, pri odsjaju vatre, pitate se koja ih je muka ili nevolja poterala u taj deo sveta i da li su u nekakvoj životnoj opasnosti.
Strane koje slede razmeću se veselim, “lakim” crtežom, prikazujući Maksa i devojke u bezbrižnosti njihove mladosti, optimistične, neopterećene i slobodne. Dok se upoznaju sa vlasnicom bara Margaridom i njenim mušterijama, saznajemo dosta interesantnih detalja o svakome od njih. Scenarista pažljivo, biranim rečenicama, umetnutim u nekim neobaveznim razgovorima, nagoveštava prisustvo opasnosti i postojanje problematičnih okolnosti u kojima je moguće nastradati ukoliko popusti pažnja i oprez. Nedostatak opreza Maksa i devojke ubacuje u krvožednu mašinu onog trena kada se, svako od njih, na svoj način, uplete u mračne poslove ljudi iz radničkog kampa predvođenog palicom okrutnog šefa. Zbog incidenta sa odbeglom devojkom koja je žrtva seks trafikinga i za kojom jure “kamp - krvnici”, život mladih ljudi menja se iz korena i pretvara se u pravu, beskrajnu noćnu moru. Bekstvo, ubistvo u samoodbrani, proganjanje, tuče, otmice devojaka, skrivanje, izdaje i još mnogo situacija u kojima Loazel i Pon pokazuju od kakvog su materijala napravljeni njihovi junaci, grade ovu “brzu” priču, vešto podeljenu na dva narativa koja se dešavaju uporedo, pitko i vešto se smenjujući na preko 170 strana.
Tako pratimo bekstvo Maksa i intrigantne devojke, meleskinje Baje, u džunglu, pred poterom koju organizuje predradnik Zaharije, odgovoran za sve gadosti u kampu. S druge strane, Kristel i Klara svedoče nasilju u kampu u kom je povređena devojka. Jedna od njih ubija nasilnika u samoodbrani, što je dovoljno da se nađu na listi za odstrel vođa organizovanog kriminala, koji odnosi žrtve na ovom mestu daleko od očiju sveta.
Strip je urađen u fantastičnoj ravnoteži - dok se na dve strane odvija teška akcija, sa mnogo razbijenih noseva, pucnjave i prolivanja krvi, na naredne dve strane imamo gotovo nirvanu, odnosno “tišinu”, mir i “sporo”, gotovo bajkovito odvijanje radnje u džungli i njenoj močvari, sa svim njenim ljigavim, gmižućim i oštrozubim čarima. Iako su i Maks i Baja u životnoj opasnosti, njihovo bekstvo kroz šumu obeleženo je i romantičnim razvijanjem njihovog odnosa, humorom, mistikom, magijom i natprirodnim fenomenima.
Loazel je napisao zaista neverovatnu priču, u nju je upleo mračnu prošlost sa zaverom, pljačkom i otmicom u kojoj je život izgubila nedužna devojka. Taj događaj je osnova na kojoj je sagrađena i Maksova zamućena, porodična istorija. Što Maks više otkriva imena koja postaju stvarni ljudi, to njegova lična priča postaje nasilnija i krvavija. Ako je njegov otac “prokleta hulja”, kako svi koji su ga upoznali tvrde, šta je onda Maks?
U stripu Loazel pita “da li je huljizam nasledan?” Zaista - da li smo kopije naših roditelja? Da li smo nužno propalice i bednici ako su to bili ili jesu naši roditelji? Verujem da nismo, a ni Maksova dela ne pokazuju drugačije. On je topla, pažljiva osoba koja samo želi da potvrdi vlastiti identitet. Za neke stvari je bolje da ih nikada ne saznamo. Deca koju je napustio jedan, ili oba roditelja odrastaju pitajući se kakvi su to ljudi bili, šta su sve mogli da im pruže, da su bili uz njih. Nažalost, u većini slučajeva ispostavi se da su to nikakvi ljudi i da je deci zapravo bilo bolje bez njih. Saznanje o tome ko su nam zaista roditelji, može da nas odvede na veoma mračno mesto i nahrani nas sumnjama i strahovima od kojih više nikada nismo u stanju da pobegnemo. Zato je, često, verujte mi na reč, govorim vam iz ličnog iskustva - bolje da nemate roditelje, nego da ih imate. Teret njihovih bednih ličnosti zaista je teško nositi na vlastitim leđima.
Loazel se dotakao vrlo intrigantnih tema od kojih je seksualna eksploatacija mladih, seoskih devojaka najistaknutija. Nisam upoznata sa dešavanjima u Brazilu, ali verujem da Loazel nije tek tako, neutemeljeno, izgradio svoju priču i na ovom motivu. On progovara o devojkama koje došljaci, nadničari u firmama koje eksploatišu brazilske šume, organizovano i nasilno otimaju od njihovih porodica, prisiljavaju oružjem i batinama da se u tim kampovima prostituišu. Ukoliko se devojke pobune ili pokušaju da pobegnu, bivaju ubijene i bačene u močvaru da ih pojedu krokodili, zamećući tako sve tragove njihovog postojanja. Isto se dešava i devojkama koje budu “potrošene”. Taj horor koji vlada manjim mestima je nešto o čemu se raspredaju priče, ali ne postoji zakon, niti sprovodioci istog da se obračunaju sa takvom vrstom kriminala. Mahom nepismeno stanovništvo okreće se svojim malim delatnostima, svom zatvorenom načinu života, čvrsto uvezanom sa kulturom, običajima i mitovima na kojima su podignute čitave generacije.
Pon me je ganuo svojim nežnim, “zaobljenim”, “mekim” crtežom kojim je sa neverovatnom preciznošću dočarao siromaštvo zajednice u kojoj su se obreli protagonisti ove priče, dajući licima domorodačkog stanovništva onu nedužnost i blagost kakvu viđamo u dokumentarcima koji se bave njihovim životom. Nekoliko prizora koje je nacrtao su vredni divljenja, a ovde naglašavam njegovu sposobnost da “oživi” pokret na papiru.
Posebno je impresivan svaki kadar sa Bajom i Maksom u prašumi i močvari. Kolorista Fransoa Lapjer je izvanredno dočarao senke lišća na Bajinom telu, licu, odeći koju stvara sunčeva svetlost dok se probija kroz ređe granje drveća, na malenim proplancima.
Ponove scene seksa su nenametljive, realistične koliko to mogu biti. Naši junaci ne boluju od tabua i stereotipa, ali se razboljevaju od tripera. Da, dobro ste pročitali - od tripera. To ih, opet, ne sprečava da slobodno iskazuju ljubav i naklonost i da uživaju u neobaveznom seksu. Ponove žene su tako obične, upečatljivih crta lica, zaobljene i pomalo nesavršene, totalna suprotnost izveštačenom modelu žene na kakvom se sve češće insistira, kao na tipu koji je poželjan.
Strip “Prokleta hulja” bogat je prizorima iz svakodnevnog života siromašne zajednice, rudara i drvoseča iz njihovog komšiluka, pa ćete videti kranove, posečena stabla, teške mašine, jeftine krčme, oskudno opremljene “ambulante”, ljude koji su jednom, davno, odnekud došli da bi se utopili u anonimnosti. Pominju se svi bauci savremenog života u Brazilu, te pošasti koje su stigle kada je odlukom vlasti u Brazilu, 1964. godine, započet projekat izgradnje trans-amazonskog puta, trećeg po veličini u Brazilu. Tokom narednog perioda bespoštedne eksploatacije netaknutih prirodnih bogatstava, nastradala su i domorodačka plemena. Belačko stanovništvo, radnici ili oni u potrazi za zaradom, naseljavali su se uz put. Gripom i morbilama, te seksualno prenosivim bolestima zarazili su cela plemena na koja su nailazili. Devojke su silovane i odvođene u kampove, dok su njihove porodice poklane i spaljene. Mnoga su plemena potpuno istrebljena, a neka su proterana i raseljena.
Danas, u kišnim šumama Brazila, živi blizu 400 različitih plemena od kojih većina uopšte ne komunicira sa spoljašnjim svetom, vrlo su autistična i okrenuta isključivo ka sebi. Mnoga plemena su svedena na mali broj članova i nalaze se pred izumiranjem, poput plemena iz regijeTanaru, za koje ne znamo kako se zvalo i čiji je jedini član bio “Man of the Hole”. Pretpostavlja se da su njegovo pleme masakrirali stočari. On je preživljavao loveći životinje, praveći ogromne rupe u koje su one upadale (otud i njegovo “ime”). U svojoj bašti gajio je manioku i drugo povrće. Niko ne zna kojim jezikom je govorio. Poznato je i pleme “Ljudi leptira” koje se neprestano kreće kroz prašumu. Kada je otkriveno, imalo je svega dvadeset članova. Nakon što je opet nestalo, pa potom ponovo viđeno, imalo je tri člana. Za ostale se ne zna da li su se razišli ili umrli prirodnom ili tragičnom smrću. Ovim plemenima je, između ostalog, zajednička i vera u natprirodno, u magiju i moći za koje misle da imaju nad prirodom i stvarima. To je Loazel predstavio kroz lik Bajine majke koja je medijum, a i same Baje koja može da vidi duhove i komunicira s njima.
U stripu ćete se upoznati i sa raznim tehnikama preživljavanja kojima barata prekrasna Baja, a kuda će put odvesti nju i Maksa, te 3K, videćemo u nastavku priče koju će, kao i ovaj album od prva dva nastavka - “Izabel” i “O Maneta” objaviti izdavačka kuća “Čarobna knjiga”.
Strip je deo edicije “Stari kontinent”, a majstorski ga je, sa francuskog, preveo Ilija Čanak.
Ovo predivno izdanje možete kupiti na zvaničnom sajtu “Čarobne knjige”, kao i u njenim striparnicama u Beogradu i Nišu.
Ja sam došla sebi, ne brinite, i spremna sam za novu avanturu koja me vodi u neka izgubljena doba. Nadam se da ću preživeti.