Verovatno samo retkima od vas znače nešto imena Tony Mahagony i Edvard Vulgarius, najviše zbog toga što su to pseudonimi dvojice najautentičnijih autora sa prostora bivše Juge, tačnije - iz Tuzle. Svirali su u bendovima 'Parricide' i 'Remembrance', a zajedničku saradnju u bendu koji su nazvali 'Machina' započeli su u Leipzigu. Njihov eksperimentalni zvuk i fantastični tekstovi, dokaz su da muzika naših autora, koji stvaraju na maternjem jeziku, može biti neverovatno zapaljiva i uzbudljiva.
A kao što to uvek biva sa muzikom koja nije mejnstrim, Machinu ili volite ili ne.
Njihova, iako ne velika, muzička i umetnička zaostavština je vrlo kompleksna i zlata vredna.
Ipak, o njima ću pisati drugom prilikom, a danas želim da vas upoznam sa epskom pesmom iz dva dela 'Žurka kod pokojne Marine', koja može da parira izuzetnoj i uznemirujućoj pesmi Nicka Cavea and The Bad Seeds - 'O'Malley's Bar'.
Volela bih da je poslušate, a evo i stihova:
Epos o Marini
part I
Sjećate l’ se žurke kod pokojne Marine?
I one strašne furke na amfitamine.
Možda bi se veče završilo fino
Da neko nije acid ubacio u vino.
Al' evo već kad pričam da počnem ispočetka.
Nazvala me je Marina uoči crnog petka.
Pričala je da planira neku žurku u svom stanu
i spominjala gajbe piva, sex i marihuanu.
Odazvah se pozivu kao čestit borac, al' rekoh joj
-Marina, sa mnom dolazi i Moljac!.
'Povedi koga hoćeš'- reče ona, 'nema frke, ako povedeš i koji artan ili malo vutre.'
Došla je i subota, a došla je i vutra, i bilo je dovoljno da piči se do jutra.
Ušli smo u zgradu i zvonili na vrata, otvori nam Vera, reče:
'Zdravo, ja sam Kata'.
Tu već bilo nam je jasno da se droga jela.
Vera umazana sintelanom, a iza nje Mirela.
Oči joj crvene u esidu se guši,
i kroz bale vrišti:
'Joj, pucketaju mi uši!'
Neko anonimno biće poče da nam smeta.
Veli: 'Vidim, dečki, da ste face, evo svakom po tableta!'
Kad sam ga upito odakle mu to sredstvo, veli:
'Porijeklo nije važno, rođak, važnije je dejstvo!'
I nastavi on: 'Tako- kaže,
al' pijte ih sa Štokom.'
I dok je on to govorio, zakoluta okom:
'Dva dana biće dobro i njemu i tebi, eno, Rizo popi jednu juče i još nije doš'o sebi!'
-Slušaj anonimac, bolje je da ideš, riziko da budeš bijen drastično se diže!
Anonimac posta crven, ramenima slegnu
Okrenu se, ode, ne reče ni jednu.
Kulirali smo po sobi jer smo znali da smo face.
Raja maše, raja pozdravlja, smiješkaju se mace.
Jedan pruža čašu - dakiri s meskalinom, drugi nudi speedom, treći kokainom.
Na kauču Mara pukla od ketamina, gola leži, masira se, a pored nje Sabina, jezikom palaca k'o otrovnica zmija.
Stenje: 'Hodi 'vamo, dječko, vlažna sam k'o Drina.'
Ima jedna poslovica koje tu se sjetih, kaže 'Četri puta smrkni, ne treba ti peti!'
I tako se i desi, kako mudri predak reče:
'Sabina, ja sam spreman, reci kuda i ja krećem!'
U spavaćoj sobi drugi čin se odvijao, zvucmčao k'o pornić, a na zločin podjsećao.
I da nije bilo obostrano i na dobrovoljnoj bazi, rek'o bi neko silovanje, u najtežoj fazi.
Sabina vrišti: 'Upomoć!, pa vrišti: 'Samo jebi!'
U sobi izložba perverzija i pornografskih vježbi.
Dok je ona jahala k'o kauboj u bjegu, reče:
'Mogul' dovest' i Larisu i ona voli žegu.'
-Ma dovedi i Larisu', rekoh 'dovedi i Katu, Maru, Anu, ako hoćeš, Dijanu i fatu.
Jeb je, mala put ka bratstvu, prečicom jedinstva,
što spaja narode i narodnosti, grad i selo, domaćinstva.
I dovede Sabina svaku što je htijela, i djevojčadi voljne napuni se soba cijela.
Stenje se i vrišti, trlja se i liže
Jedna viče: 'Stisni jače!' Druga stenje: 'Niže, niže!'
I ovaj sabor trajao je skoro četri sata, dok nisam mog'o micat više ni ruke ni vrata.
I Sabina mi je onda nešto stavila pod jezik,
tako smo se i rastali kako smo se sreli.
Od Sabinine medicine u trenu bola nesta, al' nestade mi i pameti i zaboravih gdje sam.
Al' još teže mi je bilo, kad zaboravih ko sam,
'VRATITE MI IDENTITET!!!',
u sobi vrištao sam.
I u mome deliriju, priš'o mi je Peđa.
U ruci mu je bila neka kutijica smeđa.
Iz nje izvadi kapsulu, ja ne vidi nikad veće.
'Samo jedna, rođak, i naćeš sebe'- samo to mi reče.
Kad u nevolji je čovjek, i govno bi prob'o.
Al' je ne mogoh progutat pa je dobro zalih lozom.
I kočnice otkazaše na moždanom vehiklu,
ludilo mi volan ote i gas do daske stisnu.
Povratio sam jednom, pa popio artane,
pa povratio opet, pa 4 parkopana.
Posle trećeg exa progled'o sam opet, onaj anonimac stoji ispred mene i nudi mi koktel.
Popi koktel anonimčev kroz mene struja piči,
Moljac popi četri i poče da skiči.
Poslije toga pilulica sintetička od Miše i LSD sa vodkom pred mene staviše.
Popio sam piće i sve što bi u njemu, Moljac je već letio po halucinogenom nebu.
Soba poče mijenat boje i oblici varirat, milion zvukova mi poče čula bombardirat...
-Otvorajte prozor, da popričam sa bogom!
Imam svijest od 300 tona, ne trpim nikoga nad sobom.
Sad tek shvatam gdje smo, zašto smo i ko smo,
sad shvatam planetarni saobraćaj, nuklearnu fuziju i kosmos!
Podig'o sam ruke i vrišt'o: 'BOG JE DANAS SMIJENJEN!'
U očima mi vatra, u venama mi vrenje..
- Preuzimam vođstvo i sve što ide uz to, imam hipoteku na zemlju i na ljudstvo.
Al' kako ja to izrekoh i popeh se na podest, Filip, stari vjernik, tu uloži protest.
Vrisnu bijesno:
'Takve grdne riječi nisi reći treb'o!'
Veli: 'Ateisto, zbog tog nećeš dospjeti na nebo!'
Sumnjam da je gnjida bila svjesna tog što reče,
al' evo objašnjenje za sve prisutne i tebe:
Ateista je onaj koji u boga nema vjere, znači nisam ateista, ja vjerujem u sebe!
I priš'o sam odlučno, k'o mravojed mravu i u ogledalu se gledah dok mu stiskah glavu.
K'o Biblijski motiv...oko mene svijetla, u meni sila neka neljudskog porijekla.
I kako sam ga smrsk'o, u meni zapališe se iskre.
Kažu - kad ubiješ prvog, ostali su samo cifre.
Okrenuh se lagano, iza mene Armin - stisn'o sam mu lobanju i smrsk'o je od kamin.
Kraj prozora sam pronaš'o od viskija flašu i prosuo je na Anu, Peđu i na Rašu
i kresnuo šibicu, lice u osmijehu:
- Žurka za vas gotova je na ovome svijetu!
Okreno sam se poput vjetra i Mišu flašom puk'o, Radeta za kosu ščep'o, kroz sobu ga vuk'o.
Onda sam ih sve skupio, zajedno, kraj stola i onda ih satarom presjek'o na pola.
Na švedskom stolu pronaš'o sam dva kuhinjska noža,
prvog koga sam otvorio biješe mali Joža.
Posle njega Caneta, i malu Eminu - padoše k'o kruške kasne pred ranu zimu.
Ne znam ko je među živim, ne znam koje mrtav,
al' nastavih da bodem u sve što se mrda.
Nož blista u hodniku, nož zablista u sobi
Bila bi tu poprilična lista, samo da se vodi.
Pojeo sam ekstazi i promjenio glazbu, i plesao sam mahnito, kao Apač pred vradžbu.
I četvrti mi artan pomutio razum, popih fantu s LSD-om i napadoh Lazu.
Laza biješe prikovan na kuhinjski stol...
I tu sam čekićem za meso nanosio mu bol, onda sam mu viljušku u lice zabad'o, dok čak ni ja nisam više njega prepoznav'o.
I znoj me je obliv'o, k'o na paklenom roštilju,
podero sam odjeću, go skočijo na Ljilju.
-Ljiljo, umrijet' moraš, jer si bila drolja, a i ta flundra pokraj tebe nije bila bolja!
Al' u svoj onoj krvi, i u svom onom mesu, u srcu mi se desi nešto, slično zemljotresu.
Odjednom me pogodi narkotička munja, shvatih da sve ovo, sve ovo sam činio za ljubav.
part II
I tako go i krvav
ust'o sam sa Ljilje
i u ogledalu se gled'o -
sad plačem, sad se smijem.
Podig'o sam ruke, a suze mi liju.
Zbog ljubavi sam
samo ovdje, vršim selekciju.
I tek tada shvatih
problema suštinu,
u gužvi ovoj nisam mog'o nać' Marinu.
Zbog toga odstranjivah
sve jedno po jedno,
ljubav ne pita za način,
ne pita za sredstvo.
I u toaletu dođoh do Marine.
Sakrila se i jecala
iza veš mašine.
Priš'o sam joj viteški
i pružio joj ruku.
-Marina, ja zbog tebe sam
izmučio muku.
Al' Marina vrisnu.
- Smiri se, Marina, hajde, dođi sebi!
Al' ona se otrgnu
i dade se u bijeg.
Vrištah:
-Marina, ti mi trebaš,
mala, kao zimi snijeg!
I lebdio sam za njom
pod uticajem spida.
Sretoh Moljca usput
kako liže krv sa zida.
Autoputem ljubavi
narkotik me tjer'o.
'Marina, ja te volim!'-
po kući sam se der'o.
I pronađoh Marinu
na prozoru sobe.
Plače - 'Korak bliže
i Marina ode!'
I u tom trenutku
obuze me jeza.
Rekoh:
- Nemoj, Maro,
s takvim stvarima se ne zeza!
Al' parazit jeze
u Marini sjedi,
strah je strašna materija
što može i sunce da sledi.
Šapnuh:
- Siđi, mala, nemaš razlog da se bojiš, ljubav svima treba, znam, a znam, Maro, da i ti mene voliš!
I to kad sam rek'o
ona oci si zatvori,
i povraćati poče,
pri pomisli da me voli,
i promrmlja tiho,
kroz krompir i salatu:
'Sreća je što stanujem na 13. spratu!'
I otvori prozor,
pogleda u zvijezde
i skoči u bezdan.
Reče: 'Zbogom, svijete!'
I poče kiša padat',
za njom plače nebo
i noć zanijemi na tren,
da čujem kako udari od beton.
Zaboli me srce,
k'o da ga neko kida,
izgubio sam sluh i govor,
nestade mi vida.
Čak i Moljac poče plakat',
ali još krv liže sa zida.
Moj otok ljubavi potonu
kao Atlantida.
Stajao sam ukopan,
već svitala je zora.
Sirene ispred zgrade,
policijska kola.
Ispred vrata žamor,
glas iz megafona:
'Ulazimo! Lezite sa licem prema podu!'
Oružana sila
vatra sad probija,
galama je u stanu,
svuda policija.
'Ne pravite gluposti!'-
galamio je pandur,
'Ako nas primorate,
otvorićemo vatru!'
Tek sad mi je narkotik
mozak napustio
i primjetih u kakvom
sam se sranju nalazio.
Učinih šta su htjeli,
digoh ruke u zrak,
za ljubav bi sinoć umro,
al' sad me biješe strah.
Sjetih se svih filmova
o zločinu i kazni,
sudije i advokati,
paragrafi razni.
Onda sam se sjetio
elektricnog stolca
i rekoh:
-On je ubica!
I pokazah na Moljca!
Moljac već je sinoć,
posle sedmog spida,
odgriz'o si jezik,
ližuć krv sa zida.
Kada su mu ruke
počeli da vežu,
samo su mu oči
otkrivale jezu.
Ogrnuše me dekom
i dadoše mi piće,
i od tuđe krvi
opraše mi lice.
Staviše me u kola,
navukoše zastor,
mene voze sad u ambulantu,
a Moljca u zatvor.
U hitnoj su me stavili
u krevet na točkiće,
dobio sam svoju sobu,
i jelo i piće.
U tom uđe sestra.
Veli: 'Pregled je rutina!'
Bješe lepa kao slika,
reče: zove se Marina.
I ubrizga mi morfijum.
Veli: da me smiri.
I smiri samo savjest,
sve ostalo raspiri.
Ljubav je k'o lomača,
tu i nevin gori.
- Gospođo Marina,
mislim da vas volim!.
drugi deo pesme na linku