Robert De Niro je glumac koji je snimio toliko izvanrednih filmova, da je nezahvalan posao već samo nabrajati ih, a kamoli pisati o njima. Ali, kao i svaki filmoljubac imam svoju malu listu njegovih uloga koje su mi najdraže, pa ću sa vama podeliti taj, očekivan izbor uloga, koje su me duboko dirnule i ostale mi zauvek u sećanju.
Susret sa Coppolom, zbog snimanja filma "The Godfather Part II", bio je sudbinski što se De Nirove karijere tiče. Naravno, glupo je tvrditi da je uloga u ovom filmu najzaslužnija za sve ono što je došlo nakon ovog filma - "Taxi Driver", "Raging Bull", "The Deer Hunter", "New York, New York", "1900", "Once Upon a Time in America", "The King of Comedy", "The Mission", "Brazil" - ali je bila prva u nizu bisera koji su se nanizali u narednih 12 godina.
Coppola je video De Nira u filmu "Mean Streets", ali je odmah odbio mogućnost da Robert glumi Michaela, najmlađeg Vitovog sina. Ipak, prepoznao je njegov potencijal i ponudio mu audiciju za Sonnyja. Glumac je bio sjajan, ali je nečega u glumi ipak bilo previše. Koliko god da je Sonny nepredvidiv, naprasit i eksplicitan, on nije bio psihotični ubica kakvim ga je predstavio De Niro. To režiseru nije odgovaralo i uloga je, na sreću, pripala maestralnom Jamesu Caanu. Režiser je već na početku snimanja prvog filma iz trilogije imao svoje ideje, što se glumaca u filmu tiče, pa su u igri bila velika imena poput Laurencea Oliviera za ulogu Vita, a za Michaela Corleonea u planu su bili Dustin Hoffman i Martin Sheen, dok je producentska kuća "Paramount" imala svoje favorite. Pacinu je dozvoljeno da igra Michaela, a režiser je pružio šansu Robertu, u nastavku u kom je, ni manje ni više, igrao baš Vita Corleonea, ali njegovu mlađu verziju.
Sa ovom ulogom De Niro je ušetao u hol kultnih filmskih likova, govoreći samo sicilijanski. Zbog ovog jezika, neko vreme je proveo upravo na Siciliji,ne bi li se što bolje uneo u lik. I uspeo je. Bio je smiren, odmeren, izuzetno pažljiv, upravo onakav kakav ne biste očekivali da bude mafijaški bos, od kog strepe neprijatelji. Upravo njegova pojava dala je nastavku slavne trilogije "Godfather" neku poetiku koja se uvlačila pod kožu, dok smo pratili njegov uspon od imigranta, mladog oca, supruga, radnika, koji ostaje bez posla zbog mafijaških mešetarenja i ucena pa do najpoštovanije glave jedne od pet velikih mafijaških porodica. Iz mračnog, memljivog stana, sticajem neverovatnih okolnosti, Vito Corleone pošao je na put stvaranja vlastite imperije, na koju su mnogi suparnici bacili oko i pokušali da je prisvoje ili razruše. Kao da nije dovoljan pritisak mašinerije koja je hvatala ritam sa nadolazećom revolucijom na tržištu zabranjene robe, Vito se borio i sa podrivanjima unutar vlastite porodice.
De Niro je u zgradi "Western Building" imao privatnu projekciju prvog "Kuma" tokom koje je starom video kamerom snimio sve scene u kojima je Marlon Brando glumio Vita Corleonea. Posle ih je dugo proučavao, da bi oživeo njegov lik iz mladosti.
Robert De Niro je dobio Oscara za ovu ulogu (1975.) nakon što ga je, za istu ulogu, dobio Marlon Brando, u prvom delu ove fantastične trilogije, dve godine ranije.
To je prvi put da je Akademija dodelila Oscara za istu ulogu, dvojici glumaca. Za ovu ulogu De Niro je rekao da je po prvi put pomislio da će njegova karijera glumca, nakon ovog filma, možda i biti uspešna. Naravno, bio je u pravu.
Film Bernarda Bertoluccija "1900" ( "Novecento") iz 1976. izazvao je mnogo kritika i pogrda na račun režiserovog poimanja fašizma i komunizma čiji je simpatizer bio. Sama završnica filma najviše je naišla na neodobravanje, osude i zgražavanje. U poslednjim minutama, od neverovatnih 320, koliko traje film, Bernardo je banalizovao svoje delo do te mere, da je otkrio koliko je, zapravo, i sam konfuzan kad je predstavljanje njegovog političkog opredeljenja u pitanju.
Ovo je film u kojem se fašizam i komunizam, nažalost, na neki način, ukrštaju, i to u jednom od najlepših odnosa između dva čoveka - u prijateljstvu.
U ovoj drami, De Niro glumi Alfreda Berlinghieria, sina bogatog zemljoposednika koji je, kao i Olmo Dalcò (Gerard Depardieu), čije se poreklo ne zna, rođen na dan kad je umro veliki Giuseppe Verdi, 27. januara 1901. Ali, film ne počinje njihovim rođenjem, već datumom kad se njihova sudbina gadno ukršta na dan oslobođenja Italije od fašizma 25. aprila 1945.
U ovom periodu od skoro pola veka, prikazano je veliko prijateljstvo dva dečaka koji odrastaju u potpuno različitim okolnostima u zajedničkoj sredini, koja ih oblikuje u ličnosti sukobljene samo u jednoj stvari, što najviše narušava njihov odnos - stavu prema fašizmu.
Alfredo nikad nije prihvatio ovu ideju koja se raširila starim kontinentom kao kuga, ali i nije pokazivao snažan stav i otpor prema njoj, nego se savijao i gotovo priklanjao tadašnjoj vlasti, ne ostavljajući njegovoj mladoj, liberalnoj supruzi nikakav drugi izbor, osim da počne da ga mrzi i sve više tone u alkoholizam.
Njegov siromašni prijatelj Olmo, napaćeni radnik, a kasnije i jedan od najgorljivijih štrajkača, socijalista koji slepo veruje u svoje ideje i nameće se siromašnom italijanskom puku kao vođa otpora i puta u bolji život, zajedno sa svojom najvećom podrškom - suprugom, još više ističe Alfredovu pasivnost zbog koje je mogao izgubiti glavu nakon suđenja koje je održala novo - uspostavljena komunistička vlast.
Iako je De Niro maestralno odglumio bogataša zarobljenog u odelu svog porekla i klase, mnogi kritičari su se drznuli da ostanu ravnodušni na njegov trud, kao i na trud njegovih kolega, smatrajući da su sramno protraćili talenat na tako nejasan i nedorečen film.
Čista glupost.
Preskočiću kultni film "Once Upon A Time in America", koji obožavam, u kom je Robert glumio Davida "Noodlesa" Aaronsona, inače tekstu neće biti kraja, ali ostaviću vam par lepih fotografija iz filma. Na dve fotografije Robert je u društvu režisera ovog klasika - veliki Sergio Leone.
I, konačno "Lovac". ❤️
"The Deer Hunter" (1978.). Film koji sam gledala kao dete u bioskopu i jedva izdržala do samog kraja, a posle sam ga gledala kad god sam bila u prilici - nebrojeno puta.
Robert je izjavio da je to bila njegova najteža (a ja kažem i najlepša) uloga koja ga je iscrpila i fizički i mentalno.
Da bi se što bolje uživeo u lik Michaela Vronskog, De Niro se družio sa radnicima u čeličani, obučen kao i oni. Predstavio se kao Bob i niko ga nije prepoznao.
Ovo je bila jedna od zabavnijih činjenica vezanih za ovo remek-delo kinematografije. Mislim da je svako ko iole drži do svog filmskog ukusa, pogledao film o prijateljstvu koje je centralna tema filma, o prijateljstvu koje je započelo u siromašnom industrijskom gradiću Clairton (Pennsylvania) i nastavilo se u užasnim ratnim okolnostima u kojima su se našli junaci ove prelepe priče - Michael, Nick, Stan i Steven.
Rad u čeličani, napijanje u lokalnom baru i odlazak u lov je ono što je spajalo ove siromašne ljude i činilo da se osećaju kao braća.
Njihovu svakodnevnicu narušavao je vijetnamski rat i odlazak u tuđu zemlju zbog patriotizma i osećaja duga prema svojoj državi. Trojica su otišla, odlaze, dvojica ostala.
Sam dolazak u Vijetnam, doveo je njihovo prijateljstvo u iskušenje, koje ih još više povezalo u neprijateljskom okruženju, nakon zarobljavanja i psiho-fizičke torture od strane neprijateljskih vojnika. De Niro je odglumio jedan od najsnažnijih likova u svetu filma, zajedno sa izuzetnim Christopherom Walkenom u ulozi potpuno rastrojenog Nicka.
Te scene mučenja, kada ih je vojnik šamarao, terajući ih da pucaju sebi u glavu, tokom ruskog ruleta priređenog zbog zabave i klađenja, izgledale su potpuno realistično samo zbog jedne činjenice - glumac koji ih je šamarao, činio je to toliko jako, da su se i De Niro i Walken prilično uznemirili i trpili pravi bol.
Sve posle toga, sav haos, patnja, borba za prijatelja koji je u nevolji, izdaja i ljubav, nešto je što nikada ne smete zaboraviti i što ovaj snažan film čini jednim najboljih, ikad snimljenih.
Osim toga, kao što sam već pisala, u filmu je svoju poslednju ulogu odigrao veliki i nikad prežaljeni glumac John Cazale.
Za kraj - ko je mogao ostati ravnodušan na pesmu koja je pokrila divnu scenu u kojoj Michael i Nick igraju bilijar i, usput, plešu oko stola, dok im se, u pevanju, pridružuju Stan i Steven, već mrtvi pijani za šankom, svi skupa uzbuđeni zbog svadbe i zadnje bezbrižne večeri koju će provesti zajedno? Niko!
Zato, poslušajte opet pesmu "Can't Take My Eyes off You" koju izvode "Frankie Valli & the 4 Season", gledajući tu magičnu scenu.
Comments