ROMERO KAŽE: DA! IMA ŽIVOTA POSLE SMRTI!

- odlomak iz knjige grupe autora 'Svetlo u tami: Novi Holivud'

Tabu smrti jedna je od najosetljivijih tačaka u istoriji civilizacije, oblast u koju novovekovna misao nerado zalazi. Uprkos napretku tehničkih disciplina, problematika onostranosti nije omiljena čak ni u filozofskim raspravama jer se pretpostavlja da jezik smrti pripada jeziku mita i teologije. U tom smislu, George Romero je izrazio veliki skepticizam prema svetu, društvu i istoriji posmatranim u jednini, a ne kao slučajno raspršenim životima u prostoru i uskim vremenskim granicama.

Šta se zaista dešava sa ljudskim duhom nakon smrti? Ispovest onih koji su bili 'u dodiru' sa smrću i kasnije o tome svedočili nagoveštava postojanje apsolutne ('okeanske' - prenatalne?) mirnoće nakon prolaska kroz mračni hodnik. Da li smrt može biti otvaranje prozora prema nekoj skrivenoj dimenziji koja se potire subjektivističkim strahom zbog neminovne prirode našeg kraja.?

Romero je pokušao da da svoje odgovore na ta pitanja. Zombiji (živi mrtvaci), prema Romeru, neumoljivo preplavljuju svet. U filmu 'Night of the Living Dead' meta njihovog napada bila je kuća u kojoj se nalazi 'grupa u opasnosti', što je čest horor motiv preuzet od vestern mitologije pionira opkoljenih od strane krvožednih Indijanaca. Društvo još uvek nekako funkcioniše (televizija, radio, policija...) i uprkos apsurdnom ubistvu na kraju filma karakterističnom za neke filmove Živojina Pavlovića u kom apsurd nadvladava dramu (jedinog preživelog čoveka - crnca (!) koga tumači Duane Jones, ubija policajac) ostaje nada da je moguće prevladati tu pošast koja je rezultat genetskog poremećaja, radijacija ili kako bi to već objasnili dežurni psihijatri, naučnici i sveštenici.

Romero ne daje definitivne odgovore na pitanje otkud invazija zombija. Njemu je dovoljno da zombiji kao sredstvo zastrašivanja pomere mnoga žanrovska pravila koja vladaju u hororu. Najpre, zombiji su impersonalna stvorenja, masa koja zbog preživljavanja jede ljudsko meso. Oni koje su zarazili svojim ugrizom ubrzo postaju slični njima: neartikulisani, nekoordiniranih pokreta, fiksirani isključivo na kanibalističke ciljeve. U takvoj konstelaciji Romero se ne služi dostignućima horor žanra, ne krije lica svojih monstruma iza maski, ne dozvoljava im da imaju definisanu predistoriju. Zombiji su poput stihije, ruše sve pred sobom iako je lako obračunati se s njima. Nalik su na decu (ili Indijance iz vesterna) koji svojom brojnošću i nasrtljivošću mogu da unište protivnika.

U filmu 'Dawn of the Dead' zombiji su već postali deo urbanog okoliša i poput neprijavljenih imigranata zauzimaju predgrađa. Većina radnje u ovom filmu odigrava se u supermarketu, srebrnasto patiniranom potrošačkom raju. Uz brojne burleskne elemente ovaj film daje pretpostavku da društvo nema gotovo nikakvu kontrolu najezde zombija, a poruke koje stižu 'naciji' nisu konstitutivnog karaktera već rezultat propovedačke histerije. Poslednji deo trilogije 'Day of the Dead' svedoči o potpunom krahu društva i distopijskom ustrojstvu uspostavljenom od strane retkih (jedan čovek dođe na gotovo pola miliona zombija), ali malih zlobnih ljudi koji zombije koriste kao ratnike za osvajanje vlasti.

Posebnost Georga Romera je i njegov nihilistički odnos prema religiji (ima katoličko obrazovanje), budući da su najavljivači kataklizmi opravdanje za svoje prognoze nalazili u iskoraku sveta iz božije matrice. Katolička religija sa gnušanjem odbija dvojstvo između duše i tela koje se smatra nasleđem helenizma što je, inače, strano duhu 'Biblije'. Pretpostavlja se, naime, da je moguć opstanak nakon smrti jednog duhovnog elementa obdarenog svešću i voljom. Svoj imaginarno-poetski pristup ovostranosti George Romero koristi za blasfemičnu realizaciju ideje o oživljenom telu bez duha. Mrtvi nakon napuštanja našeg sveta i dalje ostaju slike,

sadržaji svesti zbiljskih živih ljudi, što je pogodio tle za funkcionisanje horora.

Romero pravi razliku između fikcijskog nasilja i realnog nasilja koje postoji na filmu. Svoje filmove Romero smatra pop fantazijama baziranim na noćnim morama, a osećaj realnog nasilja pripisuje filmovima Clinta Eastwooda u kojima glavni junaci idu naokolo i prebijaju ili ubijaju druge ljude.