SAM PECKINPAH - UBISTVO NIKAD NIJE ZABAVNO, POGOTOVO NE KAD JAŠE SA HORDOM

Za Sama Peckinpaha nasilje na filmu je način da se gledaocu približi sam čin ubistva, terora i užasnog mrcvarenja, nimalo ulepšano, niti cenzurisano, ne bi li se gledalac prodrmao, naterao na razmišljanje i da bi se u njemu probudila odbojnost prema takvom načinu rešavanja sukoba i nesporazuma. Naivno je mislio da će oni koji budu pogledali njegov brutalni film "The Wild Bunch" shvatiti koliko je nasilje pogrešno i koliko je ubiti čoveka - stvar koja prelazi granice etike sa svih strana, gazeći je kao divlja horda reku Rio Grande - povratka nazad nema, a ispred je samo krvoproliće koje stvara najgore košmare u preživelima. Ubiti čoveka. Neko misli da je to jednostavno, ali ne samo da nije jednostavno, nego je istog onog trenutka kad se beživotno telo sruši, teško breme stavljeno na pleća ubice i on ga sa sobom nosi celog života. Neki su rođeni da bi bili ubice, oni teret i ne osete, uživaju u činu oduzimanja života, sladostrasno i jezivo likujući nad žrtvom, a drugi, smešteni u situaciju u kojoj ne žele biti, doživotno se prisećaju svakog detalja koji im stvarnost čini nepodnošljivom.

Peckinpah je film napravio "kao alegoriju Vijetnamskog rata čije se nasilje noću prenosilo u američkim kućama, preko televizora, u vreme večere" - toliko je banalizovano, da uopšte nije izazivalo nikakvo uzbuđenje, niti empatiju. Amerika je ratovala u Vijetnamu. S jedne strane imali smo borca za tuđe pravo na demokratiju u njegovoj zemlji - američku Vladu - koja je Amerikance povela u rat za "tuđi" interes, a sa druge strane bili su ljudi koji su se oštro protivili ratu u Vijetnamu i ni po koju cenu nisu želeli da učestvuju u istom. Javnost se podelila na one koji su podržavali "pravednu stvar" i vojnike nazivali herojima i tretirali ih sa izuzetnim poštovanjem, a sve ostale koji su bili protiv krvoprolića u kom su ginuli i veoma mladi Amerikanci, taj deo javnosti prezirao je i nazivao kukavicama i pičkicama. Naravno, istina o preživelim borcima iz vijetnamskog rata i tretmanu kojem ih je izlagala njihova voljena zemlja, teška psihička oštećenja koja su doneli svojim porodicama, ta istina je bila teška i strašna i daleko od one kakvom su je mediji svakodnevno prikazivali, pa su se mnogi koji su bili preglasni u patriotskom urlikanju da Amerika treba da zauzme ulogu svetskog policajca i zavodi red tamo gde je nepravda na delu, utihnuli veoma brzo i promenili retoriku. Borbu za "pravu stvar" osuđivali su mnogi poznati ljudi, umetnici, političari, običan narod, neki su otvoreno odbili da odu u rat, a mnogi su ga osuđivali putem muzike, filmova, svako kako je umeo. Ispostaviće se da će Amerika "vijetnamski" obrazac početi da primenjuje i u drugim zemljama, "štiteći" demokratiju i bla bla bla bla...

Sam je smatrao da je dotadašnji prikaz nasilja na filmu bio glamurozan i neiskren, te osim zvuka pucnja i kadra lica u bolnoj grimasi, niste mogli da vidite kako zaista izgleda ranjen čovek, kako izgleda kad metak pokida ljudsko meso i izazove obilno krvarenje, kako izgleda dok se čovek uvija od bola i grči usled otkazivanja rada njegovih unutrašnjih organa. Želeo je da ta sirovost ostane u pamćenju, da bi ljudi shvatili razliku između poetične, filmske i stvarne smrti. Zato je to uradio tako da nasilje u njegovom filmu bude onoliko stvarno koliko zaista i jeste - krvavo, brutalno, silovito, užasno i takvo da kad ga posmatrate udobno zavaljeni u fotelju u vašem domu ili bioskopsko sedište, osećate mučninu, fizički bol u želucu koji vam još dugo neće dati mira. Ali, Peckinpah je pogrešio. Užasnuto je shvatio da su ljudi zapravo uživali u tom nasilju. Krvavom... Krvavom i nemilosrdnom, krvavom i grotesknom i iskrivljenom i izopačenom...

To je nasilje. Sadističko iživljavanje. A ono što ga je učinilo još upečatljivijim je inovacija koju je Sam primenio u filmu i koja je kasnije postala "must have" svakog filma koji želi da naglasi dramatizaciju, istakne neki važan detalj, izraz, pokret - slow motion i zamrznut kadar. Kada pravog horor filma nije bilo ni u naznakama, kada nije bilo moguće zamisliti nešto što je kasnije snimao, recimo, Rob Zombie, Sam Peckinpah je to snimio 1969. i plastično i uverljivo prikazao kako treba da izgleda razaranje ljudskog tela, rana iz koje lipti krv. Potpuno realistična strava. To nam je poklonio Sam. Zvuk pucnjave, (kako ju je on zamislio) ni nalik onima koje smo viđali u klasičnim westernima, dobio je posebno mesto u filmu, zahvaljujući dugoj montaži koja je trajala skoro godinu dana. Mnoge priče vezane za Samovo insistiranje da se pronađe savršen zvuk za određene scene, sada su već mit koji je počeo da živi od prvog kadra ovog filma. Obraćala se pažnja na svaki detalj, a to nije bilo ništa neobično, jer je Peckinpah obožavao film "Seven Samurai" i Kurosawino remek-delo mu je bilo uzor u svakom smislu.

Pričalo se da se glumačka ekipa bunila zbog preterivanja u nasilju, a William Holden je smatrao da bi bilo dobro da se neki delovi filma iseku. Sam režiser je, nedugo nakon prikazivanja filma, 1969. priznao da je gledao film i da mu je veoma teško pao i da ga sigurno neće ponovo gledati, bar ne u skorije vreme... Stil kojim je snimljena "Horda" postao je režiserov zaštitni znak i svrstao ga u sam vrh svetske kinematografije. 1999. "U.S. National Film Registry" odabrao je da se "The Wild Bunch" čuva u "Library of Congress" u Wahingtonu, zbog kulturnog, istorijskog i estetskog značaja za Ameriku (i za ceo svet).