Zločini. Oni najbrutalniji, najekstremniji i najteži. Silovanja, ubistva, genocidi...Oni koji su odgovorni za oduzimanje života drugom ljudskom biću moraju biti kažnjeni i moraju biti udaljeni iz zajednice. Za svaki zločin postoji adekvatna kazna, ali - da li su svi oni koji su optuženi i osuđeni ujedno i krivi? Šta je sa onima koji su nevini, koji su nekim ludim spletom okolnosti, ili zbog nemogućnosti da plate dobrog advokata, ili se oblače u crno, slušaju hevi metal muziku, vole literaturu Alistera Kroulija, ili se nađu blizu mesta zločina, ili ih neko prepozna, ali ne sa stopostotnom sigurnošću, ili su samo jednom u životu razgovarali sa žrtvom, imali možda seks sa njom, ali nisu bili jedini tog dana, šta ako im policija zapreti porodici, pretuče ih, natera da priznaju - šta sa tim nevinim ljudima koji je zauvek izgubili pravo glasa i mogućnost da dokažu svoju nevinost, ulazeći u komplikovan i često nepravedan sistem pravosuđa? Takvih slučajeva je bilo jako mnogo, a istorija nije ni beležila svaki prestup zbog kog je neko izgubio glavu, često nedužan. Oni koji su osuđeni na smrtnu kaznu tek sa probojem na polju medicinskog ispitivanja DNK materijala ponekad su uspeli da se izvuku za dlaku i postanu najglasniji govornici protiv smrtne kazne. Njihove priče bile su veliki podsticaj mnogim organizacijama koje se bore za ukidanje smrtne kazne, poput "Equal Justice USA".
"National Coalition To Abolish The Death Penalty (NCADP)", "Journey Of Hope", "The American Civil Liberties Union (ACLU)", "Equal Justice Initiative (EJI)", "Witness To Innocence", "Amnesty International's U.S.A.".
O tome kako smrtna kazna osuđenih utiče na njihove porodice, je priča za sebe i kao i priča nedužnih žrtava ove najteže kazne, zahteva ozbiljnu studiju, a pošto je ovo blog namenjen filmu, stripu i muzici, preći ću na dva zanimljiva slučaja koja se bave upravo gore pomenutim temama.
Jedan od tih slučajeva koji i dan danas ostaje nedorečen i nekako nedokučiv, je slučaj čuvene "Trojke iz Memfisa".
1993. god. su trojica tinejdžera Jessie Misskelley (17), Jason Baldwin (16) i Damien Echols (18) osuđena za ubistvo trojice osmogodišnjih dječaka - Stevea Brancha, Michaela Moorea i Christophera Byersa.
Uhapšeni su i satima ispitivani, da bi se, nakon dugog slamanja od strane nemilosrdnih policajaca, izvukla i neka priznanja. Otežavajuća okolnost za ove tinejdžere bila je činjenica što su slušali hevi metal muziku i oblačili se u skladu sa imidžom koji je išao uz nju. Bili su zahvaćeni ludilom "sotonske histerije" tih 80-tih i 90-tih godina prošlog veka, a sve što se dešavalo u vezi nestale dece imalo je prizvuk kultnog, ritualnog i oni su optuženi za okultizam, te za prinošenje žrtve samom đavolu. Sve to je podsećalo na histeriju oko Salema i ništa nije moglo spasiti te momke od strašne zakonske kazne. Echols je osuđen na smrt, Jessie na doživotnu robiju plus dve dvadesetogodišnje kazne, a Baldwin na doživotnu robiju plus dve dvadesetogodišnje kazne.
Najnoviji dokazi, preispitivanje propusta tokom suđenja i svedočenje majke ubijenog Steviea Brancha iz 2009, Pamele Hobbs, bacaju svetlo na novog osumnjičenog u ovom slučaju - na Terryja Hobbsa, očuha dečaka. Stevie je, po tvrdnjama majke Pamele, neprestano sa sobom nosio džepni nožić koji mu je poklonio njegov deda, Pamelin otac, i nikad se nije razdvajao od njega. Tek kad su ona i njena sestra slučajno pronašle taj nožić u noćnom ormariću njenog muža, shvatila je da policija nije pronašla taj nož uz mrtvo telo njenog sina, što je bilo nemoguće, jer bi morao biti tamo, osim ako ga ubica nije uzeo. To što se nož našao u posedu njenog muža bio je alarm za uzbunu! Njena sestra se setila i da je videla dečakovog očuha kako u vreme kada su se desila ubistva pere posteljinu i zavese iz dečakove sobe. Kada su mala deca u pitanju, najveći postotak ubica dolazi iz njihove neposredne blizine, a najviše upravo iz porodice i njoj bliskih osoba, pa ne iznenađuje ni ovakav preokret u ovom teškom i tužnom slučaju.
"Trojka iz Memfisa" prošla je pakao medijskog maltretiranja, žigosanja i o tom slučaju napisano je mnoštvo knjiga i snimljeno nekoliko dokumentarnih i igranih filmova.
Mnoge poznate ličnosti pokrenule su peticiju za njihovo oslobađanje, pa su održavani koncerti, demonstracije, a osnovane su i neke organizacije i fondovi namenjeni troškovima pokretanja novih istraga.
2007. DNA testovi su pokazali da na mestu zločina nije pronađen ni jedan jedini dokaz koji bi tri nesretna tinejdžera povezao sa mestom zločina, pa je slučaj ponovo otvoren. Zaključeno je da su priznali krivnju, ali ne i sam zločin. U zatvoru su proveli skoro 18 godina.
O ovom slučaju snimljeno je nekoliko dokumentarnih filmova:
"Paradise Lost: The Child Murders at Robin Hood Hills", "Paradise Lost 2: Revelations" i "Paradise Lost 3: Purgatory", koje su režirali Joe Berlinger i Bruce Sinofsky, snimljen je album "Free the West Memphis 3", posvećen borbi za njihovo oslobađanje, a na njemu su učestvovali Tom Waits, Joe Strummer, Steve Earle, Mark Lanegan, Eddie Vedder, "Killing Joke" i mnogi drugi. Napisane su brojne knjige, među kojima je i "Devil's Knot" Mare Leveritt, na osnovu koje je snimljen istoimeni film režisera Atoma Egoyana. Peter Jackson producirao je film "West of Memphis" scenaristkinje i režiserke Amy J. Berg.
Slučaj ovih mladića je na neki način i tema treće sezone serije "True Detective" (2019) i na samom početku je postalo jasno da se priča koju je Pizzolatto odabrao velikim delom oslanja upravo na događaje iz Zapadnog Memfisa.
U prvoj epizodi imamo scenu u kojoj mladić obučen u majcu "Black Sabbatha" mora da se brani i pravda kako majca nije ništa sotonsko, da je to samo muzika. Umešanost očuha jednog od ubijenih dečaka u zločin, deo je scenarija serije, pa imamo i reference koje vidimo u trenutku kad detektiv otkriva sitnu rupicu u zidu sobe nestalog dečaka kroz koju se vide dešavanja u susednoj sobi, što je uznemirujuć detalj obično povezan sa voajerizmom i mogućim seksualnim zlostavljanjem.
Damien Wayne Echols bio je zaključan 23 h dnevno u svojoj ćeliji, što je, verujem, bilo inspiracija za maestralnu seriju "Sundance TV" - "Rectify".
Ovu dirljivu i uznemirujuću priču stvorio je Ray McKinnon, 2013.
Glavni junak Daniel Holden osuđen je na smrtnu kaznu
zbog teškog zločina koji je, navodno, počinio sa 18 godina.
Osuđen je jer je silovao i ubio svoju devojku Hanu.
U zatvoru je živeo u prostoriji 1.5 m x 2.5m, bez prozora, sa psihički obolelim ubicom u ćeliji do njegove. Više puta je silovan, mučen i prebijen, a jedini izlaz iz ludila u kojem se našao, bilo je čitanje, čitanje i, opet, samo čitanje.
Posle 19 godina, njegova sestra je uspela da ga oslobodi uz pomoć advokata i udruženja koje ponovo pokreće sudske procese na osnovu novih dokaza o nevinosti i DNK analize koja ga je oslobodila krivice. Pušten na uslovnu slobodu, Daniel je pokušao da pohvata sve konce svog propalog života.
Po prvi put sreo se sa tehnološkim novotarijama, sa drugačijim ponašanjem i mentalitetom ljudi, susreo se sa savremenim načinom života koji ga je uplašio i izazvao u njemu još veće nepoverenje u društvo. Nije mogao da uspostavi normalnu komunikaciju, već je tako otuđen i uplašen, prezren, neartikulisan i zbunjen, upao u bezdan prezira, nasilja, mržnje i osvete.
Veoma inteligentan, on koji je 19 godina proveo bez normalnog
čoveka sa kojim bi mogao da razgovara, zaboravio je na tu veštinu i izražavao se kao junaci knjiga koje je čitao i nikad sa sigurnošću nismo mogli da utvrdimo da li su reči koje izgovara njegove, ili su samo citati koje je upotrebljavao kada je želeo nesto da objasni i dočara. Njegova krivica nije ni potvrdjena, a ni odbačena i kroz četiri sezone imali smo priliku da vidimo niz bolesnih događaja koji su doveli do strašnog zločina. Danielova priča može vam pojasniti šta postaje od ljudi koji su nevini poslati na robiju, dok čekaju smrtnu kaznu, i svu tugu zbog nepovratno izgubljenih godina.
Na temu smrtne kazne snimljeno je mnogo fantastičnih filmova, neki su opisivali nedužne, a neki dokazano krive osuđenike. Onaj najtužniji svakako je "Carolina Skeletons", televizijski film iz 1991. koji je prikazao pogubljenje četrnaestogodišnjeg crnog dečaka, optuženog za ubistvo dve bele devojčice. George Stinney je uhapšen zajedno sa bratom, ali je samo on ostao osumnjičen. Ispitivan je bez prisustva advokata, nije mu bilo dozvoljeno da vidi porodicu i surovo je izglađivan. Nakon što mu je obećano da če konačno dobiti hranu, priznao je, bar je tako pisalo u oskudnom zapisniku. transkript saslušanja nije postojao i kasnije otvaranje slučaja je potvrdilo da nije postojao ni jedan jedini dokaz da je George ubio devojčice. Devojčice je pronašao sveštenik, i bile su u vodi u jarku iz kog ih je izvukao, iako to nije smeo da uradi. Oko njih nije bilo krvi, što ne odgovara teškim povredama koje su sigurno krvarile i izazvale smrt. To je značilo da su zapravo tu premeštene, ali da su ubijene negde drugde. Od trenutka hapšenja, pa do egzekucije, prošlo je samo 83 dana! Njegovi roditelji smeli su da ga posete samo jednom i to nakon suđenja. Ovaj dečak bio je premalen za električnu stolicu, pa su mu na nju stavili Bibliju, od sveštenika koji mu je čitao deo za kraj, da se tako malo pridigne.Ono što je usledilo možete pogledati u videu na kraju teksta. Sahranjen je u neobeležon grobu u Crowleyu.
Osim ovog, izdvojiću još nekoliko filmova koje sam pogledala, iako je lista o slučajevima koji su završili smrtnom kaznom, prilično dugačka:
- "Reflection on a Crime" (1994)
- "Monster"s Ball" (2001)
- "Triel by Fire" (2018)
- "Dead Man Walking" (1995)
- "The Life of David Gale" (2003)
- "The Green Mile" (2007)
- "To Young to Die" (1990)
- "Capote" (2005)
- "Into The Abyss" (2011)
- "Dancer in the Dark" (2000)
- "Monster" (2003)
- "The Man Who Wasn't There" (2001)
- "True Crime" (1999)
- "A Time To Kill" (1996)
autor Tatjana Smiljanić
A o smrtnoj kazni možete da čitate i u novoj "Nacionalnoj geografiji" mart 2021.
Ovo su neke važne činjenice, preuzete iz teksta koji je napisao Filip Moris, a želim da vam ih prenesem, da biste imali bolji uvid šta se krije iza te najveće kazne za (ne)počinjen zločin:
- ljudi koji su za zločin koji nisu počinili osuđeni na smrt, svakodnevno nose teško podnošljiv duševni teret.
- svakodnevica bivših osuđenika na smrt podjednako je teška, strašna i konfuzna kao i teret nepravedne optužbe
- postraumatski stres pogrešno osuđenih ljudi koji su čekali smrtnu kaznu ne prolazi tek tako - nije dovoljno to što ih država oslobodi, izvini im se ili plati nadoknadu (nekad čak ni to)
- nevina osoba osuđena na smrt najbolji je svedok protiv svega onoga što mnogi smatraju i nemoralnim i varvarskim u upornom zadržavanju smrtne kazne
- do pogrešne presude koja vodi u smrt najlakše vode faktori kao što su: rasa, boja kože, siromaštvo, nemoć pred agresivnim policajcima i tužiocima
- rasa je naročito bitan činilac - po podacima iz prošle godine, crnci čine više od 41% osuđenika na smrt, iako predstavljaju svega 13,4% populacije SAD
- ispitivanjem DNK i propusta u radu policije, tužilaca i javnih branilaca, od 1972. do danas oslobođena su 182 osuđenika, a računa se da je od 1989. doneto ukupno 2700 presuda o oslobađanju od raznih optužbi
- skoro svaki bivši osuđenik na smrt član je organizacije "Witness to Innosence" koja je osnovana u Filadelfiji 2005. Njen osnovni cilj je borba za ukidanje smrtne kazne u SAD navođenjem javnog mnjenja na preispitivanje moralnosti najteže kazne. Uspeli su da ukinu smrtnu kaznu u nekoliko država, mada ostaje još 28 koje ih sprovode, kao što ostaje na snazi u Saveznoj vladi i vojsci
- 2005. Vrhovni sud SAD proglasio je da se pogubljenjem maloletnika krši Ustav koji zabranjuje svirepo i neobično kažnjavanje. Od 1975. pa do ove odluke, dakle za 30 godina pogubljeno je 22 lica mlađih od 18 godina
- pogubljenje maloletnika u Americi ima dugu istoriju, a započeto je pre osnivanja SAD, a prvi poznati slučaj bio je iz 1642. kada je obešen mladić (17) zbog sodomije
- 1786. Hana Okiš (12) obešena je zbog ubistva, a dvojica crnačkih dečaka, robova (12 i 13) obešeni su 1782. i 1796. - jedan zbog ubistva, drugi zbog podmetanja požara
- narednih 200 godina starosna dob nije se uzimala u obzir prilikom osude, i maloletni i punoletni osuđivani su i pogubljivani na osnovu svojih zločina, a ne zrelosti
- do 1900. se u sačuvanim dosijeima nigde i ne navodi starosna dob pogubljenih
- do 1987. kada je Vrhovni sud SAD prvi put uzeo u razmatranje ustavnost smrtne kazne za maloletnike, zabeleženo je 287 pogubljenja maloletnih lica
- u najčešće greške koje mogu dovesti do pogrešne osude na smrt ubrajaju se: policajci koji mogu raznim metodama da iznude lažno priznanje, tužioci koji ignorišu oslobađajuće dokaze, očevici koji nekad iz najbolje namere pogrešno svedoče i njihovi se iskazi preokrenu uz pomoć veštog advokata, pogrešna identifikacija, službena zloupotreba, obmanjujući forenzički dokazi, neadekvatna pravna odbrana, lažno priznanje, a najčešće je u pitanju krivokletstvo, odnosno lažno svedočenje svedoka optužbe
- očekivanje zakazanog vremena smrti kod osuđenika (zamislite one nedužne) izaziva iste košmare: stražari ih silom izvlače iz ćelija, dok oni mole za pomoć i otimaju se. To je strašno psihičko mučenje.
- od 1989. prve godine kada je DNK analiza postala prihvatljiv dokaz, oslobođeno je više od 2700 osuđenika.
- otkrivanje DNK (u nekim zemljama primenjiva tek od 1991,a najranije primene imala je 1985.) bilo je relativno nova naučna metoda, pa krv i pljuvača nisu testirani radi poređenja, a jednostavan test krvi, pljuvačke i kose, nije bio dovoljan dokaz. Oslobađajući dokazi poput otisaka cipela koji nisu ni blizu veličini stopala optuženog, često su odbacivani, a svedočenje zubnog analitičara koji bi napravio otisak zuba na osnovu ugriza na telu žrtve, i uočio nepravilnost kao kod optuženog, iako je može imati i neka druga osoba - prihvatano je kao krunski dokaz
- DNK ili genetička identifikacija utvrđuje moguće veze između nespornih uzoraka krvi, vlakana kose, pljuvačke, kostiju ili sperme, vaginalnog sekreta, odnosno bilo kojeg dostupnog biološkog traga
Trebalo je da prodje mnogo vremena od njene šire primene.
- DNK analiza dovela je do neznatnog smanjenja pogrešnih presuda, ali nedovoljno da bi se prevladale službene zloupotrebe i ljudske greške
- prva osoba u Americi oslobođena na osnovu DNK dokaza bio je Kirk Bladsvort, uhapšen 1984. za silovanje i ubistvo devetogodišnje devojčice, a zbog pogrešne identifikacije anonimnog pozivatelja koji je rekao da ga je prepoznao preko policijskog crteža i na osnovu svedočenja petoro svedoka koji su ga videli na blizu mesta zločina (dva svedoka su bili deca od 8 i 10 godina)
- isti osumnjičeni može biti osuđen na smrt više puta za razne zločine, ponekad u različitim saveznim državama
- od 1973. u SAD je više od 8700 ljudi osuđeno na smrt, pogubljeno je više od 1500, a zbog pogrešno donetih presuda izgubljeno je 2133 godine - u proseku, ljudi su izgubili po 12 godina, a oni najteži slučajevi, Kvama Adžamu (pre zatvora Roni Bridžman) nedužan je robijao 27 god. Dejmon Tibodo 15 god. i Huan Melandez 17 god.
- "moderna era" smrtne kazne započeta 1972. reformama koje je izvršio Vrhovni sud podrazumeva izvršavanje kazne smrtonosnom inekcijom, na električnoj stolici, u gasnoj komori, vešanjem i streljanjem
uznemirujuća scena iz filma "Carolina Skeletons"
Comentarios