"MOŽE LI SE JERUSALEM OBNOVITI OVDE, U OVOM TRIVIJALNOM VREMENU, U OVOJ ZEMLJI STRAHA?"
Znate onu čudnu prepreku u glavi kad pevač iz omiljenog benda započne solo karijeru, pa nikako da se naterate da poslušate ono što je snimio, ili pristupite slušanju njegove muzike sa velikom količinom skepse, već unapred pomalo razočarani što se uopšte i drznuo da snimi nešto bez svog izvornog benda?
E, tako ja jedva uspevam da poslušam nešto od, recimo, Davida Gahana, van omiljenog mi "Depeche Mode" i Alexa Turnera van njegovih "Arctic Monkeys", iako i "Last Shadow Puppets" imaju odlične pesme. Situacija sa Bruceom Dickinsonom prošla je glatko, samo zbog preporuke mog brata koji mi je otvorio mnoga vrata, što se sveta muzike tiče. Kad nije bilo tako jednostavno doći do muzike kao danas, moj brat mi je na jedan dvd napakovao gomilu muzike koju oboje volimo, a na Dickinsonove solo albume mi je posebno skrenuo pažnju.
Tako dolazimo do ovog remek-dela heavy metal muzike, albuma "The Chemical Wedding" iz 1998. Album će u septembru napuniti 26 godina, a svaki put kad ga pustite, od prve do poslednje pesme, pomišljate kako vam je i dalje kao novorođeno čedo koje volite sve više kako godine odmiču.
Album je posveta velikom Willliamu Blakeu, zapravo, njegove poeme su bile najveća inspiracija za ovaj maestralni komad muzičke istorije. Mračnu tematiku koja odlikuje Blakea, Bruce i Roy Z su uspeli da pomire sa snažnom i energičnom muzikom večnih električnih i bas gitara.
No, ovaj album je mnogo više od žestoke muzike. Epika i fantastika koje se omotavaju oko alhemije i religije, spleteni u mračan, liričan, duboko narativan i, ne sramim se izjaviti - pesnički izraz, učinili su da dok slušate ove natprirodne pesme vidite neke slike koje možete videti samo u snovima ili na filmskom platnu.
Bruce je otpevao pesme duboko i višeslojno, podižući i spuštajući svoj moćan glas da bi naglasio melanholiju, produbio tugu ili vrisnuo u odi mističnim bogovima, ali i retkim ljudskim dušama u borbi sa sopstvenim strepnjama, težnjama i snovima.
Teško sam se odlučila za pesmu koja bi vam na najbolji način približila ovaj album i dala vam uvid u njegovu neodoljivu, neponovljivu, uzbudljivu priču, pa sam odabrala "Gates of Urizen".
Možda je to zbog velike ljubavi prema mitu o Urizenu, utelovljenju razuma i stvaranja svega u Univerzumu, čija je suprotnost Los, mašta i san.
Blake je Urizenu dodelio oblik sedog, bradatog starca, a zapravo predstavlja deo podeljenog prvobitnog čoveka Albiona, koji ima i svoj ženski ekvivalent - Ahaniu.
Urizen na Blakeovim slikama često sa sobom nosi četiri knjige u kojima se nalaze zakoni za zauzdavanje čovečanstva i njegovih užitaka i sloboda. Ovi zakoni su kombinacija Newtonovih i onih koje je na pločama doneo Mojsije.
Urizen se okrenuo protiv večnosti, služeći nečemu nalik na Miltonovog Sotonu, uništio je svog buntovnog sina i doveo do smrti hebrejskog društva koje je patilo pod težinom njegove vladavine i strogih zakona.
Pesma koju sam, takođe, htela predstaviti je veličanstvena "Jerusalem", Dickinsonova verzija himne koju je napisao William Blake u sklopu svoje poeme "Milton: A Poem in Two Books".
Blakeova poema:
And, did those feet in ancient time,
Walk upon Englands mountains green:
And was the holy Lamb of God,
On Englands pleasant pastures seen!
And did the Countenance Divine,
Shine forth upon our clouded hills?
And was Jerusalem builded here,
Among these dark Satanic Mills?
Bring me my Bow of burning gold:
Bring me my Arrows of desire:
Bring me my Spear: O clouds unfold:
Bring me my Chariot of fire!
I will not cease from Mental Fight,
Nor shall my Sword sleep in my hand:
Till we have built Jerusalem,
In Englands green & pleasant Land.
ispod poeme Blake je dopisao citat iz Biblije:
"Would to God that all the Lords people were Prophets"
Himna je inspirisana drugim dolaskom Hrista i njegovom putovanju kroz Englesku, te uzdizanjem Novog Jerusalema, a komponovao ju je Sir Hubert Parry, 1916.
U pesmi je svoj karakterističan pečat ostavio i intrigantni engleski muzičar Arthur Wilton Brown, poznat po performansima i eksperimentalnom i unikatnom pristupu muzici. Arthur je na kraju pesme izrecitovao nekoliko sjajnih stihova i pesmi dao svečan i mračan, gotovo preteći ton upozorenja na nešto ogromno što će kad-tad doći.
Poslušajte ovaj savršen zvučni zapis i radujte se!
❤
Na naslovnici albuma je Blakeova minijatura "The Ghost of a Flea" koja je izložena u londonskoj "Tate" galeriji.
Comments