"THEY SHOOT HORSES, DON'T THEY" - SUNOVRAT LJUDSKOSTI

Kad se pomene odlazak na ples, ja sam totalno nezainteresovana. Imam ne dve, već četiri leve noge i nikad, nikad nisam uspela da prevaziđem sram već i pri samoj pomisli da se pred strancima nešto uvrćem, okrećem, naginjem, krivim, vrpoljim, vrckam, istežem. Ali zato volim da pogledam zanimljive plesne scene u filmovima, ne toliko zbog samog plesa, već zbog poruke koju šalje, zbog estetike u službi sedme umetnosti, zbog nečega što poručuje o onima koji plešu, o njihovoj interakciji. Bilo da je u pitanju ples iz filmova "Grease" ili "Saturday Night Fever", "Footloose", "Flashdance", ili bilo kog filma sa Fredom Astairom i Ginger Rogers, bilo da je reč o plesu iz "Last Tango in Paris", svi savremeni i klasični plesovi nisu nikad bili tako tragični i užasni kao takmičarski, maratonski ples u nezaboravnom remek-delu "They Shoot Horses, Don't They?" (1969.).

U ovoj strašnoj, sumornoj priči snovi i smrt se prepliću kao na nekom beskrajnom razboju. Osnovicu čini egzistencijalni strah tokom krize nazvane "Velika depresija" (1932. godina je vreme dešavanja radnje), a potka su veliki snovi, očekivanja, planovi, pokušaji da se promeni stvarnost, poboljša život. Organizatori plesnog maratona ponudili su nagradu od 1500 dolara za pobednika, ali nijedan od učesnika nije znao da će ući surovu igru sa samim đavolom u liku voditelja programa Rockyja. Rocky vrbuje plesače, prodaje njihovo umeće i istrajnost sponzorima, smišljajući užasno zahtevne psihološke igrice kojima tera ljude da se ponašaju beskrupulozno, da se udružuju ili da podrivaju jedni druge. Nakazno, otužno i uznemirujuće.

Menjanje pravila, iscrpljivanje ljudi, pružanje lažne pomoći, psihička tortura, sve je na ovom stravičnom podijumu na kom ljudi padaju, puze i - umiru. Kao neki čudno uvezani insekti, kao domaćini i njihovi paraziti, u ovim igrama, u trci, naizmenično se menjaju uloge. Onaj ko je bio suvereni domaćin, snažan i zdrav, prisiljen je da odbaci slabijeg partnera, nejakog parazita, a onda započinje nov ciklus, ali ne više kao domaćin.

Super-realističan, za dušu uvredljiv, ovaj film je na neki način preteča svih savremenih emisija o preživljavanju. Tu su takmičari, publika koja plaća da vidi uzbuđenje, emotivne, psihičke i fizičke krahove nesrećnih ljudi, njihovo ponižavanje, bedu, izmicanje "američkog sna", njegovu banalnost, prelaženje granica bola, pristojnosti, ljudskosti, sadističku spremnost na zadavanje niskih udaraca, pohlepu i nemilost prema suparniku.

Ova teška drama završava se jednim od najbizarnijih i najtužnijih ubistava iz milosrđa koje ubica opravdava rečenicom "I konje ubijaju, zar ne?". Ubiti onog ko više ne želi da živi, a nema snage da presudi sebi. Najranije sećanje na ubijanje konja koji zbog slomljene noge nije u stanju da hoda, koji je toliko iscrpljen i izrabljen do krajnjih granica, koji više ne može da bude od koristi, koji ne može da se izleči i oporavi - sećanje na taj čin, Robertu, protagonisti ovog uznemirujućeg filma, daje snagu da pri kraju ovog gorkog filma donese tešku odluku.

No, glavna junakinja priče ipak je Gloria Beatty. Tokom ludačkog plesnog maratona o Gloriji saznajemo da je u životu svašta pretrpela, da iza sebe ima pokušaj samoubistva i istoriju depresije, usamljeništva i nihilističkog pogleda na svet. Pod pritiskom nagomilanog stresa i straha za egzistenciju, ona psihički puca nakon jedne naizgled nevažne stvari, ali ipak dovoljne da u trenu shvati koliko je život besmislen i okrutan.

Da li je to tačka posle koje nema povratka? Da li je iznenadno prosvetljujuće beznađe dovoljno da ovog puta zaista ode, da se ubije, i ima li mentalne snage za to? Da li će joj trebati pomoć da pređe na drugu stranu? Na ova pitanja pronaći ćete odgovor ako pogledate ovaj klasik.

Moram da se osvrnem na jednu izuzetnu scenu u filmu, koja dolazi u odsudnom trenutku:

u samo nekoliko sekundi, vidimo srećnu Gloriu - ona oseća svu lepotu ovog sveta u viziji koja je vodi na prekrasnu, osunčanu, cvetnu livadu. To je ujedno i najsrećniji i najtragičniji momenat u njenom, kako ga je sama videla - beznačajnom životu.

Robert, s druge strane, na kraju odlazi sa policijom koja ne može da razume motiv čina koji će mu zauvek promeniti život...

Ako biste bili na Robertovom mestu, mislim da ni vi ne biste imali nikakve dileme oko odluke da preuzme stvari u svoje ruke i pomogne nesrećnom stvorenju.

Ne biste dva puta razmislili pre no što biste ubili stvorenje na izdisaju. Ubili biste ga jer više ne želi da jede, da pije, da spava, da hoda, da se smeje, da voli u takvom svetu u kom oni koji imaju uvek dobijaju još, a oni koji nemaju, na samom kraju, ostaju uplakani, nemoći i goli kakvi su i stigli na ovaj svet. Ubili biste ga je jer je slomilo dušu. To je čin milosrđa. Da.

Tako je rekao Robert:

"I konje ubijaju, zar ne?"

Film je baziran na istoimenom romanu Horacea McCoya iz 1935. godine.

Roberta Syvertona je glumio Michael Sarrazin, a mračnu, hrabru i veličanstvenu Gloriu - Jane Fonda. Bila je to uloga njenog života. Film je režirao maestralni Sydney Pollack.