ZBOG GLADI MOŽEŠ DA POSTANEŠ HRANA -PRIČA O IVICI I MARICI NEILA GAIMENA I LORENZA MATTOTTIJA

Došlo je vreme kada se nekim davno ispričanim pričama kroji novo ruho.

Krojači tog novog ruha imaju samo jedan cilj - bajke učiniti aktuelnim, osavremeniti ih i staviti u novi kontekst, te tako pojačati uticaj na one koji ih čitaju

ili gledaju. Nije u pitanju ulepšavanje, a svakako nije ni potreba da se izokrene njihova poruka, već nešto mnogo dublje - želja da se čoveku vrati osećaj za dobro, da se prodrma i da mu se jasno ukaže na to šta je loše, da se nauči da prepozna dobro, ako ga je negde usput, skrajnuo, ako ga je zaboravio, u zaglušujućem haosu svega i svačega što mu se servira svakodnevno.

Zašto kažem Čoveku, a ne Detetu?

Odgovor je jednostavan - Čovek, onaj odrastao, nekada je bio Dete i njegovi roditelji, bake ili deke, sigurno su mu čitali ili ispričali neke od najlepših bajki, ne bi li mu dali smernice kako da razlikuje šta je dobro, a šta ne, jer, bajke tome i služe. One su tu da nas suoče sa strahovima, da nam pokažu da dobrota u čoveku nije precenjena i nije nešto sa čim se treba izrugivati. Tako dete od malena nauči i da se dobrom čoveku dešavaju loše stvari, a ukoliko im pokažemo na koji način mogu da se izbore sa tim lošim stvarima, Dete će postati Čovek, dobar, pa će i on svom Detetu preneti stečene veštine i znanje.

Namere pisaca bajki nisu bile da zastraše pričom, već da ukažu na nedostatke u društvu, manjkavosti ljudskog karaktera, da istaknu vrline i junaštvo. Neke od tih bajki bile su mnogo strašne, jer su njihovi junaci, koji to sigurno nisu želeli biti, ali ih je život bacio u takav dramski okvir - bili deca!

Svi smo osetljivi na decu, ako smo iole normalni, i ne želimo da pate, ali, mora se priznati - ona mnogo pate i ta patnja nekada je neopisiva i gnusna i razjeda srce svakog dobrog čoveka.

Jedna od priča koja je meni, prvo kao detetu, a potom kao majci, a sad i kao baki, bila zastrašujuća je ona o deci, kod nas su nazvani Ivica i Marica (u originalu "Hansel and Gretel"), koju su roditelji ostavili same u šumi ne bi li tu našli smrt, jer oni nisu imali snage da ih sami ubiju, a nisu ni mogli da ih slušaju kako cvile od gladi.

To je prava noćna mora. Kakvi god da su razlozi postojali - odbacivanje dece, jer im se ne može priskrbiti hrana, je poražavujuća istina. Ovakav događaj, samo jedan, koju su braća Grimm pretočila u priču "Hansel and Gretel", a koja je objavljena daleke 1812. nažalost, nije usamljen. Deca su gladovala otkad je sveta i veka i deca su bila hrana otkad je sveta i veka, a ti strašni primeri deo su istorije koja je zapisana i koju je nemoguće zaboraviti. Ona su najveće žrtve koju je ljudska civilizacija podnosila na putu prema Zori Savršenog Društva od kojeg smo, verovatno, dalje nego što smo ikada bili. Nekada se mislilo da će modernizacija života, poboljšanje uslova koji su deo naše stvarnosti, zauvek zbrisati sa lica naše planete one užasne cifre koje govore o tome koliko dece danas pati od neuhranjenosti, od gladi i koliko ih od te iste gladi umire. Više od dva veka nakon što su Ivica i Marica bačeni na milost i nemilost okrutnom svetu, da ih dokusuri, nove Ivice i Marice, dolaze na isti taj okrutni svet, malo požive u teškoj patnji i umiru, iznova i iznova. Uzroci gladi su ratovi, nerazvijeno, i potpuno suprotno - razvijeno društvo, siromaštvo, nepovoljni klimatski uslovi, a potom i nemogućnost obrazovanja, bolesti, a sve to se dešava u začaranom krugu iz kog nema izlaza. Potresan je podatak UNESCO-a da svako veče oko 300 miliona dece ode u krevet gladno, a da ih 3.1 milion, po procenama UNICEFA -a, u dobi ispod 5 godina umre od neuhranjenosti, svake godine. Ovo su šokantni podaci s obzirom na količinu hrane koja se baca, koja se proizvodi u nenormalnim količinama i koja mesto pre nalazi u smrdljivim kontejnerima nego u praznim, bolnim stomacima napaćene dece.

Utoliko ne čudi ni odluka jednog od najvećih pisaca fantazije danas - Neila Gaimena - da prepriča, na svoj način, najtragičniju bajku o deci, svih vremena - Ivici i Marici. Ono što je Neila ponukalo da ponovo ispriča dobro poznatu priču je poseta sirijskim izbegličkim kampovima u Azraq-u, u Jordanu. Sve što je tamo video i užasne priče o preživljavanju koje je čuo, bilo je van njegovih, uslovno rečeno, očekivanja. Najveća borba koju su ovi ljudi vodili sami sa sobom bila je glad. Po Gaimenovim rečima, ta agonija išla je čak dotle da su ljudi molili od svog imama dozvolu da jedu pse i mačke, jer drugih životinja nije bilo, a jedino što su jeli bila je trava, i jedino što su pili bila je voda iz močvara...

Rimejk bajke, kako bi se reklo filmskim jezikom, zahtevao je ne samo drugačije okruženje, nego i drugačije ilustracije koje su morale biti sumorne i teške, upravo kao opisani događaji. Zato se Neil obratio fantastičnom italijanskom umetniku, Lorenzu Mattottiju. Lorenzo je, uz još nekoliko priznatih umetnika, 2007. pozvan na izložbu koju je organizovala "Metropoliten Opera" zbog postavke dela "Hansel and Gretel". Knjigu sa printovima je objavila francuska izdavačka kuća "Gallimard Jeunesse", specijalizovana za dečije knjige.

Naizgled monohromatski, vrlo duboki i sugestivni crteži, nacrtani običnim tušem, preneli su priču o izgubljenoj deci, njihovom strahu, gubitku poverenja, zloj sreći, uzajamnoj ljubavi i požrtvovanosti, hrabrosti i spasenju. Crtež ne prikazuje detaljno decu, njihova lica, bilo kakva obeležja koja bi ih smestila u određene okvire koji podrazumevaju određena obeležja, kulturu, nacionalnost i sl. pa sa njima možemo da poistovetimo bilo koju decu, sa bilo kog kraja sveta. Njihovi pokreti, zamrznuti u crnilu tuša, u krivim, ispletenim linijama koje tako divno prikazuju šumu, kao pozornicu na kojoj se odvija strašna priča, sivkasti, vodenasti prelazi i tek ponegde - belina koja se guši pod teškom sudbinom ostavljenih mališana, bili su fascinantni kao i sama bajka. Sa svake slike slivaju se očaj, beznađe, iskrivljenje percepcije i strava koju je i Neil želeo da ispriča.

Glad je nešto što ne možemo da ignorišemo. Zbog gladi smo spremni na mnoge žrtve. Zbog gladi strepimo da ne izgubimo posao, radimo sve samo da je nikada ne osetimo. U stanju smo zbog nje da otmemo, čak i onom ko će nakon toga takođe biti gladan, da ukrademo, da proneverimo, da ubijemo. Prazna creva su pokretač najmonstruoznijih činova kojih se, kao društvo, možemo samo sramiti.

A bajke? One su tu da nas drže budnima, da nas drže opreznima, da nam pokažu da između dobra i zla ne postoji siva zona. Ne možeš biti malo dobar ili malo zao. Vaga je ovde jasno podešena. Ili si jedno ili si drugo. Zato pričajte deci i bajke obučene u novo ruho, pokažite im da postoji zlo u svetu, i da to zlo nije uvek neka veštica i neka maćeha.

Gaimen je rekao da deca moraju upoznati tamu da bi naučili da se štite od nje.

"Pokazujući mračne stvari deci, pokazujete im i kako da ih upoznaju, savladaju, da ih pobede. To znanje im daje moć. Naučite decu kako da uzvrate udarac, objasnite im da mogu da pobede - jer oni to mogu - samo moraju znati da mogu! Kad date oblik stvarima koje plaše, nalazite i način da ih prerastete i zaštitite se. U redu je da im ispričate ovako strašnu priču sve dok im umete objasniti da treba da budu pametni, hrabri, mudri i snalažljivi i da nastave dalje...".

Gaimenova knjiga izašla je 28.10.2014.

Kada sam razmišljala o tome kako napisati ovaj tekst, u glavi mi se neprestano vrtela pesma naše "Ekatarine Velike" - "Glad".

Možda je to i najbolji opis te okrutne beštije, mučiteljke i ubice...

GLAD - Ekatarina Velika

U krugu oka, ispod nervozne kože

mirno čeka glad.

Napukle snage, ali gvozdenog stiska

vreba glad.

I kada mislim da je svega mi dosta

kada krenem da se hvatam za zemlju,

opet osećam glad

To nije igra za jedno,

to je igra za dvoje, za mene i glad

ta greška moze da me košta života

živim samo za glad.

Glad mi otima dodir,

glad mi uzima dušu,

glad mi otima dodir

uzima dušu, uzima dušu.

U krugu oka, ispod nervozne kože

uvek budna je glad.

Napukle snage, ali gvozdenog stiska

ždere glad.

I kada mislim da je svega mi dosta

kada krenem da se hvatam za zemlju

opet osećam glad.

autor Tatjana Smiljanić