BITTER MOON: BILI SMO NERAZDVOJNI DANJU I NEZASITI NOĆU

"Bitter Moon", erotski film Romana Polanskog naišao je na veoma podvojene reakcije kod publike kada se pojavio, sada već daleke, 1992. šest godina nakon izvanrednog, takođe, erotskog filma "9 1/2 Weeks" Adriana Lyna. Koliko je Lynov film bio opšte prihvaćen i hvaljen, "Mesec" je često kritikovan i ismejavan, najviše zbog glume Emmanuelle Seigner i, kako neki tvrde, činjenice da nikad ne bi dobila ulogu da nije režiserova žena. Uprkos nekim sitnim nedostacima, nikad ne bih pljunula na ovaj film, pogotovo ne zbog Mimi.

Njena prenaglašena, ponekad i nespretna gluma, samo je doprinela tome da je doživim kao mladu, radoznalu devojku koja prvi put prolazi kroz neistražen svet seksualne veze sa mnogo starijim muškarcem.

odličnu priču. A imate je, jer je priča o opsesivnoj ljubavi, o bizarnoj seksualnoj vezi, o emotivnoj i fizičkoj patnji, o narušenim odnosima i mentalnim krahovima uvek zanimljiva.

Bizarna ljubav Mimi i Oscara, kog glumi prekrasni Peter Coyote, koja je imala zabrinjavajuće etape pune mržnje i zlostavljanja, sve je samo ne ižvakana priča u kojoj su neki likovi već od nekud poznati.

Petera je Roman izabrao za ulogu Oscara zato što je želeo intelektualca, čoveka koji ume da misli, poliglotu. A Peter je bio sve to, a još je bio i lak za saradnju.

"Intelekt često ume da bude prepreka, kad su glumci u pitanju, ali smatram da su najbolji glumci oni koji su i vrlo inteligentni", rekao je režiser.

I tako je uvukao Petera u ovaj divan film koji istražuje seksualnost i opsesiju.

Sadistički, ponižavajuć i nasilan odnos koji je ovim ljubavnicima donosio samo patnju, izazivao je kod onih koji vole ovaj film duboko saosećanje i za jedno i za drugo. Niste mogli kriviti nikoga od njih za propast veze, za ishod koji je bio lišen svake nade za pomirenjem i nastavkom romanse.

I koliko god je Lynov film bio poetičan, sa sjajnom muzikom u pozadini, sa tajanstvenim akterima čija je priča bila uzbudljiva, a njen kraj ipak ostavljao šansu da se nesuglasice, vremenom, izglade, Polanski je svom filmu dao zlokoban, mračan ton. Tokom gledanja osećate neprijatnost, gotovo kao da kroz ključaonicu zavirujete u nečiju spavaću sobu, osećate da to što vidite nije u redu, ali ste zbunjeni, opčinjeni i ne trepćete.

Iako odnos Mimi i Oscara zahteva intervenciju nekog dobrog psihoterapeuta, umesto da potraže pomoć, oni u svojoj ljubavi ostaju, pasivno čekajući razrešenje, bez obzira na posledice. Cinizam, ironija, pa čak i humor, uvrnuto su odradili svoj posao i držali pažnju do samog kraja filma.

I nije "Bitter Moon" nimalo površan, jer ako malo više razmislite o glavnim junacima, uvidećete sa koliko psihičkih problema kod naizgled srećnih ljudi je režiser želeo da vas upozna i natera vas da dobro preispitate vaš odnos prema partneru i njegov prema vama. Ljudi su komplikovana bića, a kad govorimo o ljubavi, to ne znači da govorimo uvek o nežnosti, poštovanju, požrtvovanosti.

Jer, ono što počne kao

"Večnost je za mene počela jednog jesenjeg dana u Parizu..." lako se pretvori u

"ja sam čovek uništen ljubavlju koja je bila prejaka..."

Ono između - Polanski je prikazao u ovom filmu koji mi je veoma drag, a to je samo jedna varijanta od bezbroj koje su do danas prikazane na filmskom platnu.

autor Tatjana Smiljanić