"STALKER": ZONA - ANOMALIJA I VANZEMALJSKI PRAPOČETAK ISTORIJE NAŠE CIVILIZACIJE

Zona je čarobno mesto, jedino koje ne dopušta ni trunčicu samoobmane. Koliko god da nas vuče svojim obećanjima da će nam ispuniti sve želje, čuvajte se, jer, koliko god mislili da poznajemo sebe, iznenadićemo se koliko je sve to jedna velika neistina. Ta neistina nam pruža lažan osećaj kako nam samo malo treba pa da sami spasimo ovaj mračni svet koji je počeo da tone sam u sebe, da se obrušava zajedno sa svima nama u njemu. Mislimo kako smo uspeli da savladamo pojmove vremena i prostora, kako su sve, do sada napisane knjige o naučnim pristupima ovim tajanstvenim dimenzijama, objasnile sve što treba da znamo, ali - ne opuštajmo se previše. Nikada nije do kraja istraženo ni vreme, a ni prostor, i postoje neka mesta na kojima upadamo u čudesne zamke koje se odražavaju na naše mentalno zdravlje ili na stanje našeg duha.

U neprestanoj želji da saznamo ko smo i odakle dolazimo, šta je naš zadatak, koja je naša uloga, koprcamo se u moru informacija, hvatajući se za ideje koje bi nam produžile život, poboljšale ga, koje bi nam donele užitak, slavu, a onima koji su duhovniji i koji žele da znaju nešto više o ljudskoj suštini - i trajni mir sa sobom i svetom koji nas okružuje.

Zona je tu da nas povede u iskušenje, povlači na put samo hrabre i mudre. Ona zastrašuje, mami i potiskuje svest na čije mesto isplivava davno potisnuta podsvest. Fizički je gotovo neprimetna. Tek kad se nađemo u njoj, naš svet dobije snažnije boje, pa se ta oblast čini kao sva napuštena mesta ovog sveta, u kojima se vuku repovi prošlosti, nalik na aždaje sa presahlim vatrenim plamenovima. Zona je anomalija, vanzemaljski prapočetak naše istorije - istorije civilizacije koja se odigrava uporedo sa mutnom sadašnjicom i neizvesnom budućnošću.

U Zoni shvatamo koliko smo sami, čak i uz saputnike koji takođe traže odgovore. Njena priroda je bujna, sa tragovima onih koji su prolazili i ostavljali predmete svuda unaokolo. Ti tragovi izgledaju kao avet nekog drugog sveta koji ne može ili ne sme da postoji. Uronjeni u bistru vodu, poput odraza u ogledalu, odbačeni predmeti nas podsećaju na sve što je čovek ikada gradio, u šta veruje, šta su njihovi vlasnici želeli da urade sa njima, šta su želeli da sakriju. Priroda potiskuje jednako kao i naša svest.

Prvi put, u vodi možemo da vidimo svoje snove, potpuno žive i opipljive, možemo da se otresemo nelagodnog zaborava koji nas odvaja od toga ko smo bili od onoga ko želimo biti. Možemo se prepustiti slatkoj, omamljivoj čežnji da ispunimo našu jedinu želju. Iako ne postoji čvrsto obećanje da će se naše nade obistiniti, idemo sve dalje i prodiremo sve dublje.

U Zoni važe drugačija pravila. Ono što smo mislili da mnogo vredi, odjednom je obesmišljeno, naša vera je razbijena, naša samospoznaja dovedena do besmisla. Koliko god da je sklona tome da razori, da ogoli, Zona može i da izoštri, da izvuče iz naše dubine ono što nismo znali da posedujemo. Oni koji veruju u Boga mogu osetiti snažnu povezanost s njim, mi, ostali - sa sobom. Dobićemo neizdrživu potrebu da popravimo stvari, da se vratimo na početak i učinimo boljim svoj položaj u našem intimnom okruženju, da upoznamo svoje najpotisnutije strahove, suočimo se s njima, možda i izgubimo, ali ono što možemo sigurno uraditi je da se možemo boriti.

Dok se naš duhovni deo bića suočava sa prirodom ovog neprirodnog mesta, pokušavamo da neutralizujemo ono što nas vodi u sukobe, nesporazume, nasilje, nerazumevanje, prebacivanje, držeći se toka svesti koji nas još uvek drži prizemljenima na ovom nesigurnom, nepoznatom terenu.

Ceo ljudski život, sve ono što smo kao civilizacija proživljavali i što smo genima prenosili sa generacije na generaciju, može da se raspadne u trenu, jer Zona vrlo lako može da nas ubedi da svega toga nikada nije ni bilo, da je cela naša priča samo projekcija nečega što postoji u ovom prostoru lišenom svake logike. I koliko god da se trudimo da sakrijemo od Zone dragoceni deo koji nas, uprkos manama, čini ovakvima kakvi smo, ona u nama samima nalazi korektore kojima ćemo izmeniti našu ličnost. Tako postajemo sami sebi neprijatelji, boreći se za prioritet koji će nam sačuvati zdrav razum. Taj prioritet su oni koje volimo, ili posao koji je postao važan deo našeg života, ili tek potreba da pomognemo nekome, da mu svakodnevicu učinimo bar podnošljivijom.

Zona nas iskrivljuje. Kao moćni mađioničar pokazuje nam koliko smo sićušni i nebitni, koliko smo oholi i bahati, zavidni, proždrvljivi. Može i da nas navede da dignemo ruke od svega, da udarimo na sebe, da poželimo da nas nema, da postanemo očajni kad shvatimo da će sve ostati isto, ili čak i gore. Jedino što Zona nikako ne može da uradi je da prepozna ljubav, pa samim tim ne može ni da je izobliči ili uništi. Ljubav je jedino što ostaje kad se sve u čoveku izokrene naglavačke i kad se spali do temelja. Ljubav je nada. Ista ona koja ostaje na dnu Pandorine kutije. Ljubav uvek ostaje, kad sve drugo izgubi smisao i kad se zagadi. To je stoglava neman koja ne može umreti ni pod kakvim okolnostima. Ona menja lica, ali je takva da onome ko je hrani, ko pazi na nju, daje delove sebe koje mi možemo da damo drugima, da ih nahranimo njome. Zona ne može da nas spreči da volimo - sami sebe, našu decu, roditelje, prijatelje, umetnost, prostor u kom smo rođeni i živimo u njemu.

Zona smo mi. I sve što se dešava u njoj, radimo sami sebi.